Foto: on-off

Foto: on-off

 

U okviru Nedelje ponosa, u petak 14. septembra 2018. u Klubu poslanika u Beogradu, održana je međunarodna konferencija o pravnom regulisanju položaja istopolnih zajednica, u organizaciji Civil Rights Defendersa (CRD). Tema koja se u Srbiji najradije izbegava, naročito u pozitivnom kontekstu ispunjavanja obaveza države prema vlastitim građanima, okupila je stručnjake i aktiviste iz regiona i sveta koji su pružili pregled istorije pokušaja, neuspeha i povremenih pobeda u zastupanju jednakih prava.

Zahtev za uređenje pravnog statusa istopolnih parova koji aktivisti i zastupnici prava LGBT+ upućuju državi, prolazio je kroz različite faze proteklih godina, rekao je Goran Miletić, direktor CRD za Evropu i član organizacionog odbora Nedelje ponosa. “Naredne godine će biti 25 godina otkako je homoseksualnost izbrisana iz krivičnog zakona Srbije, a biće i 10 godina kako Srbija ima zakon protiv diskriminacije”, kazao je Miletić i podsetio da je taj propis najpre povučen iz procedure zbog priča da će obavezati sveštenike da venčavaju gej i lezbejske parove. Zapravo, prvi pokušaj organizacija za ljudska prava da sa predstavnicima državnih institucija otvori ovo pitanje, odigrao se u Palati pravde pre više od pet godina. Sa druge strane stola sedeli su predstavnici Kancelarije za ljudska i manjinska prava, Ombudsmana, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, dok je pred njima stajao Model zakona o istopolnim zajednicama. Sastanak je bio veoma uspešan, postignuta je saglasnost da ovu oblast treba regulisati a učesnici su se rastali uz najavu sledećeg susreta. “Pet godina kasnije, mi i dalje čekamo da se taj drugi sastanak održi”, zaključio je Miletić. Mada načelno postoji saglasnost o zabrani diskriminacije, istopolni parovi i dalje žive u neravnopravnom položaju.

Ako interes građana nije dovoljno značajan uticaj na odluke, registrovano partnerstvo u međuvremenu je postala međunarodna obaveza Srbije koja proističe iz članstva u Savetu Evrope a, po svemu sudeći, ukazaće se i kao uslov za članstvo u Evropskoj uniji.

Evropski sud za ljudska prava dugo je odbijao da pruži zaštitu istopolnim parovima, iako je štitio građane od progona zbog seksualne orijentacije. Poslednjih godina praksa se polako menjala; zaštita je najpre proširena na slobodu okupljanja, zaštitu od diskriminacije pri zapošljavanju, pravo na promenu imena posle promene pola. Od presude u slučaju Karner protiv Austrije (Karner v. Austria, 2003: pravo na nasleđivanje stanarskog prava preminulog partnera, priznato nevenčanim heteroseksualnim parovima dok se istopolnim parovima nije priznavalo) sve do 2015. i ključne odluke u slučaju parova protiv Italije, iz koje proističe obaveza svake države članice Saveta Evrope da na neki način obuhvati istopolne parove svojom regulativom (Oliari and others v. Italy, 2015; ranijim odlukama, Sud je stao na stanovište da zemlje-članice nisu dužne da priznaju pravo na brak istoplonim parovima (Schalk and Kopf v Austria, 2010) ali da moraju da im omoguće pristup postojećim institutima partnerstva (Vallianatos and Others v Greece, 2013); kako Italija nije imala druge institute, Sud odlučio da to predstavlja kršenje člana 8 Evropske konvencije o pravu na privatni i porodični život, i time obavezao države da ih uspostave).

Ove godine je pravna materija otišla još jedan korak dalje, u slučaju koji je Rumuniju doveo pred Sud pravde EU (Coman and Others v Inspectoratul General pentru Imigrări, 2018, po pritužbi američko-rumunskog istopolnog para, venčanog u Belgiji, dok Rumunija ne priznaje taj brak), što je odluka od značaja i za zemlje kandidate.

