Kars, Turska, foto: Konstantin Novaković

Kars, Turska, foto: Konstantin Novaković

 

Izručenje turskog državljanina kurdskog porekla Cevdet Ayaza izazvalo je lavinu komentara i reakcija u javnom prostoru. Ovaj kontroverzni slučaj može se posmatrati na dva načina. Prvo, u najmanju ruku je čudno kako je do izručenja uopšte došlo. Naime, uprkos presudi Evropskog suda za ljudska prava iz 2006. godine i jasnim naznakama da se presuda turskog suda kojim je Ayaz osuđen na 15 godina zatvora zasniva isključivo na iznuđenom priznanju, njemu nije odobrena zaštita tj. dodeljen status izbeglice. Komisija za azil kao prvostepeni i Kancelarija za azil kao drugostepeni organ, u ovom slučaju su se oglasile nenadležnima navodeći da je Ayaz ušao u Srbiju iz Crne Gore, dakle države koje Srbija smatra sigurnom trećom zemljom. Koncept sigurne treće zemlje, o kome je već pisano na Peščaniku, zapravo služi tome da omogući državama da uskrate postupak azila osobama koje su propustile da zatraže zaštitu od država u kojima su se prethodno nalazile.

U postupku ekstradicije koji je pokrenut na osnovu naloga za hapšenje izdatog od strane turskih vlasti, pitanje kršenja ljudskih prava i progona u državi izručenja po svemu sudeći uopšte nije ni razmatrano. Apelacioni sud u Novom Sadu je tri puta poništavao odluku Osnovnog suda u Šapcu o izručenju da bi četvrtu odluku odobrio. Stvari postaju još zamršenije kada je Ministarstvo pravde, kao finalna instanca u postupku ekstradicije, odobrilo izručenje uprkos nalogu Komiteta protiv torture Ujedinjenih nacija da se vlasti Republike Srbije uzdrže od vraćanja gospodina Ayaza u Tursku zbog rizika da će on tamo biti podvrgnut zlostavljanju. Konačno, izgleda da su državni službenici koji su sprovodili izručenje otvoreno slagali pripadnike Beogradskog centra za ljudska prava da se Cevdet Ayaz ne nalazi u avionu za Tursku. Sve ovo je vrlo neobično za pravnu državu u kojoj postoji nezavisno pravosuđe, u kojoj se poštuju ljudska prava i koja u doglednoj budućnosti treba da postane punopravna članica Evropske unije.

Ovi ogromni propusti se mogu objasniti samo ukoliko promenimo ugao gledanja. Srbija je država neprava u kojoj se arbitrarno odlučuje o svim društvenim pitanjima, pa čak i o osnovnim pravima pojedinaca. Ne postoji ništa nezavisno u državnom aparatu. Niko ko je zaposlen u organizaciji koja se direktno ili indirektno finansira od države ne može da deluje samostalno. Svaka odluka države makar i po pitanju ličnog i telesnog integriteta pojedinca posmatra se kao moneta za potkusurivanje, koja se može iskoristiti u velikoj šahovskoj igri. Plan našeg glavnog stratega je jednostavan: biti što servilniji prema jačima i što agresivniji i bezobzirniji prema slabijima od sebe. Sudbine ljudi koje vlast ne smatra značajnima, preporuke bezubih međunarodnih tela, apeli kojekakvih aktivista i pravnika su nedovoljni da ometu nameru ulagivanja moćnoj državi putem izručenja čoveka kojeg ona traži. Turska je država koja ne toleriše drugačije mišljenje, u kojoj su stotine hiljada ljudi izložene progonu i koja sistematski koristi zlostavljanje. Većina evropskih država upravo zato odbija da Turskoj izručuje osobe koje ona potražuje. Bizaran detalj je da izvrsnu saradnju vlasti Srbije i Turske u pogledu izručenja nije omela ni sasvim neprimerena izjava tadašnjeg premijera a današnjeg predsednika Turske: Kosovo je Turska. S druge strane, Makedoniji se otvoreno preti ukoliko se ne prikloni stavu Srbije o članstvu Kosova u UNESKO-u, srpski obaveštajci upadaju u makedonski parlament prerušeni u demonstrante itd. Srbija se ponaša kao onaj magarac na kome se primenjuje taktika štapa i šargarepe. Naime, kada uvidi da neće dobiti udarac štapom a pritom neće izgubiti šargarepu, magarac se ne libi da čini razna nepočinstva, na primer da izgazi cveće, zagadi zelenu salatu ili udara kopitom životinje manje od sebe.

Zato treba jasno i glasno reći: Republika Srbija je protivpravno izručila gospodina Cevdet Ayaza Turskoj, svesno ga izloživši riziku od zlostavljanja i čak smrti, ignorišući pritom svoje međunarodne obaveze i privremenu meru Komiteta protiv torture Ujedinjenih nacija. Sve ovo je učinjeno kako bi se jedan čovek koji predstavlja Srbiju umilio drugom čoveku koji predstavlja Tursku. Službenici Kancelarije i Komisije za azil, sudije, ministarka pravde i državni službenici koji su sprovodili izručenje pokazali su zavidan nivo koordinacije u svojim naporima da gospodina Ayaza stave na raspolaganje turskim organima.

Ozbiljnije države koje vraćaju lica pod svojom kontrolom u države u kojima postoji realna opasnost da ona budu podvrgnuta mučenju ili drugim oblicima zlostavljanja, makar zahtevaju da se država prijema zvanično obaveže da vraćeno lice neće biti izloženo kaznama ili tretmanu koji se prema međunarodnom pravu smatraju zlostavljanjem. Prema dostupnim informacijama, vlasti Republike Srbije se nisu potrudile da pribave garancije od Turske da će Cevdet Ayaz biti tretiran humano ili da će mu biti poštovano pravo na pravično suđenje. O drugim „garancijama“, na primer o tome da će turski investitori otvoriti fabriku čarapa u Prokuplju ili pokrenuti proizvodnju kora za burek u Tutinu možemo samo da nagađamo.

 

on-off, 29.12.2017.