Foto: Predrag Trokicić

 

Moje prvo bioskopsko iskustvo bila je „Bitka na Neretvi“, filmski spektakl o događaju iz jugoslovenskog oslobodilačkog rata u kome su igrali Jul Briner, Franko Nero i Orson Vels, kao i domaći glumci sa kojima je tadašnja publika bila na ti: Milena, Bata, Boris, Smoki. Ovaj film se bavi bitkom iz 1943. u kojoj veliki vođa Tito i njegovi partizani nadmudruju Nemce i domaće izdajnike prelazeći reku Neretvu kako bi se izvukli iz obruča neprijateljskih snaga. Radi se o velikoj koprodukciji, koja je dobila znatna sredstva od Amerike, kao i od 58 jugoslovenskih državnih kompanija, uz logističku podršku Jugoslovenske narodne armije, koja je obezbedila 10.000 vojnika i izgradila čelični most i nekoliko sela koji su bili uništeni u scenama bitke. Premijera filma je bila u Sarajevu 29. novembra 1969. uz prisustvo druga Tita u pratnji Sofije Loren i Omara Šarifa. Nakon projekcije Tito je pohvalio realistični prikaz velike bitke.

Nisam bio na premijeri, jer sam tada imao 5 godina. Film sam gledao u Kinu Arena, bioskopu pored naše zgrade u Sarajevu. Bio je to prvi film koji sam odgledao sam. I bilo je veličanstveno. Na velikom platnu bitka je delovala stvarno, grmljavina nemačkog granatiranja izbeglica je bila strašna, a kada je slobodarski narod prkosno zapevao bio sam ponosan zato što sam jugoslovenski dečak. U sceni koju nikada neću zaboraviti, Danu, medicinsku sestru partizanku koja je negovala ranjene drugove u jeku borbe, pogađa šrapnel. Sa ranom koja joj zjapi na leđima, ona preklinje svog brata da ne prekida da puca (Pucaj!) i da nastavi borbu za slobodu. Uz dramatično narastanje muzike, Danin brat (Smoki) ispušta mitraljez da bi zagrlio sestru, koja mu umire na rukama dok on plače. Plakao sam i ja, a potom mi je Dana posmrtno postala simpatija.

Bio sam savršeni posetilac bioskopa. Meni je propaganda filma bila nevidljiva. To važi za svaku dobru propagandu, jer je sveprisutna. Jedino što sam video bila je velika bitka u kojoj je Dana žrtvovala svoj život da bih ja mogao da gledam filmove, slobodan i sam. Veliki deo moći filma je baš u ovoj vizuelnoj stimulaciji, koja preplavljuje um emocijama navodeći gledaoca da odustane od rasuđivanja. Zato su svi ideološki opredeljeni režimi – nacistički, sovjetski, jugoslovenski – ulagali velika sredstva u filmsku industriju.

Moglo bi se reći da slična ideologija vlada i američkom kinematografijom – da je „Apokalipsa danas“ nabijena imperijalističkim rasizmom isto koliko i otvoreno propagandističke „Zelene beretke“ Džona Vejna, ili da je „Tajna operacija“ (Zero Dark Thirty) reklama za torturu zaodenuta u dramu, baš kao što je „Katanac za bol“ film namenjen regrutaciji. Može se argumentovati i da popularnost filmova o superherojima više doprinosi samopercepciji SAD kao supersile – od razmeštanja američkih trupa širom sveta. Ipak, čovek bi očekivao da američki autorski film, ukorenjen u privatnoj inicijativi i inherentno suprotan grupnom razmišljanju, bude na suprotnoj strani od propagande, koja po svojoj prirodi uvek projektuje i podržava strukture moći.

Ali gledajući „Fantomsku nit“ Pola Andersona setio sam se „Bitke na Neretvi“. Rejnolds Vudkok, modni dizajner opsednut kontrolom, a koga glumi Danijel Dej-Luis, vlada poslušnim i lojalnim ženama. Među njima, Alma se razlikuje po tome što odbija da je dizajner iskoristi i odbaci. Ali i pored njene relativne preduzimljivosti, ona ostaje zarobljena u njegovom svetu: mi ne saznajemo ko je ona bila pre nego što je ušla u taj svet, odakle je došla ili šta je želela od svog života. Ubrzo nakon što se upoznaje sa Vudkokom, on joj uzima meru za haljinu. Kada se u skladu sa internalizovanom mizoginijom ona izvini zato što ima male grudi, on joj kaže: „O ne, ti si savršena. Moj posao je da ti ih dam – ako tako odlučim“. Kao što je njeno telo od značaja samo u njegovoj haljini, tako i ona ima vrednost samo u odnosu na njegovu uvek prisutnu, besramnu glad za kontrolom.

