Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Govoreći o predstojećim predsedničkim izborima, jedan uvaženi list objavio je analizu svih velikih kandidata osvrćući se na njihove platforme, prethodno iskustvo u politici, istorijat raznih afera u koje su možda bili umešani, ali i na fenomen da sve veći broj birača na izbore izlazi ne kako bi glasali za onog kojeg zaista podržavaju, već kako bi se suprotstavili “goroj” opciji. U poređenju sa prethodnim kampanjama, navodi se u analizi, ova je po mnogo čemu jedinstvena: “Uzaludno smo tražili presedan za jednu kampanju koja je bila do te mere paralizovana stalnim prilivom novih informacija, sudskih skandala i sveopštom nemogućnošću da se duže od 24 časa skoncentriše na neko suštinsko pitanje.”

Ukoliko mislite da je reč o Srbiji, varate se. Naime, list o kome je reč je Le Monde diplomatique koji analizira stanje u Francuskoj, kojoj ovog meseca takođe predstoje predsednički izbori (tekst je dostupan ovde). Činjenica da se ove konstatacije lako mogu primeniti i na Srbiju navodi na razmišljanje, ali tu svaka sličnost prestaje. Primera radi, kao važna pitanja u pogledu političke zaostavštine uskoro bivšeg predsednika Olanda navode se angažovanje Francuske u više oružanih sukoba van zemlje, uvođenje vanrednog stanja i ubijanje osumnjičenih terorista dronovima. S druge strane, kao što je poznato, sve jača desnica u Francuskoj glasove prikuplja ne samo “suverenističkim” sloganima, nego i zalaganjem za strogu anti-imigracionu politiku i veća prava (domaćih) radnika.

Sva ova pitanja neposredno su važna za primenu ljudskih prava i u svakoj debati su jasno prepoznata kao takva. To je slučaj pred izbore u Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Holandiji i svim ostalim zemljama sa dugom tradicijom demokratije. U Srbiji je drugačije: kada “mejnstrim” političari dotaknu temu ljudskih prava, čine to samo da bi se odbranili od kritika koje navodno za cilj imaju destabilizaciju zemlje. Oni koji zaista poznaju oblast ljudskih prava i raspoloženi su da o njima javno govore, izlažu se opasnosti da budu proglašeni za agente stranih sila i izdajnike. To ne važi samo za političare, već i za stručnu javnost, pa i same državne organe, pre svega nezavisna tela, čiji se izveštaji redovno ocenjuju paušalno i odbacuju kao “politički motivisani“.

Osnovna prepreka ostvarivanju većeg stepena poštovanja ljudskih prava u Srbiji leži u činjenici da se ona najčešće posmatraju kao nekakva ideologija. Termin “ideologija ljudskih prava” odavno je poznat u našem političkom, društvenom i kulturnom vokabularu. Ukoliko i postoji svest da su savremena ljudska prava pravni, a ne tek moralni ili politički koncept, to pitanje neće se doživeti kao nešto što bi moglo biti od neposredne važnosti za građane. Zato ne čudi što je ova tema kod nas u najboljem slučaju od trećerazrednog značaja.

Upravo u tom kontekstu treba razumeti činjenicu da su barem tri izuzetno važna događaja u vezi sa stanjem ljudskih prava u Srbiji prošla gotovo nezapaženo u jeku predizborne kampanje. Prvo je Komitet Ujedinjenih nacija za prava deteta u februaru usvojio svoja Završna razmatranja u pogledu poštovanja Konvencije o pravima deteta u Srbiji; zatim je nekoliko nedelja kasnije Evropski sud za ljudska prava presudio u slučaju Ilias i Ahmed protiv Mađarske, da je Mađarska prekršila ljudska prava tražilaca azila vraćajući ih u Srbiju, čime ih je izložila stvarnom riziku od nečovečnog ili degradirajućeg postupanja; naposletku, krajem marta sam Komitet za ljudska prava Ujedinjenih nacija objavio je sopstvene nalaze u pogledu uživanja prava zagarantovanih Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima u Srbiji.

S obzirom na samu širinu spektra supstantivnih prava obuhvaćenih ovim poslednjim dokumentom, nalazi Komiteta za ljudska prava trebalo bi da posluže kao polazišna tačka za analizu opšteg stanja ljudskih prava u Srbiji u ovom trenutku.

