Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

 

“Invaliditet kao osnov diskriminacije i dalje je po broju pritužbi Poverenici za ravnopravnost na prvom mestu, a od ukupnog broja tih pritužbi pristupačnost i dalje zauzima visoko prvo mesto”, rekla je na tribini “Pristupačnost – samo za neke”, održane u Medija centru 23. januara 2019, Jelena Kotević iz kancelarije Poverenice za zaštitu ravnopravnosti.
“Samim tim što pristupačnost nije omogućena, onemogućeno je i pružanje usluga u svim postupcima u kojima osobe sa invalidetom ostvaruju neka prava”, rekla je Kotević i naglasila da pristupačnost jednog objekta ne podrazumeva samo rampu, već je neophodno obezbediti pristupačnost unutar objekta, odnosno nesmetano kretanje osobama sa invaliditetom kroz objekat.

U razgovoru je učestvovao i Vidan Danković iz Udruženja za reviziju pristupačnosti, jedan od autora Posebnog izveštaja Zaštitnika građana pod nazivom “Pristupačnost za sve”, u kome je navedeno da je istraživanje koje je sprovedeno u 26 lokalnih samouprava pokazalo da u većini od njih ne postoji politička volja da se reši problem pristupačnosti osobama sa invaliditetom.

“To je jedini zaključak koji može da se donese”, rekao je Danković. “Zašto u budžetima nije planirano bar po 2% sredstava za uklanjanje arhitektonskih barijera? Lokalne samouprave su imale nekoliko godina da se pripreme i primene zakon. Jedini zaključak koji možemo da donesemo je da o tome nisu razmišljali. Nije bilo na listi prioriteta”.

“Postoji metodologija kako jedna posvećena zajednica pristupa ovom problem”, kazao je Vidan Danković i nastavio: “Na svim sastancima u lokalnim samoupravama sretali smo ljude koji izjavljuju da žele da osobe sa invaliditetom ravnopravno učestvuju u društvenom životu, ali kada kažete – da, ali to znači ovo, ovo i ovo, oni nemaju odgovor. Na kraju, naravno, sve zavisi od toga šta je u budžetu opredeljeno za uklanjanje arhitektonskih barijera. Većina očekuje od ministarstva, Evropske unije ili od nekog stranog donatora da to rade umesto njih”.

Srbija je prethodnih godina donela nekoliko zakona čiji je cilj rešavanje problema pristupačnosti. Međutim, po rečima jedne od učesnica diskusije, narodne poslanice Ljupke Mihajlovske, to je jedna od oblasti ljudskih prava gde se zakoni ne moraju poštovati i zbog toga niko ne snosi nikakve sankcije. “Evo ja ću dati svoj primer”, rekla je Mihajlovska. “Ako nepropisno zaustavim vozilo, pauk će ga odneti i ja to moram da platim. Ja odlazim da platim, međutim, ne mogu da uđem u prostoriju zgrade gde se plaćaju kazne. I kome da se žalim što nisam mogla da uđem u tu zgradu, i ko će da snosi tu sankciju? Niko”.

“U Skupštini sam postavila pitanje ministraki građevine da li prema Zakonu o planiranju inspekcija vrši nadzor da li su objekti pristupačni. Dobila sam opšti odgovor da većina novih objekata jeste, i ako nije, izvođačima se uputi opomena i oni to reše. Međutim, to se ne odnosi na objekte koji su već izgrađeni. Time se praktično krug ponovo zatvara”, rekla je Ljupka Mihajlovska.
“Postoji zakonska obaveza da svi objekti i javne površine, objekti od javnog interesa budu pristupačni“, dodala je Jelena Kotević i podsetila da je to je navedeno i u Zakonu o planiranju i izgradnji, i u Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, kao i da se neobezbeđivanje pristupačnosti smatra diskriminacijom.

Po mišljenju Saše Gajina iz Centra za unapređivanje pravnih studija odgovornost nije isključivo na državi, tj. na nosiocima vlasti: „Ne možete očekivati da će političari da se bore za vaša prava. Borba za prava, za ljudska prava, pripada onima koji su beneficijari. Naš pravni sistem trenutno je toliko razvijen da omogućava ljudima da se u ovoj oblasti vrlo efikaso bore za ostvarivanje svojih prava. Svako može podneti pritužbu Poverenici. I ako je 95% njenih preporuka poštovano, onda se postavlja pitanje zašto mi taj resurs ne koristimo u većoj meri”, kazao je Saša Gajin.