I Andersonov izbor glumaca odražava ovu distribuciju moći: na jednoj strani je Dej-Luis koji je najavio da je ovo njegova poslednja filmska uloga, a na drugoj nepoznata glumica iz Luksemburga Viki Krips, koja bi i ostala nepoznata da je nije obasjala svetlost velike zvezde. Seksualna politika „Fantomske niti“ mnogo duguje Alfredu Hičkoku: gro-plan u kome Vudkok guta Almu svojim (za Oskar nominovanim) pogledom je najdominantniji kadar u filmu; reference na „Vrtoglavicu“ i „Rebeku“ su očigledne. Nekom se može učiniti da je ovaj film kritičko istraživanje muške moći, ali za to bi u filmu trebalo da postoje alternativni stavovi koji ne zavise od centralne uloge glavne ličnosti. Scena u kojoj Alma organizuje intimnu večeru kao da obezbeđuje prostor za takav stav, jer ona ulazi u spor sa „svim vašim pravilima i vašim zidovima i vašim vratima i vašim ljudima“. Pa ipak, ona očajnički želi da ostane u Vudkokovoj modnoj kući kao njegova muza-manekenka. Kada otkrije svoju funkciju – da nahrani njegovu glad, makar i na perverzan način – ljubav će procvetati zauvek. (Jedina druga žena sa nekom inicijativom u filmu je Vudkokova sestra Siril, čijim životom i željama on upravlja na sličan način.)

Pre Vudkoka, Anderson nam je dao Dirka Diglera i njegovu izrazito faličku muževnost u „Noći bugija“. I njegovi filmovi „Gospodar“ i „Biće krvi“ odvijaju se u maskuliniziranim pejzažima, u kojima je moć čvrsto pritegnuta, pa nečim dovedena u pitanje, pa opet uspostavljena. Drugim rečima, „Fantomska nit“ nam potvrđuje opsesije autora i njegovo shvatanje samoga sebe. Poput Vudkoka, on daje smisao svemu i svakome ko ima dovoljno sreće da se nađe unutar njegovog domena. I poput Vudkoka, i on stvara raskošno izrađene filmske artefakte, u koje su utkane misteriozne poruke o njemu samom – fantomske niti.

Seksualna politika jednog čoveka, ma koliko reakcionarna, nije nužno obojena ideološki. A ako jeste, ona može biti javno osporena i kritikovana. Ali malo kritičara je u „Fantomskoj niti“ – filmu nominovanom za 6 Oskara – prepoznalo simptom Vajnštajnove toksične muževnosti koju je razotkrio pokret #MeToo (uz časni izuzetak Ovena Glajbermana u Varajetiju). Skoro niko se nije zabrinuo zato što u kontrastu na veoma britanski utemeljeni lik Vudkoka, Alma ostaje bez prošlosti i porekla (Kristofer Or je u Atlantiku utvrdio da je Alma „neodređenog ne-britanskog porekla“, a A. O. Skot u Tajmsu ju je identifikovao kao „ne-britansku konobaricu“). I što je još problematičnije, kao da niko nije primetio falusni simbol skriven u Vudkokovom imenu (Woodcock, drveni ud). Baš kao što je meni kao dečaku propaganda bila nevidljiva zbog svoje sveprisutnosti, muška moć u ovom filmu – njegova „drvenoudost“ – toliko prožima svaku njegovu nit da postaje neprimetna.

S druge strane, svi su primetili genijalnost Dej-Luisa koja je sasvim u skladu sa genijalnošću Vudkoka i, kad smo već kod toga, sa genijalnošću Andersona. Tako je Ričard Roper zapenio u čikaškom San-Tajmsu: „Kao i Dej-Luis, Rejnolds je opčinjavajuća, zadivljujuća, kapriciozna, do krajnosti precizna kreativna sila, koja se kreće po zvucima sopstvene unutrašnje muzike, ima vrlo specifičan (i ekscentričan) način rada, odbija da ga iko požuruje i ne dozvoljava spoljnim uticajima da mu diktiraju tempo… Anderson režira sa suptilnom elegancijom dostojnom modne kuće Vudkok… čije haljine su umetnička dela, nejasno, pa ipak nepogrešivo zasićena strašću i ličnošću njihovog tvorca… zato je ovo duboko, intenzivno, ekstravagantno lični film“.

Koliko god da je ličan, ovo je film o muškom geniju, toliko nadmoćnom da može da bira čak i kada i kako će pokazati slabost u prisustvu žene, koja je, u zamenu za monogamiju, uvek spremna da mu služi. Anderson je začarao filmske kritičare i uspeo da ih uveri da ovim filmom on ne reprodukuje moć, već afirmiše umetnost ličnog. Zamaskiran u umetničko ostvarenje, ovaj film zastupa tezu o inherentnoj genijalnosti muževnosti. „Fantomska nit“ je doslovno propaganda patrijarhata.

 

The New Yorker, 08.04.2018.

Preveo Ivan Obradović

 

on-off, 27.04.2018.