Konačno, pravni standard Saveta Evrope nalaže da je diskriminacija nedopustiva izuzev u slučajevima kada za to postoji razumno opravdanje. Drugim rečima, države članice koje svoje građane stavljaju u neravnopravan položaj, moraju za to imati razlog utemeljen u pravu i pravdi. Odricanje prava istopolnim parovima, međutim, temelji se na predrasudama.

Ako predrasude i mogu biti tema pregovora sa društvom, sa državom bi se moralo naći rešenje bez odlaganja. Nažalost, prilike na terenu češće govore o neprimenjivanju postojećih zabrana diskriminacije i ustavnih garancija ravnopravnosti građana, što dodatno podstiče društvene predrasude i utisak nekažnjivosti zločina iz mržnje.

Prema rečima Tatjane Jokanović, zamenice Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, na diskriminaciju zbog seksualne orjentacije, od ukupnog broja u 2017, odnosilo se 6,6% pritužbi, što govori da se takvi slučajevi i dalje retko prijavljuju. Istraživanja ukazuju da je, pored romske, LGBT+ najteže diskriminisana zajednica, a najčešće je reč o ličnoj bezbednosti, odnosno nasilju, diskriminaciji pri zapošljavanju i poštovanju dostojanstva ličnosti u javnom prostoru (govor mržnje u medijima).

Bez obzira da li su u pitanju duboko ukorenjeni obrasci ponašanja, tradicionalni stereotipi, ili izostanak odgovarajuće debate u javnosti – uključujući i obrazovanje, posledice su ozbiljne i rizične po život i zdravlje ljudi.

Na izostanak predstavnika države ukazala je Jelena Vasiljević, programska koordinatorka Labrisa, organizacije za lezbejska ljudska prava, koja je podsetila da je prošlogodišnja konferencija Nedelje ponosa održana u Palati Srbije, verovatno jer je tema govora mržnje bila manje “kontroverzna”.

Vasiljević je navela da su 2009. godine Labris i Centar za unapređivanje pravnih studija (CUPS) izradili Model zakona za registrovanje istopolnih zajednica, te da je došlo do širokog konsenzusa organizacija za ljudska prava za zagovaranje ovog rešenja. Međutim, ni nebrojeni sastanci u relevantnim institucijama države nisu doveli do pomaka. Čim mediji emituju upozoravajuće naslove o gej brakovima, država se povuče par koraka unazad što za aktiviste znači da proces mora da krene ispočetka.

Srbija se svojim Akcionim planom za primenu Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije obavezala da do kraja 2017. izradi model zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, i time otvori širu javnu debatu o položaju LGBT zajednice, međutim ni modela ni debate još uvek nema. Štaviše, nezvanično se može saznati da ni radna grupa za izradu Modela zakona još nije formirana.

Labris je tokom ove godine sproveo istraživanje potreba zajednice, koja govore da od preko 500 ispitanika njih 35,9% živi u stabilnim emotivnim vezama; 67,7% ispitanih bi iskoristilo mogućnost registrovanja istopolne zajednice, od čega bi 56% imalo decu.

Takođe, dodala je Vasiljević, tokom istraživanja Labris je prikupljao primedbe na stari Model zakona koji su izradile organizacije. Stoga je Labris oformio svoju radnu grupu od koje se u narednih mesec dana očekuje novi nacrt, kako bi se krenulo u kampanju za usvajanje. Paralelno s tim, Labris priprema stratešku parnicu u ime diskriminisanih parova, kako bi se i na taj način izdejstvovalo da se status istopolnih zajednica uvrsti na domaću političku agendu.

Jelena Vasiljević je pomenula i predstavku podnetu Evropskom sudu za ljudska prava, Anđela Tomić protiv Srbije, zbog odluke Ustavnog suda da zbog operacije promene pola proglasi brak sa detetom nevažećim.