Drugi mehanizam na koji je skrenuo pažnju je obraćanje sudu. “Vi možete da tražite od suda da obaveže bilo organ vlasti, bilo privatno lice, da ukloni arhitrktonsku prepreku. Građanski postupak, parnični postupak, ne pokreće organ vlasti, ne pokreće građevinska inspekcija, pokreće ga zainteresovano lice ili nevladina organizacija. I sad se postavlja pitanje: zašto mi ne koristimo tu mogućnost? To su neki od načina na koji bi ljudi trebalo da se bore za svoja prava”.

Sa ovakvim pristupom se nije složila Ljupka Mihajlovska: “Možemo da upadnemo u veliku zamku ako grupu koja trpi viševekovnu diskriminaciju označimo kao odgovornu da se bori za svoja prava. Ja sam osoba s invaliditetom koja je završila fakultet, koja je narodna poslanica, ali ja nisam reprezentativan uzorak te populacije. Evo, primera radi, na tržištu rada od evidentiranog broja osoba s invaliditetom preko 50% nema nikakve kvalifikacije, a svega 2% ima visoko obrazovanje. Dakle, ta grupa prvenstveno treba da prepozna da je diskriminisana, a pošto je nedovoljno osnažena, ona to ne može da učini. Dok sam radila na univerzitetu na pružanju pomoći studentima sa invaliditetom, javljali su nam se mladi sa hendikepom iz unutrašnjosti Srbije i govorili – nisam ni znao da smem da studiram. Meni se dešavalo da me novinari pitaju da li će se otvoriti poseban fakultet za ljude sa invaliditetom. Dakle, mi smo generalno neobrazovano društvo koje ne ume da prepozna ni diskriminaciju, ni bilo koji oblik zlostavljanja i maltretiranja, tako da ne možemo očekivati od grupe koja trpi diskriminaciju da bude osnažena da se za to bori.

To je isto kao kad od roditelja dece sa smetnjama u razvoju očekujete da poznaju zakon u svaki član i stav da bi se izborili da dete ostvari svoja prava; da li drugi roditelji znaju obrazovne zakone kada školuju decu? Ipak mislim da je sistem taj koji treba da da primer, kada se jedna država politički deklariše prema određenoj temi i narod će menjati svest. To vam je kao sa LGBT+ populacijom. Dakle, mi sad imamo jasnu i glasnu poruku države – da, Parada će se organizovati. Isto je i sa ljudima sa invaliditetom. Zašto država svojim primerom ne pokaže tako što će imenovati osobu sa invaliditetom da vodi sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom u ministarstvu rada?”, rekla je na kraju narodna poslanica Ljupka Mihajilovska.

Saša Gajin se delimično složio sa mišljenjem Ljupke Mihajlovska, ali je naglasio ulogu organizacija civilnog društva: “Naravno, svi smo svesni da postoje ti deficiti o kojima je Ljupka govorila, međutim, ja bih ovde uputio i na značaj organizacija koje su aktivo legitimisane da se bave ovim pitanjem. Dakle, ako su osobe sa invaliditetom u određenoj sredini nedovoljnog kapaciteta da izađu na kraj sa jednim problemom, tu su organizacije koje bi mogle da pomognu. Šta sprečava jednu organizaciju koja se bavi ljudskim pravima ili pravima osoba sa invaliditetom da podnese čitav niz pritužbi u vezi sa uklanjanjem arhitektonskih prepreka pred Poverenicom? Ja nisam rekao da bi trebalo izuzeti državu od odgovornosti, naprotiv, ali je potrebno da se ljudi angažuju oko zaštite svojih prava i, pošto je Ljupka pomenula Prajd, ja bih rekao da je Prajd školski primer kako je moguće da se ljudi izbore ze svoja prava. Da se oni nisu na efikasan način, veoma vešto, veoma inteligento borili za taj Prajd, Prajda verovatno ne bi ni bilo”, zaključio je Saša Gajin.

 

on-off, 25.01.2019.