Foto: Miodrag Ćakić

Foto: Miodrag Ćakić

 

Zamislimo da 8. marta na Međunarodni dan žena sve žene u podne prestanu da rade. Učiteljice izlaze iz učionica, vaspitačice iz vrtića, sekretarice ostavljaju iza sebe prazne kancelarije, glumice izlaze s probe, kuvarice napuštaju kuhinju usred pripreme naručenog obroka, menadžerke prekidaju sastanke, kasirke ustaju od kase usred ispostavljanja računa, predsednice vlade zaustavljaju konferenciju za novinare, fabričke radnice skidaju pelene srama i zaustavljaju mašine, gerontodomaćice ostavljaju stare o kojima se brinu bez ručka, lekarke prekidaju vizitu, zemljoradnice staju s okopavanjem bašte, domaćice staju s čišćenjem stana i pripremom užine za popodnevnu smenu. Sve žurno izlaze na ulicu ili drum ispred svojih domaćinstava. Stare žene izlaze za njima, jer su usamljene i jer je „njihovo prošlo“, a znaju dobro, iz perspektive iskustvenog džina, možda i bolje od mlađih žena, kroz šta one prolaze i šta ih još čeka. Izlaze i devojčice, jer vide tolike žene na ulicama i vuče ih ona radoznalost koja na čudan način spaja mlade ljude i mačke. Sve žene su napolju. Ne rade ništa, samo stoje na ulici. Neke će možda vikati, neke će tiho pričati sa onom do sebe, neke će možda pokušati da glasno ispričaju svoju priču, neke će, iz nezadovoljstva ili nelagode, početi da pevaju. Ne rade ništa: svojim stajanjem na ulici otelovljuju generalni štrajk – ne jedne firme, jedne fabrike, jedne stambene jedinice, nego ženski generalni štrajk.

Zašto su u štrajku? Zato što kad se vrate kući s posla – iz sjajno opremljene kancelarije, laboratorije ili amfiteatra; iz hladne fabričke hale, iz skladišta supermarketa, iz spremišta u kojima čiste autobuse ili vagone; iz bolničkih soba, operacionih sala, malih stanova u kojima za male nadoknade brinu o starim ljudima o kojima nema ko drugi da brine; iz njive, štale ili bašte – kada se vrate s posla, one i dalje rade. Kuvaju, peru sudove, peru i peglaju veš, nabavljaju namirnice za naredne obroke, usisavaju, brišu prašinu, ribaju kupatila. Kolika god da im je plata na mestu na kojem rade za tu platu, kod kuće ih čeka još rada, koji nema cenu – jer je besplatan i jer se podrazumeva da će ga neko obaviti, te da je sasvim prirodno da ga obavi žena. Naučene su da u to veruju od malena: polna podela rada se prenosi kao usmena književnost, s kolena na koleno.

U štrajku su i zato što o njihovim potrebama niko ne vodi računa, a one same nemaju vremena da se bave svojim potrebama: treba namiriti decu, muža i sve druge o kojima se treba starati. Njihov emotivni rad takođe nikada ne staje. Kakve su njihove potrebe? Da li žele da rade više, da zarađuju bolje, da rađaju više dece, da ne rađaju nijedno dete, da čitaju, da plešu, da šetaju, da se sretnu s drugaricama – onima koje su davno znale i s kojima su delile male i velike tajne i zamisli o budućnosti, da spavaju duže, da nekud otputuju same? Ni one same ne znaju, ne stižu o tome da misle, ne stižu sebe da zapitaju, ne osećaju da na to imaju pravo. Emotivni rad je nesebičan, žrtvovanje za druge je najstariji ženski posao.

U štrajku su i zato što je malo njih, tu na ulici, zaista u stanju da sebi priušti skroman život od svoje plate, samo od svoje plate. Mnoge među njima su bar nekad poželele da odu: neke trpe nasilje svakog dana i šminkom skrivaju masnice, maskiraju sramotu, čuvaju i nasilnika i sebe od prekora; neke su izložene uvredama, pretnjama, osudama; neke su prisiljene na seksualne odnose kada im do njih nije stalo, jer je i to „u opisu“ emotivnog rada; neke su prisiljene da žive u brakovima bez seksualnih odnosa, a žrtvuju se da bi brakovi opstali, jer brak je ono što po svaku cenu treba da opstane. Mnoge su bar jednom poželele da odu, ali nisu, nisu ni nastavile da razmišljaju dalje o tome – o svojim potrebama, a moguće je i potrebama svoje dece, ako ih imaju, jer znaju da same neće moći da ih izdržavaju. U štrajku su zato što su primorane da trpe. Da rade, a opet da trpe.

Ima među tim ženama i onih koje su istinski moćne. Nalaze se na važnim pozicijama odlučivanja, zarađuju velike svote, raspoređuju ih po vlastitom nahođenju i u skladu s brigom o sebi i vlastitim potrebama. Ima i onih koje žive u srećnim zajednicama, s kim god da ih formiraju. Pa ipak, iz osećaja solidarnosti – ne iz saosećanja, ne iz radoznalosti – i one su na ulicama, i glasnije su, jer bolje znaju kako da upotrebe svoj glas, od neke druge žene do njih. A ta će, možda, ohrabrena tim gestom, i sama pustiti glas. Dok tako stoje zajedno na ulici, razlike među njima kao da nestaju.

Štrajk žena je zamišljena, izmišljena situacija. Čak i takva, ona ukazuje na nekoliko stvari. Kada bi sve žene (jednog grada, jedne zemlje, jednog kontinenta ili sveta) izašle na ulicu, to bi bio najmasovniji zamislivi skup. Kada bi sve žene izašle na ulicu, ne bi stali samo pogoni i biznis kao i obično, zaustavilo bi se i sitno, fino tkanje svakodnevice koje podrazumeva mnogo sati neplaćenog, „emotivnog“ rada – mnogi bi tog dana ostali praznog stomaka, neopranih turova, nepodsečenih noktiju. Kada bi sve žene izašle na ulicu, shvatile bi da nisu same, da ona do nje i ona tamo malo dalje pričaju istu priču: jer lično jeste političko. Kada bi sve žene izašle na ulicu, shvatile bi da imaju ogromnu snagu, da imaju moć da promene sisteme i politike koje ih i dalje čine drugim polom.

 

Ovaj tekst je napisan za kampanju Štrajk žena (Srbija) 2018, koja pripada međunarodnoj inicijativi Women strike.

on-off, 08.03.2018.