Paradoksalno, dodao je Goran Miletić, Srbija samo u jednom slučaju priznaje istopolne brakove, odnosno registrovana partnerstva: kada je reč o stranim diplomatama. Ovo priznanje nije zvanično, ali rečito govori o odnosu administracije prema tom pitanju, baš kao i matične službe koje izdaju potvrde da građani nisu venčani. Takođe nezvanično i arbitrarno, pojedine matične službe traže razlog zbog kog građanima treba takva potvrda; kada dobiju informaciju da građani nameravaju da sklope istopolni brak ili partnerstvo u inostranstvu, pojedine službe odbijaju da izvrše uslugu, uprkos povremenim tumačenjima iz resornog ministarstva da matičarima nije dozvoljeno ni da pitaju za razloge.

Miletić je podsetio i na rezultate regionalnog istraživanja iz 2015. o stavovima građana prema pojedinim pravima kojima istopolni partneri nemaju pristup. Većina ispitanih u Srbiji, BiH, Albaniji, Makedoniji, Crnoj Gori i Kosovu protivi se istopolnom braku, dobar deo je nezainteresovan dok je za vrlo mali procenat potpuno prihvatljivo da se ovo pravo omogući i istopolnim parovima (u Srbiji svega 9%). Nešto bolje se kotiraju pojedinačna prava koja proističu iz priznate, pravno regulisane veze, kao što su posete u zatvoru ili bolnici, zdravstveno osiguranje preko partnera, odlučivanje u slučaju smrti, nasleđivanje i slično, ali se pravu na usvajanje dece protivi ubedljivo najviše ispitanih. Istraživanje je paralelno sprovedeno na uzorku iz opšte populacije i grupe koja ima socijalne interakcije sa LGBT+ osobama, a koja je znatno spremnija da podrži širenje većine prava, izuzev usvajanja. Najdrastičnija razlika u podršci između opšte populacije i ispitanih koji se druže sa LGBT+ osobama, primetna je u istraživanju sprovedenom u BiH. Međutim, jasan trend u svim zemljama u kojima je sprovedeno istraživanje, govori da je vidljivost i veća socijalna uključenost LGBT+ osoba od presudnog značaja za širenje društvenog fronta u zagovaranju prava.

Razgovor o iskustvima sa zapada moderirala je Zorica Mršević, naučna savetnica iz Instituta društvenih nauka, koja je ukazala da je transnacionalni uticaj na lokalne reformske procese realan agens, ne samo kroz razmenu iskustava i pouke o mogućim rizicima, već i kroz neposrednu stručnu i materijalnu pomoć zemljama bez institucionalnih kapaciteta kao što je Srbija.

Iz iskustava zemalja koje su priznale ravnopravnost braka ili su usvojile neki drugi modalitet pravnog statusa istopolnih zajednica, jasno je da opšta populacija nije prestala da zasniva porodice, niti je prestalo rađanje dece. Jednom rečju, nije se srušilo nebo zato što je, od ukupnog broja parova, jednom zapravo malom procentu omogućeno da ozakone svoje zajednice.

Čak su i zemlje poput Grčke, Italije ili Španije, iz evropskog pojasa u kom je istorijski prisutan snažan pritisak crkve na društvo, zakonski regulisale to pitanje uprkos vrlo organizovanom i uticajnom protivljenju. Nije došlo do drastičnog pada nataliteta, niti je većinska populacija pretrpela štetu time što je delu građana priznata ravnopravnost. S druge strane, zemlje koje su prve otvorile taj proces, Holandija, Belgija, Danska, i danas su uzor poštovanja prava. Evropa je, dakle, krenula putem ozakonjenja istopolnih zajednica i taj proces se neće lako zaustaviti na granicama Srbije. Po rečima jedne norveške ministarke na pitanje o usklađenosti istopolnih partnerstava sa tradicijom, život u pravnom vakuumu nije u skladu ni sa čijom tradicijom. Svaka država teži da zakonima obuhvati celokupno stanovništvo pod svojom jurisdikcijom. Izostavljenost grupa ljudi iz zakona svedoči o institucionalnoj slabosti države, otvara rizičan prostor za pravnu neizvesnost, korupciju i kriminal.

