Pristupacnost

Predstavljanje Posebnog izveštaja Zaštitnika građana “Pristupačnost za sve“ 15. oktobra 2018, foto: Medija centar Beograd

 

Niko ne zna koliko osoba sa invaliditetom živi u Srbiji. Procenjuje se da ih ima oko 700.000, ali osim što o tome nema nikakvog zvaničnog podatka ne postoje ni podaci o rangiranju po stepenu invaliditeta.

Ova grupa građana Srbije dodatno je ugrožena i zbog neadekvatnih usluga socijalne zaštite, nepristupačnosti najvažnijim državnim ustanovama i enormno visokim stepenom nezaposlenosti.

Dosadašnja iskustva NVO koje se bave zaštitom osoba sa invaliditetom, kao i Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, pokazala su da prava osoba sa invaliditetom najčešće krše upravo oni koji o njima odlučuju i koji su zaduženi da im pružaju podršku.

Osobe sa invaliditetom najčeće se žale na probleme u samostalnom kretanju, nepristupačnost javnih površina i objekata, ali i na činjenicu da veoma teško ostvaruju prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na obrazovanje i prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja.

Ovoj ranjivoj grupi građana još uvek je veoma otežan pristup praktično svim javnim institucijama kao i informacijama od javnog značaja, a među glavnim razlozima ovakvog stanja je nedostatak planova prema kojima bi se u predviđenim fazama objekti prilagođavali svim kategorijama stanovništva – ovo je glavni zaključak posebnog izveštaja Zaštitnika građana „Pristupačnost za sve”, koji je ovih dana predstavljen domaćoj javnosti.

Glavni cilj eksperata koji su radili na ovom izveštaju bio je da utvrde šta su najveći problemi osoba sa invaliditetom, ali i da utvrde da li profesionalci koji su zaduženi za rešavanje ovih problema snose bilo kakve posledice ukoliko ne postupaju prema svojim dužnostima.

Iako postoji dobar pravni okvir, počevši od Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom (ratifikovana još 2009), pa do domaćih zakona, još uvek ne postoji sveobuhvatan plan za uklanjanje barijera koje postoje i u onim objektima koji su od vitalne važnosti za osobe sa invaliditetom.

Upravo su ove ustanove bile glavni predmet monitoringa koje je Zaštitnik građana sproveo u 26 lokalnih zajednica (Apatin, Niš, Lebane, Subotica, Topola, Požarevac, Blace, Brus…). Zgrade u kojima su smešteni centri za socijalni rad, PIO fond, domovi zdravlja i škole, potpuno ili delimično su neprilagođeni osobama sa invaliditetom. Često se radi o starim i nepristupačnim zgradama gde ne postoje uslovi za adaptaciju, ili o višespratnicama bez liftova. Takođe, čest je slučaj da se prilikom gradnje ili rekonstrukcije objekata ne poštuju osnovni standardi pristupačnosti, zbog čega su rampe često neadekvatno postavljene. Urkos tome, građavinski inspektori nikada nikome nisu izrekli kaznu.

Kratki pregled najvažnijih nalaza izvestaja “Pristupačnost za sve”, između ostalog, pokazuje da su vozila javnog prevoza nepristupačna osobama sa invaliditetom, tj. lokalni autobusi u najvećem broju slučajeva nemaju mogućnost prevoza osoba koje koriste invalidska kolica. Dodatan problem su trotoari koji su, i kada su adekvatno projektovani, u međuvremenu zbog dotrajalosti postali krajnje nebezbedni.

Centri za socijalni rad koje su posetili predstavnici Zaštitnika građana uglavnom su smešteni u nepristupačnim ili delimično pritupačnim objektima, a nijedan od njih nije imao brošure na Brajevim pismu. Takodje, pokazalo se i da lokalni i štampani mediji u najvećem broju slučajeva nisu prilagođeni osobama sa invaliditetom.

Institucije lokalne samouprave su uglavnom smeštene u višespratnicama, a viši spratovi su po pravilu potpuno nepristupačn osobama sa invaliditetom.

Sudeći po ovom straživanju, jedina svetla tačka su domovi zdravlja koji su uglavnom fizički dostupni svima. Međutim, u ovom izveštaju posebno je naglašen problem zdravstvene zaštita žena sa invaliditetom koje žive u ruralnim krajevima. One često nisu u mogućnosti da obezbede transport do glavnih zdravstvenih centara, a ginekološke službe uglavnom ne postoje u ambulantama koje se nalaze u prigradskim naseljima i seoskim sredinama.

Kao i obično, predstavnici državnih institucija i lokalnih samouprava opravdanje za neispunjavanje osnovnih preduslova za uklanjanje arhitektonskih prepreka nalaze u nedostatku novca. Međutim, i u ovom izveštaju Zaštitnika građana zaključeno je da je mnogo veći problem odsustvo svesti o značaju uvođenja pristupačnsti u lokalne politike. U prilog tome govori i činjenica da se uklanjanje arhitektonskih barijera i dalje u budžetu tretira kao socijalna kategorija, umesto da bude deo budžeta koji se izdvaja za infrastrukturne radove.

 

on-off, 24.10.2018.