Foto: Miodrag Ćakić

Foto: Miodrag Ćakić

 

U Srbiji ima više od 600 romskih naselja, a u velikom broju njih ljudi žive u improvizovanim barakama, bez struje i vode. Ovog leta, na preko 40 stepeni, stanovnici neformalnog naselja na Vidikovcu kod OMV pumpe, molili su za jednu cisternu. Nikada nije stigla, baš kao ni kamion šljunka koji su tražili kako tokom kiša ne bi živeli u blatu do kolena.

Amela Beriša ima dva dečaka koji idu u školu.

“Obećali su nam mnogo štošta, opština Čukarica. Niko nam nije doneo vodu, a svi znaju da smo ovde. Mogli su jednu cisternu da pošalju, eto, ljudski, da imamo bar za decu. Idemo da punimo vode, neki nam daju, a ima i nekih koji nas teraju. Možda i jesu u pravu jer, kažu, oni plaćaju tu vodu”, kaže Beriša.

U naselju bez vode i struje živi veliki broj porodica sa malom decom.

“Dete mi dobije šugu. I vaške ima. Normalno, ideš u apoteku odmah, ali opet se pune, ne vredi. Treba im higijena, čisto… I ja bih volela da živim negde u lepom, da se kupaju moja deca”, priča Škurta Mustafović.

U jednoj od prvih mera Akcionog plana o stanovanju, koji je Vlada Srbije usvojila još 2004. godine, navodi se unapređenje uslova života ljudi u ovim naseljima.

“I to može da izgleda kao da ljudi traže svemirske brodove, ali oni traže male, svakodnevne stvari koje bi bitno uticale na kvalitet života. U ovom konkretnom naselju, ljudi su tražili dva kamiona šljunka”, navodi Jovana Vuković iz organizacije za ljudska prava Jednakost.

Samo da se preko zemlje pospe mali put, kako bi mogli da izlaze iz naselja.

“Deca kad idu u školu, navučem im kese na noge sve do puta, pa im skinem i ponesem krpu da se obrišu gde su se umazali da bi išli uredni u školu. Upadne ti cela noga, ne možeš da izvučeš od tolikog blata”, kaže Amela Beriša.

Ovo naselje je, kao i mnoga druga, više puta izmeštano. “Terali su nas gore skroz u žbunje da se uguramo, da se ne vidimo ovde na putu, smetamo ljudima. I mi smo otišli gore. Kao, doneće nam vodu, doneće nam put. Od toga nije bilo ništa. I onda smo morali da se vratimo jer od velikog blata ne možemo ni da uđemo, ni da izađemo. Živimo bez struje. Pacovi vriju ovde. Pre neki dan je kod komšije ušla zmija. Mi bismo bili najsrećniji da imamo bar vodu. Koliko se baraka zapalilo ovde”, priča Amela Beriša.

Umesto da unapređuje uslove stanovanja tamo gde je to moguće, jedini odgovor države na problem preko 600 romskih naselja u Srbiji je iseljavanje ovih ljudi, navodi pravnik za ljudska prava Danilo Ćurčić.

“Veliki broj tih naselja je nastao posle bombardovanja 1999. godine. Romima nije bila ponuđena nikakva vrsta smeštaja kao što je bila nuđena drugima koji su izbegli. Jedna od posledica su velika neformalna naselja. I država se pravi da je problem u tome da su ljudi uzurpirali zemljište. A oni bi, ukoliko ne bi to uradili, živeli na ulici, bez krova nad glavom. Ne pristupa se rešavanju problema, sve dok ta naselja ne smetaju nekome za izgradnju nečega drugog”, kaže Ćurčić.

Stanovnicima naselja kod vidikovačke OMV pumpe svako malo najavljuju da će njihovi domovi biti srušeni.

“Taj vlasnik čija je ovo zemlja to hoće. Gde ćemo? Kaže – idite dole. Pa gde dole, tamo isto ima vlasnika. Ja neću da rušim baraku dok nam ne daju smeštaj. Pretili su nam skinhedsi, bacali su suzavac na barake. Policiji to ne možeš dokažeš. Dolazilo je socijalno, lagali su, obećavali su… Ne trebaju mi pare, samo krov da mi daju, vodu”, navodi Škurta Mustafović.

Pravo na stambeni status, prepoznato u međunarodnom sistemu ljudskih prava, prema rečima Jovane Vuković, podrazumeva da bez obzira na vlasništvo, niko ne može da bude izbačen sa mesta koje naziva domom, dok mu se ne obezbedi alternativni smeštaj.