U Sjedinjenim Državama početkom devedesetih, pažnju šire javnosti na pitanje pravnog statusa istopolnih parova skrenuo je tzv. havajski slučaj. Reč je o procesu Baehr v. Miike pokrenutom 1990. po tužbi istopolnog para koji je, nakon gotovo čitave decenije, potvrdio stav državne institucije koja je odbila da parovima izda venčani list, a prema kom je brak institucija predviđena samo za heteroseksualne parove. Tokom procesa, međutim, 1993. Vrhovni sud Havaja vraća predmet na ponovno odlučivanje, otvarajući prostor za različita tumačenja institucije braka, što je aktiviste zateklo kao neočekivana, ali dobrodošla pobeda. Do tada je jedini formalni oslonac zajednice bila odluka Američkog udruženja psihijatara (APA) iz 1973. da se homoseksualnost izbriše sa spiska mentalnih poremećaja.

U vreme “havajskog slučaja”, profesorka na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, Tanja Domi bila je pravna direktorka američke Nacionalne gej-lezbejske taktičke grupe (National Gay & Lesbian Task Force). Kako danas svedoči, aktivisti su u to vreme bili fokusirani na zabranu služenja vojske, očajni zbog neuspeha da ovo pitanje reše u Kongresu. Pravni status istopolnih parova tretirali su kao težak zadatak koji tek predstoji u dalekoj budućnosti.

Godinu dana posle odluke Vrhovnog suda Havaja da vrati proces na početak, organizacije za ljudska prava dočekale su još jednu značajnu odluku, kada je sud u građanskoj parnici presudio u korist vojne medicinske tehničarke, otpuštene zbog izjave da je lezbejka (Cammermeyer v. Perry).

S druge strane, kao prateća posledica “havajskog slučaja”, 1996. usvojen je federalni zakon za “odbranu braka” tzv. DOMA (Defense of Marriage Act). Ključni odeljak ovog propisa koji bračne partnere definiše kao heteroseksualne, dok homoseksualnim parovima uskraćuje prava koja proističu iz braka, oboren je kao neustavan 2013. Dve godine kasnije, 2015. federalni Vrhovni sud stao je na stanovište da se klauzule o pravu na zakonsku proceduru i jednaku zaštitu iz 14. amandmana na Ustav, odnosi i na istopolne parove, odnosno da im Ustav garantuje pravo da se venčaju pod istim uslovima kao i heteroseksualni parovi. Ovom odlukom, jednakost braka uspostavljena je u svim državama SAD (Obergefell et al. v. Hodges).

U čitavoj istoriji pokreta za ljudska prava u SAD, ovo je bila najbrža pobeda u borbi za zakon koji štiti prava, istakla je Tanja Domi.

Zajednica je relativno brzo prošla put koji se u prethodnim iteracijama protezao kroz čitav vek; a posebno imajući u vidu da se na taj put krenulo iz krajnje neizvesnog i rizičnog položaja, naizgled cementiranog ishodom jednog procesa iz 1986. (Bowers v. Hardwick). Sudska odluka koja je izričito isključila homoseksualce iz ustavnog prava na privatnost, presudno je uticala na samu platformu aktivizma ali i širi društveni savez, sklopljen nad uverenjem da je zaštita privatnosti starija od međusobnih sporova o “normalnoj” seksualnosti. U toj tački stiče se i borba za prava žena, ranije već potvrđena presudom u slučaju “Roe v. Wade” iz 1973. (Odlukom federalnog Vrhovnog suda priznato je pravo žena na pristup abortusu u prvom trimestru trudnoće po osnovu prava na privatnost, odnosno zabrane mešanja države u lične slobode bez dužne zakonske procedure, prema 14. ustavnom amandmanu). Lišavanje prava homoseksualaca na privatnost oboreno je novom presudom iz 2003. dok će ustavna garancija ovog prava u međuvremenu postati jedan od najznačajnih izvora sudskih odluka u brojnim procesima koji se tiču prava LGBT+ zajednice.

