Foto: Predrag Trokicić

 

Ne prestaje javna i „unutarpartijska“ diskusija o tome kakav nam je Zakon o rodnoj ravnopravnosti potreban, koliko je postojeći dobar i šta se (ipak) ne sme dozvoliti. Da podsetim, dolaskom novog ministra na čelo Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja zaustavljena je procedura usvajanja Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je pripremilo Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost Vlade Republike Srbije. Zvanični razlog je bila želja novog ministra da se omoguće sveobuhvatne javne konsultacije o Nacrtu zakona. U decembru 2017. upućen je javni poziv za dostavljanje komentara na Nacrt zakona u koji su već bili upisani komentari određenog broja državnih organa, organizacija i udruženja.

Istovremeno, posvećenost ministra Đorđevića pitanjima rodne ravnopravnosti ogledala se i u obnavljanju rodnih mehanizama koje je Vlada (kontinuiteta) prethodno ukinula. Nije jasno čemu će služiti nagomilavanje nacionalnih rodnih mehanizama i kako će oni međusobno deliti nadležnosti. Moguće je da sve to najavljuje ukidanje tela kojim rukovodi potpredsednica Vlade. Tek toliko da se pokaže ko ima više moći i ko će ubuduće da kontroliše ovu oblast, mehanizme, donacije i – žene.

Autonomni ženski centar (AŽC) čeka odgovor Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, odnosno novoformiranog Sektora za antidiskriminacionu politiku i unapređenje rodne ravnopravnosti koji je vodio javne konsultacije – na pitanje zašto su izostavljeni (svi) komentari te organizacije, uredno dostavljeni (rok, obrazac, ćirilično pismo), što je potvrđeno i saopštenjem Sektora. Dok čekamo taj odgovor, imalo bi smisla diskutovati o tome da li su isključivanja, ignorisanja i nepoštovanje procedura deo novonastajuće kontrole neposlušnih ženskih organizacija (i žena), koje ne prihvataju saradnju kakvu su prihvatili lideri udruženja osoba sa invaliditetom. Ipak, ovaj ću tekst usmeriti samo na pitanje kojim su se bavili predlagači komentara – „poznavaoci“ rodno zasnovanog nasilja i nasilja protiv žena.

Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti u članu 8 dao je definicije pojmova, među kojima su i „rodno zasnovano nasilje“ i „nasilje prema ženama“ (u tačkama 6 i 7). Na to su komentare imali Privredna komora Srbije (u prvoj verziji), a zatim Naftna industrija Srbije i Udruženje očeva (u drugoj verziji). Čak i da zanemarim pitanje motiva, jer se ovi društveni i privredni subjekti ne bave navedenom temom (sa izuzetkom Udruženja očeva), komentari bi trebalo da odražavaju znanje i usvojene standarde u datoj oblasti, a ne lične stavove pune predrasuda.

Tako Privredna komora Srbije (PKS) navodi da se u tački 7 definiše pojam nasilja prema ženama, „dok nasilje prema muškarcima nije posebno definisano, što nije u skladu sa osnovnim ciljevima donošenja ovog zakonskog propisa, a to je ostvarivanje i unapređenje rodne ravnopravnosti“ (?), izražavajući sumnju u nameru zakonodavca. Naftna industrija Srbije (NIS) navodi da se tačke 6 i 7 preklapaju „zbog čega je potrebno brisati tačku 7, uz eventualno proširenje tačke 6“. U obrazloženju ovog predloga se kaže da „ako postoji rodno zasnovano nasilje sa jedne strane i nasilje prema ženama sa druge strane, proizilazi da je rodno zasnovano nasilje – nasilje nad muškarcima“ (?). Kako je NIS došao do ovog zaključka ostaje tajna, ali je sigurno da ni oni nisu čitali (ili nisu razumeli) ništa iz ove oblasti.

„Pravi poznavalac“ ove teme, Udruženje očeva, potvrđuje da član 8 ima dva skoro identična pojma, te je nejasno zašto bi trebalo posebno izdvajati nasilje prema ženama. Zato se predlaže da „ako je zakon o ravnopravnosti, on treba da bude rodno neutralan i simetričan“ (?). Dodaje se i patetičan komentar (u originalu kucan velikim slovima): „Izgleda da su patnje žena veće nego one muškaraca, pa ih treba posebno naglašavati i izdvajati. Takođe, izgleda da nasilje prema muškarcima nije kršenje ljudskih prava i oblik diskriminacije“.

