Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

 

Često ponavljamo da živimo u doba stambene krize, kojom se mogu objasniti neki od uzroka ogromnog broja podstanara, koje jedna neplaćena kirija deli od ulice, ili sve veći broj prinudnih iseljenja. Krizom se objašnjava i postojanje velikog broja neformalnih romskih naselja, u kojima se ne radi na unapređenju uslova stanovanja, već se čekaju veliki infrastrukturni projekti, koji će biti povod njihovog raseljavanja i smeštanja u izolovana naselja, gde će ih dočekati 14,8 m2 metalnog kontejnera. Tu su još i vojni beskućnici, izbeglice i interno raseljeni, koji godinama žive u iščekivanju „trajnog stambenog rešenja“, nefunkcionalan i potpuno obesmišljen sistem socijalnog stanovanja i brojni drugi problemi.

Opravdano je pitanje da li onda ovo uopšte možemo nazvati krizom. Sve navedeno traje predugo i pogađa samo pojedine ljude, po pravilu one koji sa najmanje društvene moći. U tom smislu je možda kontraproduktivno govoriti o stambenoj krizi.1 Ona je naša nova realnost koja je na mnogim mestima i u mnogim sredinama razorila i poslednje tragove onoga što nazivamo socijalnom državom.

Shvatanje stanovanja kao robe, njegova komodifikacija, nisu jedinstveni za Srbiju. Ipak, ono što je verovatno jedinstveno za Srbiju je to da stanovanje nije tema o kojoj se u javnosti razgovara. Ono je proterano iz javnog prostora i da nije prinudnih iseljenja koja s vremena na vreme skrenu pažnju javnosti, ne bi ga bilo u javnom prostoru. To objašnjava i činjenicu da u javno dostupnom sažetku Programa rada Vlade Republike Srbije iz 2016. godine socijalno stanovanje i stanovanje nisu pomenuti nijednom jedinom rečju. U ovogodišnjem ekspozeu predsednice Vlade Republike Srbije Ane Brnabić stanovanje je pomenuto u odeljku Socijalna pravda, socijalna zaštita i davanja/usluge, u kome se govori o rezultatima – povećanju rasprostranjenosti usluge socijalnog stanovanja uz podršku za osobe sa invaliditetom.2 Upadljivo je da ni u jednom ni u drugom programu rada Vlade nema ni slova o pravcima razvoja stanovanja i socijalnog stanovanja, ili o drugim načinima na koje će se obezbediti da građani ostvare garantovano pravo na adekvatno stanovanje.

Otuda ni ne čudi da se u poslednje vreme i socijalno stanovanje shvata kao roba koja u određenom trenutku donosi premalo prihoda. Za to imamo nekoliko ilustracija koje više služe da podgreju maštu „donosiocima odluka“ nego kao konačna lista propasti socijalnog stanovanja u Srbiji. Tu je nedavni slučaj pretnje iseljenjem za 33 porodice interno raseljenih lica u Kraljevu, uvođenje dobro poznatog poreza na siromaštvo, ali i neodrživog sistema socijalnog stanovanja u Beogradu, koji će uskoro dovesti do toga da korisnici socijalnih stanova koji nemaju novca da plate zakupnine i sve ostale dažbine budu iseljeni i zamenjeni novima, platežno sposobnijima.

Primera radi, primena zakona kojim nam je uveden porez na siromaštvo (za koji od maja 2015. čekamo da Ustavni sud odluči da li je u skladu sa Ustavom) uvodi nove dimenzije poimanja socijalne pravde. Kako izbeglice koje žive u socijalnim stanovima u iščekivanju odluke Ustavnog suda ipak moraju da plaćaju porez, nekolicina njih je, na osnovu čl. 13. Zakona o porezima na imovinu, zatražila da im se odobri da se utvrđeni porez na stanove u kojima stanuju umanji za 50%. Iako zvuči sasvim logično da izbeglice u Srbiji zaista i stanuju u stanovima u kojima imaju pravo zakupa, Ministarstvo finansija to ne vidi tako. Zbog toga je ono donelo obavezujuće uputstvo kojim je utvrdilo da izbeglice nemaju pravo na ovo poresko umanjenje, jer ne stanuju u objektima na koje je utvrđen porez, a sve zbog toga što nemaju prijavljeno prebivalište na adresi na kojoj stanuju. Prebivalište nemaju jer su izbeglice i po propisima Republike Srbije ga i ne mogu imati upravo zbog toga što su izbeglice. Dakle, ideja je jasna – prihodovanje od socijalnog stanovanja, dodatno podstaknuto kreativnim shvatanjem anti-diskriminacionih propisa Srbije.

S druge strane, u Kraljevu je Javno preduzeće Opštinska stambena agencija odlučilo da počne da prihoduje od interno raseljenih lica kojima je donacijama međunarodnih organizacja obezbeđeno stanovanje po izlasku iz kolektivnih centara. Tako je uveden „kriterijum 75 evra“ za one koji bi da zaključe ugovore o socijalnom stanovanju, bez obzira na činjenicu da mnogi od njih nemaju tih 75 evra prihoda po članu domaćinstva. Sve ovo dovelo je do sudskih postupaka za iseljenje i presuda u kojima je izbeglicama naloženo da napuste socijalne stanove u kojima žive. Kao i prethodni, i ovaj slučaj je školski primer diskriminacije.

Naivno je očekivati da su privatizacija stambenog fonda, potpuno povlačenje države iz sfere stanovanja i njeno shvatanje kao robe a ne prava koje nam svima pripada – mogli dovesti do ishoda drugačijeg od nepravde i diskriminacije najugroženijih. Naime, pomenuta nepravda i diskriminacija nisu incident u sistemu, one jesu sistem.

 

on-off, 27.11.2017.

____________________

  1. U istom smislu o krizi govore i David Madden i Peter Marcuse u svojoj knjizi In Defense of Housing /U odbranu stanovanja, str. 9-11, Verso Books, 2016.
  2. Program Vlade Republike Srbije kandidata za predsednika Vlade Ane Brnabić, str. 60, Narodna skupština Republike Srbije, 28. jun 2017.