Rvač iz Senegala, foto: Joshua Woods/The New Yorker

Rvač iz Senegala, foto: Joshua Woods/The New Yorker

 

Željko Veselinović i samorazumljiva sprega rasizma, seksizma i lezbofobije

Bilo je puno komešanja u medijima i na mrežama povodom konceptualizacije seksualnog nasilja nad premijerkom Anom Brnabić predsednika Udruženih sindikata Srbije Željka Veselinovića u septembru ove godine posle Prajda. Prema izveštavanju Kurira (21.9.2018), osim premijerke reagovala je i Maja Gojković, predsednica Skupštine Srbije, koja je „osudila gnusne, skaradne i užasne pretnje“ premijerki. Prema Gojković, one su „oblik vulgarnosti i vređanja žene“ koji je „nedostojan pristojnih ljudi“. Veselinović se onda izvinio zbog svoje „neprimerene i vulgarne izjave“.

Implicitna pretnja silovanjem, kao primordijalnim i posebno (trajno?) traumatizujućim oblikom dominacije muškaraca nad ženama, doživela je opštu osudu. Ali ono što je promaklo pažnji javnosti je to što čin silovanja o kome Veselinović mašta osim žene koja voli žene uključuje i imaginarnog afroameričkog zločinca.

Iz pomenutog novinskog članka se vidi da je premijerka odgovorila odbranom liberalnih načela, od kojih je nabrojala „ljudska prava, jednakost građana i prava žena“ koje je Veselinović ugrozio. Osudila je i „atmosferu linča“ koju je njegova izjava stvorila. Ipak, čini mi se da je neophodno provesti još malo vremena nad njegovom izjavom. Možda ćemo tako doći do uvida u neke neizgovorene tabue u Srbiji kao što je rasizam.

Dakle, Veselinović je pustio mašti na volju zamislivši bivšeg afroameričkog zatvorenika s lezbejkom, zaključane u sobi. Šta ovu sliku čini posebno „gnusnom“ i „užasnom“, tj. izvan opsega mislivog u „pristojnom“ društvu? To da je prostorija zaključana ukazuje na nedostatak slobodne volje zamišljene premijerke da izađe iz kadra. A prisustvo bivšeg robijaša čini je čitljivom u kulturološkom ključu uslovljenom hetero-patrijarhalnim poretkom kojim dominira neukrotiva muškost pretočena u nasilnu seksualnost. Ali da je u pitanju nešto više ili drugačije od implicitnog nasilja nad ženom čita se uvođenjem rasističkog elementa u zamišljenu scenu.

Naime, seksualni nasilnik u zamišljenom scenariju je Afroamerikanac, a ne tek bilo koji bivši robijaš. Zato što je i imaginarna premijerka u sadističkom kadru lezbejka, a ne „samo“ žena. Za premijerkinu transgresiju u odnosu na dominantnu hetero-normativnost Veselinović je, dakle, uveo dodatnu kaznu. On se poslužio (post)kolonijalnom istorijom rasne diferencijacije Afrikanaca kroz konstruisanje njihove seksualnosti kao nužno „nenormalne“, „preterano potentne“ i „divlje“ – i tretirao to kao društveno samorazumljiv stav, i u Americi i u Srbiji. Iako šira rasprava o ovoj istoriji i samoprevođenju srpske nacionalne imaginacije u liberalnu belost nije u fokusu ovog teksta, podsetiću da najveći procenat zatvorenika u Americi čine nebeli muškarci. Stoga ekstremno sadistička scena seksualnog nasilja iz Veselinovićeve mašte daje oduška ne samo (samorazumljivom?) seksizmu, već služi i zadovoljenju duboke lezbofobije. Zato se ovde ne radi o brzopletosti ili pukoj „vulgarnosti“, budući da se ne radi o estetici već o etici (to jest njenom nedostatku) činova od kojih je Veselinovićev imaginarni snimak sačinjen.

I dok je reakcija na nešto što se može čitati i kao poziv na silovanje, srećom, brzo usledila, nije bilo osvrta na ovaj rasistički momenat u Veselinovićevom narativu. O belosti kao dominantnom, nacionalnom poretku Srbije se, koliko mi je poznato, ne priča ni u akademskim krugovima, a kamoli u široj javnosti. Na predavanju koje sam održala na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu (22.11.2017) s temom „Blok 70 kao beogradska Kineska četvrt? Orijentalizmi Srbije“ obelodanjen je i nedostatak referentnog okvira u srpskom jeziku za osnovnu kategoriju kritičkih studija rase, odnosno „belinu“ ili „belost“ u domaćoj intelektualnoj produkciji. U kritici, konceptualizaciji i spoznaji oblika i metoda delovanja rasizma čini se da domaća intelektualna i šira javnost nije ni na početku. Jer ako se samo „upristoji“ i prihvati neprihvatljivost sadističkog seksizma, pa čak i lezbofobije, na nivou političke retorike, bojim se da će Srbija i dalje ostati bela.

 

on-off, 05.10.2018.