 

Nalazi Komiteta

Kao telo zaduženo za praćenje implementacije Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Komitet za ljudska prava UN-a sastoji se od nezavisnih stručnjaka za ljudska prava kome su države ugovornice između ostalog dužne da podnose redovne izveštaje (obično svake 4 godine) o načinu na koji sprovode Pakt i problemima sa kojima se pritom susreću. Poput drugih velikih dokumenata iz oblasti ljudskih prava, Pakt je međunarodni ugovor koji je obavezujući za države koje su ga ratifikovale, te uživa prvenstvo u odnosu na njihovo domaće zakonodavstvo. Ukoliko zakonske ili čak ustavne odredbe nisu saglasne sa Paktom, on će uvek imati prevagu.

Kada Komitet za ljudska prava razmatra izveštaj neke države ugovornice, njegovi članovi ispituju predstavnike te države o svim relevantnim aspektima izveštaja. Izuzetno je važna uloga koju pritom igra civilno društvo koje je i samo pozvano da se izjasni, a koje po pravilu ukazuje na probleme kojih države nisu svesne ili ne žele da ih istaknu. Na osnovu tako dobijenih informacija, Komitet objavljuje svoja “završna razmatranja” povodom državnog izveštaja, skreće pažnju na neadekvatna zakonodavna rešenja i primere loše prakse koje uočava u toj zemlji i daje joj konkretne preporuke za unapređenje postojećeg stanja. Stepen u kome je država sprovela preporuke Komiteta biće utvrđen prilikom sledećeg ciklusa izveštavanja. U tom smislu izuzetno je važno uporediti nova “završna razmatranja” sa prethodnima, koja su, kada je reč o Srbiji, objavljena davne 2011. godine.

Pre nego što razmotrimo konkretne probleme i promene koje je Komitet uočio, trebalo bi imati na umu da Pakt garantuje sva osnovna ljudskih prava, od prava na život, zabrane mučenja i zlostavljanja, zabrane ropstva i prava na slobodu i bezbednost ličnosti, pa do prava na privatnost i porodični život i zabrane diskriminacije. Samim tim, teme o kojima se pred njim raspravlja su načelno neograničene, ali s obzirom na činjenicu da međunarodni sistem zaštite ljudskih prava u okviru Ujedinjenih nacija danas poznaje veliki broj specijalizovanih ugovora, Komitet za ljudska prava često će dati mišljenje koje je načelnog karaktera i neće spominjati pojedinačne probleme. Zato je važno, kako bi se njegove preporuke razumele, uzeti u obzir i praksu drugih ugovornih tela, poput Komiteta za prava deteta ili Komiteta protiv torture.

Praksa Komiteta za ljudska prava nedvosmisleno pokazuje da je svako od ovih prava višeslojno, da ima supstantivni i proceduralni aspekt, kao i da podrazumeva i negativne i pozitivne obaveze države ugovornice. Recimo, negativna obaveza države u pogledu zabrane mučenja i zlostavljanja odnosi se na neposrednu zabranu da agenti države čine takva dela, dok pozitivna obaveza nalaže da se spreče i kazne učinioci čak i kada je reč o „privatnim licima“ poput kriminalaca. Značajan deo kršenja ljudskih prava do kojih dolazi u Srbiji upravo je te vrste: na primer, kada pripadnika neke manjinske grupe pretuku huligani, a državni organi nisu adekvatno postupili kako bi to sprečili i kaznili, Srbija kao država odgovorna je za kršenje prava žrtve.

Od svih pitanja koja razmatra Komitet, svakako se ističu ona koja se tiču zločina iz mržnje, položaja LGBTI zajednice i osoba zaraženih HIV-om, položaja romske zajednice, osoba sa invaliditetom, izbeglica i tražilaca azila i nasilja nad ženama i decom. Pokušaćemo ovde da rezimiramo ključne nalaze Komiteta.

Komitet već na samom početku “izražava zabrinutost” što u Srbiji i dalje postoje zločini iz mržnje, kao naročito gnusan oblik nasilja zasnovan na diskriminaciji. Naročito zabrinjava činjenica da su mnogi zločini iz mržnje usmereni protiv pripadnika romske manjine. Komitet ovom pitanju posvećuje više pažnje 2017. godine nego 2011, ali se očigledno nadovezuje na nalaze Komiteta protiv torture iz 2015. godine, koji je utvrdio da su “borci za ljudska prava, novinari, lezbejske, gej, biseksualne, transrodne i interseks osobe i članovi romske zajednice i dalje predmet napada, pretnji i zastrašivanja”. Komitet protiv torture je 2015. godine takođe kritikovao Srbiju zbog “nedostatka potpunih statistika” kada je reč o zločinima protiv ovih grupa i merama koje su sprovedene kako bi se oni sprečili.