Pre nego što objasnim šta nije u redu sa navedenim komentarima, želim da pomenem da je i Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) imalo komentar, ne na definicije nasilja, već na član 48, u vezi sa specijalizovanim uslugama podrške. Naime, u tački 4 navedenog člana se predviđa postojanje programa podrške „specijalizovanim savetovalištima za žene žrtve nasilja i njihovu decu, prilagođenih njihovim potrebama i posebno osetljivim kategorijama žena, kao i uzrastu i potrebama dece, u skladu sa njihovim najboljim interesom“. MUP kaže da umesto izdvajanja žena i dece „treba koristiti opšti termin ’žrtve nasilja‘, kako bi se predviđena pomoć omogućila svim žrtvama nasilja bez obzira na pol i uzrast“. Takođe, predlaže dosledno korišćenje „opšteg termina ‘žrtve nasilja’ osim ukoliko ne postoji posebno obrazloženje, odnosno razlog za izdvajanje određenih kategorija žrtava nasilja“.

Da li je moguće da PKS, NIS i Udruženje očeva nisu čuli da je još 2013. godine Srbija ratifikovala (zakonom potvrdila) Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici? Da li je moguće da MUP ne zna da postoji poseban razlog za izdvajanje žena i dece kao žrtava nasilja? Ako je MUP hteo da komentariše oblast za koju nije zadužen (pružanje usluga podrške), onda je trebalo da u Konvenciji Saveta Evrope pročita drugi stav člana 22 o specijalizovanim uslugama i član 26 o zaštiti i podršci za decu svedoke nasilja, čiji je sadržaj doslovno uključen u, po njima, „sporni“ član Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Iako je svakome ko ima elementarno poznavanje ove teme jasno da navedeni komentari predstavljaju izraz ličnih predrasuda, krajnje neinformisanosti i neznanja, pokušaću da objasnim zašto su oni potpuno neprihvatljivi, iako su zaslužili pažnju novoosnovanog Sektora za antidiskriminacionu politiku i unapređenje rodne ravnopravnosti, nasuprot isključenih komentara AŽC, koji je ukazao na neprihvatljivost navedenih obrazloženja.

Sve definicije nasilja u porodici i drugih formi nasilja protiv žena koje su imenovane u međunarodnim ugovorima iz ove oblasti, u zakonima Republike Srbije rodno su neutralne. Pominjana Konvencija Saveta Evrope, koja predstavlja deo domaćeg zakonodavstva, u članu 3 navodi definicije „nasilja nad ženama“ i „rodno zasnovanog nasilja nad ženama“, a u članovima 33-40 imenuje specifična dela nasilja protiv žena, obuhvaćenih Konvencijom. Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti pominje „rodno zasnovano nasilje“, ne specifikujući da je ono protiv žena (kao što se navodi u Konvenciji), određujući da se radi o nasilju koje se vrši „prema licu zbog njegove pripadnosti određenom rodu“. Iako definicija „roda“ ovde zadržava binarnu podelu na muško i žensko, jasno je da i muškarci mogu biti žrtve „rodnog nasilja“, najčešće od strane drugih muškaraca, kako to potvrđuje stvarnost.

U Preambuli Konvencije Saveta Evrope se navodi stav država članica i država potpisnica Konvencije o tome da je postizanje jednakosti (zakonske i stvarne) između muškaraca i žena ključni element prevencije nasilja nad ženama; da je to nasilje manifestacija istorijski nejednakih odnosa; da ima strukturnu prirodu; da je ključni društveni mehanizam kojim se žene primoravaju da budu u podređenom položaju; da su žene i devojčice često izložene teškim oblicima nasilja koji predstavljaju ozbiljno kršenje ljudskih prava; da su žene izložene većem riziku od rodno zasnovanog nasilja od muškaraca; da nasilje u porodici pogađa žene neravnomerno, a da i muškarci mogu biti žrtve tog nasilja. U stvarnosti, to su najčešće dečaci i stariji muškarci, a učinioci nasilja su i tu najčešće muškarci, njihovi srodnici.

Nije teško razumeti: u ovoj oblasti nema „rodne simetrije i neutralnosti“. Šta je tu onda zbunjujuće ili nejasno podnosiocima navedenih komentara?

Čini se da ova (da li slučajno) „muška družina“ izražava sasvim jasan ideološki pravac, a komentari treba da posluže ministru da obrazloži i sprovede (buduću, dodatnu) kontrolu žena (javnih usluga, novca…), pozivajući se na široke javne konsultacije koje to ministarstvo sprovodi „na potpuno transparentan način“, isključujući (sve) nepoželjne komentare.

Ništa novo. Normalizuju se kvazi-demokratski mehanizmi prisutni u svakom segmentu javnog života u Srbiji. Odnos prema rodnoj ravnopravnosti i ženama je samo jedna od prepreka na putu dosezanja apsolutne kontrole nad srpskim društvom.

 

Autorka je programska koordinatorka Autonomnog ženskog centra.

on-off, 27.02.2018.