Razvoj pravnog tumačenja prava na privatnost u kontekstu poštovanja ljudskog integriteta, uključujući integritet tela i privatnosti porodičnog života, teče paralelno sa koordinisanim napadom na ženu, žensko telo, nekonvencionalnu seksualnost i seksualne slobode. Nastojanja da se osvojena prava podriju a društveni procesi vrate unazad, stekli su dodatnu snagu kada je državnu upravu preuzela administracija Donalda Trampa, upozorila je Tanja Domi.

Sa evropske strane okeana, ovi procesi naizgled su mirniji a u pojedinim regionima Evrope praktično nepovratni. Irena Hemelar, producentkinja iz Amsterdama, svedočila je o društvu koje je među prvima u Evropi ozakonilo istopolna partnerstva (1998). Puna jednakost braka, prvi put u svetu, proglašena je 2001. godine, uključujući pravo na usvajanje dece i pristup lezbejki veštačkoj oplodnji. Od prvog incidenta pri pokušaju da se gej par venča u jednoj holandskoj crkvi, krajem 1960-tih, do 1995. kada je sinod Protestantske crkve objavio da svi vernici imaju jednaka prava, bez obzira na seksualnu orijentaciju i način života, rasla je i društvena svest o potrebama LGBT+ zajednice.

Hemelar je dodala i da istraživanja danas ukazuju da se homoseksualni parovi ređe razvode od heteroseksualnih, dok je u istopolnim zajednicama manje porodičnog nasilja.

Na pitanje da li zakon izaziva društvenu promenu, ili je za usvajanje zakona neophodna društvena promena, nije bilo nedvosmislenog odgovora ni iz američkih ni iz holandskih iskustava. Međutim, kada je o balkanskim iskustvima reč, odgovori čini se isuviše zavise od političke volje elita na vlasti i krugova neformalne društvene moći.

Od stupanja na snagu zakona koji uređuje pravni status istopolnih parova 2014, u Hrvatskoj je do kraja 2017. sklopljeno 238 životnih partnerstava, rekao je Ivan Novosel, programski direktor Kuće ljudskih prava iz Zagreba. On je objasnio da je Hrvatska još od 2003. imala zakon za istopolne zajednice, ali on nikada nije primenjen. Propis je inače omogućavao samo pravo na međusobno izdržavanje i sticanje zajedničke imovine. Niz odluka i preporuka Evropskog suda za ljudska prava, kao i institucija Evropske unije, predstavljaju set obaveza za Hrvatsku ali je neposredan pritisak na donosioce odluka značajno popustio nakon što je 2013. Hrvatska postala punopravna članica EU.

Uporedo sa pripremom teksta zakona o životnom partnerstvu, pokrenuta je inicijativa za referendumsko izjašnjavanje o ustavnoj definiciji braka. Decembra 2013. godine preko 66% građana izjasnilo se za ustavnu odredbu po kojoj je brak životna zajednica žene i muškarca. Koaliciju oko inicijative činile su desničarske partije, konzervativne i klerikalne elite, dok je kampanja bila prilično brutalna, naveo je Novosel. Prema njegovim rečima, hrvatska Vlada se nije najbolje snašla u odgovoru na kampanju, umesto resornom ministarstvu za demografiju, obitelj, mlade i socijalnu politiku – posao izrade zakona poveren je ministarstvu uprave koje je zakon u javnosti predstavilo kao potpuno nov institut.

Nakon što je zakon usvojen, zahtev za ocenu ustavnosti podnele su i organizacije za ljudska prava i referendumska koalicija. Prvi su smatrali da zakon o životnom partnerstvu neopravdano isključuje heteroseksualne parove, dok su drugi tražili da se i ovo partnerstvo tretira u skladu sa definicijom braka, odnosno da se onemogući istopolno partnerstvo.