Položaj romske manjine, osim što je izložena nasilju, naročito zabrinjava, što je potvrdila i sama vladina kancelarija za ljudska i manjinska prava. Komitet za ljudska prava je vrlo otvoren po ovom pitanju: Romi u Srbiji trpe “rasprostranjenu diskriminaciju i isključenost, nezaposlenost, prinudna iseljenja i de facto segregaciju u pogledu stanovanja i obrazovanja”. Svest o tome da su Romi diskriminisani prisutna je u značajnom delu srpske populacije: Redovan godišnji izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2016. godinu navodi da 23% ispitanika Rome smatra najdiskriminisanijom grupom u Srbiji, što je gotovo dvostruko više nego kada je reč o LGBTI populaciji (12%). Kada je 2011. godine još jedno ugovorno telo, Komitet za ukidanje rasne diskriminacije, utvrdilo postojanje rasprostranjene segregacije Roma, istaklo je da situaciju otežava činjenica da je kancelarija Zaštitnika građana primila relativno mali broj pritužbi povodom rasne diskriminacije protiv ove manjine. Najbolje objašnjenje za to stanje je nedovoljno poznavanje mehanizama za zaštitu ljudskih prava u Srbiji.

U jednom pogledu položaj romske zajednice jeste poboljšan u nekoliko prethodnih godina, a reč je o licima u riziku od apatridije (s obzirom na segregaciju sa kojom se suočavaju, mnogi Romi koji su srpski državljani do skoro nisu posedovali osnovna lična dokumenta, te su bili „pravno nevidljivi“ pred našim organima). Riziku od apatridije naročito su izloženi interno raseljeni Romi, Aškalije i Egipćani sa Kosova. Prema prošlogodišnjem izveštaju UNHCR-a, broj osoba bez osnovnih ličnih dokumenata među romskom populacijom opao je sa 6,8% 2010. godine, na 3,9% 2016, što nije idealno ali jeste napredak.

Važno je istaći da zastupljenost Roma u državnoj upravi nije značajno porasla u odnosu na prošli period izveštavanja, ali vladin Akcioni plan za zapošljavanje u 2017. godini predviđa mere za veću inkluziju ove grupe. Neadekvatna implementacija načelno dobrih rešenja predstavlja hronični problem srpske administracije, naročito kada je reč o ljudskim pravima, pa je važno da deo Akcionog plana koji se odnosi na romsku populaciju ne ostane mrtvo slovo na papiru.

Nasilje i diskriminacija protiv LGBTI populacije se takođe navode kao trajno prisutni, ali i diskriminacija osoba zaraženih HIV-om u okviru sistema zdravstva. LGBTI osobe koje žive sa HIV-om naročito su ugrožene. Povodom prakse negativne stereotipizacije i širenja predrasuda o LGBTI osobama, koja ugrožava i osobe koje žive sa HIV-om, prošle godine oglasila se i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, koja je osudila „uvredljive i omalovažavajuće tekstove prema LGBTI osobama“ i skrenula pažnju na još uvek preovlađujuće uverenje da se prenošenje HIV-a pripisuje homoseksualcima.

Možemo jedino da izrazimo žaljenje što Komitet ne navodi eksplicitno diskriminaciju sa kojom se LGBTI populacija suočava u obrazovanju, gde se seksualna orijentacija koja odudara od većinske i dalje često u udžbenicima karakteriše kao patologija ili u smislu podržavanja negativnih stereotipa. Evropska komisija je ovo pitanje već prepoznala kao sporno u Izveštaju o napretku za 2016. godinu. Položaj osoba sa invaliditetom takođe je loš. Osim što se suočavaju sa izazovima u pogledu društvene uključenosti, koja podrazumeva i pristup tržištu rada i obrazovanju, osobe sa mentalnim invaliditetom se često prinudno smeštaju u psihijatrijske ustanove i izolaciju, a disproporcionalno im se oduzima i pravna i poslovna sposobnost.