“To da li je neko vlasnik, da li postoji neki pravni osnov da se tu neko drugi nastani, izgradi nešto drugo, zaista nema veze sa tim da ljudi imaju pravo na adekvatno stanovanje, i da je država, u slučaju da dođe do raseljavanja, dužna da im obezbedi adekvatan smeštaj”, navodi Vuković.

Jedno od “rešenja” pitanja romskih naselja u Beogradu uvedeno je za vreme vlasti Demokratske stranke i gradonačelnika Dragana Đilasa kada su ovi ljudi, kako podvlači Danilo Ćurčić, getoizirani odlukom gradske uprave.

“To su naselja koja su formirana na periferiji Beograda, gde jedna porodica do 5 članova ima 14,8 metara kvadratnih prostora, manje nego što je zakonom propisano za pritvorenike u ćelijama. Ljudi su izmešteni sa lokacije gde su imali neku mogućnost da zarade novac, prodajom na pijaci ili sakupljanjem sekundarnih sirovina. U jednom momentu je bilo zabranjeno da se ulazi u naselja bez najave gradu Beogradu. To su sve bili razlozi za otkaz ugovora. Dakle, jedan vrlo strog sistem, kojim ćemo da stegnemo sve oko njih, stavimo ih u taj geto i završimo celu priču”, navodi Ćurčić.

Škurta Mustafović kaže da bi išla da živi u kontejneru, i to su im obećavali, ali da iz Beograda ne može.

“Zato što će onda drugi da nas maltretiraju”, kaže ona.

Đilasovo iseljavanje Roma iz Beograda pratili su protesti u doslovno svakom mestu gde je bio najavljen njihov dolazak.

“U toj situaciji grad Beograd nije rekao – ne možete to da radite zato što su to naši sugrađani, nego su rekli, parafraziram – ne bi ni meni bilo prijatno da mi dolazi u komšiluk neko ko krade, ali morate da razumete, to je gradska politika. Posle toga smo imali čitav niz sličnih protesta u drugim gradovima u Srbiji. U Čačku planiraju referendum protiv naseljavanja Roma”, podseća Ćurčić.

Romska naselja često su na atraktivnim lokacijama u gradovima. Izmeštanja i iseljenja vrše se po hitnom postupku, dok u Srbiji nastavlja da niče na hiljade drugih nelegalnih objekata.

“Imamo izgrađene ogromne kuće na Savskom nasipu. Tu je i porodica bivšeg predsednika, njima se ništa ne ruši. Imamo 2 miliona nelegalnih objekata u Srbiji, skoro svako je gradio bez dozvole. I to nije pitanje, to se ne ruši, nego se donose novi i novi zakoni o legalizaciji”, kaže Danilo Ćurčić.

Uz problem stanovanja, on ističe i pitanje obrazovanja romske dece, koje prati diskriminacija u obrazovnim sistemu i često nasilje.

“Meni je na prvom mestu da moja deca idu u školu, da ne bi išli mojim životom. Hoću da ih dam na zanat čim završe osnovnu školu, bilo šta da bi imali bar da se izdržavaju. Deca u školi znaju gde živimo. Jedan od ovog starijeg sina živi preko puta i rekao je to svima u školi pa se mnoga deca sklanjaju od njega”, navodi Amela Beriša.

O problemu zapošljavanja se i ne govori. Onaj mali broj ljudi koji imaju posao uglavnom rade privremeno u javnim komunalnim preduzećima. Poslodavci izbegavaju da ih zapošljavaju, a čini se da država planira da im biti oduzme i ono malo mogućnosti da nešto zadare. Danilo Ćurčić ukazuje na najavljeno uvođenje “čuvara kontejnera” u Novom Sadu.

“U nedostatku mogućnosti da obezbede bilo kakvu vrstu egzistencije, oni su počeli da se bave sakupljanjem sekundarnih sirovina. To donosi i ogromnu dobit ovom društvu, jer recikliramo materijal koji bi se na drugi način spalio. Sad kad je neko otkrio da tu ima puno novca, uveli smo čuvare kontejnera. Kriminalizujemo taj posao zato što ga rade Romi, a kad budemo raspisali neki javni tender ili javno-privatno partnerstvo, to će biti sasvim u redu”, kaže Ćurčić.

Porodica Škurte Mustafović preživljava sakupljanjem sekundarnih sirovina. Ona sama, prodaje na pijaci stvari koje pronađe.

“U socijalnom mi kažu – radi. Daj mi posao, ja ću da radim. I kad idemo da radimo, šta zaradimo? 500, 300 dinara. I ljudi nas vređaju, 10 dinara ti daju za cipele. Inspekcija nas tera kad idemo u pijac. A kad treba da se glasa, mi smo prvi. Ja sam njima rekla – dajte nam smeštaj i mi ćemo da glasamo”, kaže Škurta Mustafović.

 

on-off, 05.10.2017.