Prema rečima Ivana Novosela, pojedini aktivisti su stali na stanovište “ili sve ili ništa” ali su organizacije za ljudska prava postigle konsenzus da životno partnerstvo obezbeđuje esencijalna prava i znači puno za građane koji imaju potrebu da pravno regulišu porodični život. Zagovaranje za punu jednakost, uključujući usvajanje dece, deo je buduće agende zajednice u Hrvatskoj.

Kada je reč o crnogorskim aktivistima, put od žrtava nasilja na prvom Prajdu 2013. do članstva u radnoj grupi koja priprema relevantni zakon, naizgled deluje lako, a kompromisi na koje su prinuđeni da pristanu zbog političkih, pa i međudržavnih prilika, suviše mali naspram potreba građana čije interese zastupaju. Kako je naveo Danijel Kalezić, predsednik upravnog odbora Queer Montenegro, usvajanje zakona o registrovanom partnerstvu očekuje se do kraja ove godine, a njegov opseg sličan je hrvatskom modelu.

Kalezić ističe da je organizovano zagovaranje započelo 2010. da bi u međuvremenu bila stvorena široka koalicija organizacija za ljudska prava, nezavisnim instutucijama i medijima. Mada je koalicija uspela da privoli državu da se samoinicijativno obaveže na regulisanje statusa istopolnih parova u sklopu pregovora o pristupanju EU, diskusija o prihvatljivom pravnom modalitetu tekla je sporo, uz česta odlaganja.

Nacrt zakona ne predviđa pravo na usvajanje dece, ali priznaje prava bioloških roditelja. Nekoliko spornih tačaka prepušteno je mogućem rešavanju amandmanima u parlamentu, kako se čitav proces ne bi zaustavio, poput neformalnog partnerstva. Poseban problem predstavlja položaj partnera/partnerke koji nisu građani Crne Gore. Naime, predlog zakona obezbeđuje pravo na boravak i čitav set socijalnih prava koji proističu iz registrovanog partnerstva – osim prava na državljanstvo. Aktuelna administracija blokirala je ovu temu do daljeg, budući da je reč o vrućem političkom problemu sa agende tzv. srpskih stranaka u Crnoj Gori.

Konzervativni politički i crkveni krugovi predstavljaju poseban problem za LGBT+ zajednicu, rekao je Kalezić i kao primer naveo podatke o prijavama fizičkog nasilja na SOS telefon koji vodi Queer Montenegro a kojih je, tokom samo mesec dana kampanje za prošle lokalne izbore u Podgorici, bilo koliko za čitavu godinu. Toksičnu atmosferu za LGBT+ osobe generisala je stranka koja na kraju nije osvojila ni 5% glasova na izborima.

Govor mržnje čelnika Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori već je notorna konstanta s kojom su aktivisti suočeni.

Nekažnjenost klerikalnih elita problem je i grčkoj LGBT+ zajednici, kazao je Tanos Vlahojanis, pravnik iz solunskog Prajda. Međutim, istorijski korak učinjen je kada je, po prvi put u istoriji, sud prihvatio tužbu protiv jednog vladike. Mada je ekspresno oslobođen krivice, u javnosti je ostao utisak da se tradicionalni crkveni imunitet na zemaljska pravila polako kruni. Prošle godine, Vlahojanis je Sudu u Strazburu tužio Grčku zbog odsustva odgovarajuće zaštite od govora mržnje predstavnika Grčke pravoslavne crkve.

Kada je reč o istopolnim partnerstvima, od presudnog značaja za prilike u Grčkoj, ali i širom Evrope, bila je odluka Evropskog suda za ljudska prava iz 2013. (Valijanatos i drugi protiv Grčke). Grčka je, naime, 2008. usvojila zakon o građanskom partnerstvu, kao novom obliku porodične zajednice, pored postojećeg crkvenog i građanskog braka. Propis je omogućavao jednostavnu proceduru registracije i raskida partnerstva, uz značajna socijalna prava. Ispostavilo se da je država i ovaj institut predvidela samo za heteroseksualne parove, što je Sud ocenio kao diskriminaciju.

 

on-off, 18.09.2018.