Naročito zastrašujući problem je rodno i nasilje u porodici, kao i položaj žena uopšte. Komitet nalazi da „patrijarhalni kulturni obrasci i stereotipne rodne uloge žena i muškaraca i dalje preovlađuju u srpskom društvu“. Dalje, „ekstremni oblici nasilja nad ženama i decom, uključujući i nasilje u porodici, i dalje preovlađuju. Komitet je naročito zabrinut usled neadekvatnog odgovora organa reda i sudskih vlasti na slučajeve porodičnog nasilja, budući da mali broj prijava dovodi do krivičnog progona i kazni“.

Pošto je Srbija ratifikovala Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije žena, Komitet za ukidanje svih oblika diskriminacije žena još 2013. godine utvrdio je porast broja žena koje ubijenih od strane muževa i partnera, kao i veliku razliku između broja policijskih intervencija, krivičnih prijava protiv učinilaca i broja lica osuđenih za nasilje nad ženama. Kada je reč o nasilju nad decom, Komitet za prava deteta u pomenutim Završnim razmatranjima iz 2017. godine dolazi do gotovo istovetnih nalaza, istakavši da naročito zabrinjava činjenica da telesno kažnjavanje dece kod kuće nije zabranjeno i još uvek je prihvaćeno od strane većeg dela zajednice.

„Čuvenu“ srpsku politiku prema izbeglicama i migrantima kritikuju svi organi Ujedinjenih nacija koji je uzmu u razmatranje. Komitet protiv torture kritikovao je protivpravna prinudna udaljenja i nedostatak pravne zaštite osoba koje bi trebalo da budu deportovane, Komitet za prava deteta istakao je niz nepravilnosti u postupanju sa maloletnim tražiocima azila i migrantima, a sada je i Komitet za ljudska prava vrlo koncizno potvrdio sve o čemu domaće civilno društvo već dugo izveštava kada je reč o celokupnom sistemu azila: da postoji niz problema u vezi sa postupkom azila; da se izbeglice i tražioci azila često odbijaju na granici i onemogućava im se pristup teritoriji i postupku azila; da se princip „sigurne treće zemlje“ pogrešno upotrebljava; da su uslovi smeštaja u prihvatnim centrima neadekvatni, da se maloletnici smeštaju sa (nepoznatim) odraslima; da maloletnici bez pratnje teško ostvaruju kontakt za starateljem koji određuje najbolji interes deteta, kao i da im se loše utvrđuje starost.

Mnoga pitanja kojima se Komitet bavio 2017. godine bila su, naravno, predmet i ranijih Završnih razmatranja. Uočljiva novina u novim razmatranjima tiče se slobode izražavanja: naime, Komitet je zabrinut zbog navoda da funkcioneri javno prozivaju i zastrašuju zaposlene u medijima, te da se prostor za javnu raspravu sužava i da se novinari i predstavnici civilnog društva sudski gone zbog izražavanja svojih stavova. Iako je problema bilo i ranije, naročito kada je reč o tužbama za klevetu, prethodna verzija razmatranja ne sadrži ovako oštre navode.

 

Ljudska prava i demokratska kultura

Poslednja razmatranja Komiteta za ljudska prava u suštini ne donose mnogo toga novog kada je reč o našem uvidu u stanje ljudskih prava u Srbiji. O svakoj od ovih tema već godinama izveštavaju različite međunarodne organizacije, a naročito domaće civilno društvo, pa i državni organi poput Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Tezu o tome kako su svi ovi raznovrsni akteri deo nekakve „zavere“ protiv države obara njihov broj i konzistentno, pažljivo izveštavanje o njima. Ipak, ovaj dokument predstavlja dragocenu potvrdu onoga što nevladin sektor uporno ističe, a to je da stanje u oblasti ljudskih prava nije značajno poboljšano u odnosu na period od pre nekoliko godina. Naprotiv, u odnosu na pojedina prava kao što je sloboda izražavanja stanje je pogoršano. Samim tim, izjava direktorke vladine Kancelarije za ljudska i manjinska prava da se u Srbiji sve više ostvaruju ljudska prava u najboljem slučaju je upitna.

Činjenica je da izvršna vlast u državama sa ograničenim stepenom demokratskog razvoja po pravilu ima dvostruki aršin kada je reč o ophođenju sa civilnim društvom, naročito domaćim nevladinim organizacijama i međunarodnim vladinim organizacijama poput Ujedinjenih nacija. Naravno, za to ne postoji legitiman razlog, ali to je prepreka na koju nevladine organizacije jednostavno moraju da računaju. Kada civilno društvo kritikuje državnu politiku ili praksu državnih organa, to je jedna stvar: u zajednici u kojoj je nevladin sektor izložen višedecenijskoj demonizaciji, domaćim političarima je lako da njegovu kritiku odbace kao neiskrenu ili čak diletantsku. Nasuprot tome, zvanični dokument Ujedinjenih nacija je nešto sasvim drugo.

Međunarodni dokumenti ove vrste imaju tendenciju da se „umnožavaju“ – Završna razmatranja Komiteta za ljudska prava uzeće u obzir neka druga tela. Na primer, ukoliko bi predstavka protiv Srbije bila podneta sudu u Strazburu povodom prinudnog udaljenja tražilaca azila, podnosioci predstavke mogli bi da se pozovu na relevantne delove Završnih razmatranja kako bi potkrepili svoje tvrdnje o postojanju takve prakse u Srbiji. Ovaj dokument tako postaje i resurs u rukama civilnog društva prilikom dijaloga sa državnim institucijama.

Ključni problem u vezi sa poštovanjem ljudskih prava u Srbiji danas nije prosto kršenje individualnih prava, već sâm nedostatak kulture ljudskih prava. Bez podizanja opšteg nivoa svesti o značaju ljudskih prava, u našoj zemlji ne mogu zaživeti ni vladavina prava ni pravna država, dok će borci za ljudska prava uvek lečiti posledice, a ne uzroke. Tako će biti sve dok državne vlasti same ne prihvate savremenu građansku kulturu.

Ilustrativan u ovom pogledu je odnos vlasti prema prošlogodišnjoj Paradi ponosa, koju je vlast „dopustila“, ali joj nije prisustvovala; premijer je priznao da je bio pozvan, ali da bi radije otišao „na svadbu sina Bate Gašića, koji je okupio četiri ili pet puta više svatova nego što je bilo učesnika Parade“. Ako ostavimo po stani činjenicu da vlada nije u stanju da bilo kome oktroiše skup – reč je o slobodi okupljanja na koju je naša zemlja obavezana međunarodnim pravom, mada se kod nas to doživljava kao stvar „dobre volje“ izvršne vlasti – ovakve izjave najviših zvaničnika omalovažavaju i obezvređuju pravnu državu, što je na dugi rok možda i štetnije nego zabrana nekog konkretnog okupljanja.

Upravo to je razlog što mnogi građani Srbije ljudska prava ne doživljavaju kao nešto što sami uživaju. Diskursom dominiraju velike teme poput abortusa i istopolnih brakova koje se predstavljaju kao proizvod „dekadentnog“ zapada. Zato je važno istaći da se ljudska prava ne mogu doživljavati kroz prizmu kulturnog relativizma, budući da su skoro sve zemlje sveta, na svim kontinentima, ratifikovale ugovore poput Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. S druge strane, svim građanima kroz sistem obrazovanja i demokratske institucije treba objasniti da ih se ljudska prava itekako neposredno tiču: ona sprečavaju državu da ih arbitrerno liši slobode, strogo ograničavaju upotrebu sile, štite njihovu privatnost i omogućavaju im život dostojan ljudskih bića. Tek kada se ljudska prava više ne budu percipirala kao nešto nametnuto sa strane – kada postanu vaša i naša, moja i tvoja – moći ćemo ozbiljno da govorimo o jačanju vladavine prava i izgradnji demokratske svesti u Srbiji.

Imajući sve ovo u vidu, vratimo se tekstu koji je objavio Le Monde diplomatique i stanju u Francuskoj koje brine zapadne intelektualne krugove. Strah od jačanja sve ekstremnije desnice na zapadu je opravdan. Ipak, otpor koji je u SAD pružen Trampovim protivpravnim uredbama daje razloga za veru u podelu vlasti i demokratske institucije. Taj otpor pružili su građani, ali prvenstveno je odreagovala sama pravna država kao proizvod viševekovne kulture demokratije. Takva kultura, jača i žilavija od svake pojedinačne vlade ili predsednika, svakako postoji i u Francuskoj. Možda nije pošteno Srbiju porediti sa ove dve zemlje, ali pitanje ipak stoji: ukoliko bi nestalo spoljašnjeg, evropskog pritiska da Srbija reformiše sektor fundamentalnih prava, da li bi naša krhka građanska kultura uopšte opstala?

 

on-off, 04.04.2017.