Krajem 2015, Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je sada već čuvene Ciljeve održivog razvoja, poznatu Agendu 2030 – dokument kojim se celokupna međunarodna zajednica posvetila rešavanju ključnih pitanja od svetskog značaja u narednih petnaestak godina. Naime, namera članica Ujedinjenih nacija jeste da do 2030. godine suzbiju siromaštvo, glad, smanje nejednakost, poboljšaju kvalitet obrazovanja i postignu druge ciljeve u skladu sa principom održivosti. Jedan od svakako najznačajnijih ciljeva odnosi se na obezbeđenje zdravog života i blagostanja, a kao jedan od podciljeva podrazumeva se i okončanje epidemije HIV-a u predviđenom roku. Budući da se, prema podacima UN, u toku 2014. HIV-om zarazilo 2,1 milion ljudi (što je ipak značajno niža stopa nego ranije), HIV i AIDS odnosno sida još uvek predstavljaju globalnu pandemiju sa strašnim posledicama ne samo po pojedince i porodice, već i čitave zajednice. U ovom smislu, kao i po drugim pitanjima, Agenda 2030 je izuzetno ambiciozna, a ulog je visok.

Jedan od najstrašnijih rezultata epidemije HIV-a leži u rasprostranjenim predrasudama i posledičnoj diskriminaciji sa kojima se suočavaju osobe zaražene HIV-om, pa bi prvi decembar – Svetski dan borbe protiv side – trebalo da nam posluži da se podsetimo činjenice da su skoro dve decenije od početka 21. veka i trećeg milenijuma čovekovo neznanje, glupost i strah od drugoga i dalje vodeći uzroci patnje, izolacije, sukoba i preovlađujuće bede u ljudskoj zajednici.

 

HIV / AIDS kao bolest

O „virusu humane imunodeficijencije“ (HIV), koji može da rezultira „sindromom stečene imunodeficijencije“ (sida), napisano je u poslednjih nekoliko decenija obilje stručne literature na svim svetskim jezicima i u svim zemljama sveta. Osim stručnih publikacija, informisanje o ovoj bolesti predstavlja nezaobilazni deo svakog iole kvalitetnog programa seksualnog obrazovanja, a pristupačne, uprošćene činjenice u vezi sa njom u vidu flajera, brošura i panoa raširile su nevladine organizacije, agencije UN-a, crkve, misije, dobrotvorne organizacije, pa i same države i do najzabačenijih delova zemaljske kugle. Način prenošenja, kao i modaliteti zaštite, trebalo bi da su poznati najvećem delu populacije. Imajući to u vidu, fascinantno je (i gnusno) da pojedini mediji, makar bili i tabloidi, i dalje daju prostor samozvanim doktorima nauka koji tvrde da kondomi ne štite od HIV-a i da je jedini način zaštite „da poštujete zapovest koja kaže ne čini preljube“, instituciju braka i tome slično (čime se ponovo implicira da su osobe obolele od HIV-a zapravo promiskuitetne te da su samim tim i zaslužile ono što im se dešava). Osim što na ovaj način svesno ugrožavaju opšte napore da se spasu ljudski životi i dovode druge u opasnost da se i sami zaraze, takvi komentari sistematski doprinose konstantnom recikliranju stereotipa i modela stigmatizacije koji su se pojavili pre gotovo 40 godina i nikako da zasluženo završe na smetlištu neutemeljenih predrasuda i gluposti. Kampanja dezinformacija koju iz ovog ili onog razloga vode takve grupe i pojedinci ima nesumnjivo svoju pravnu stranu, kojoj ćemo se docnije vratiti.

Iako je većina čitalaca verovatno upoznata sa osnovnim činjenicama o HIV-u, nije na odmet ovde ih ponoviti. HIV je virus koji se širi putem određenih telesnih tečnosti (krv, semena i presemena tečnost, rektalna i vaginalna tečnost, majčino mleko), najčešće u toku polnog odnosa ili upotrebom zajedničke igle ili šprica. Kako bi došlo do infekcije, ove tečnosti moraju doći u dodir sa sluzokožom, oštećenim tkivom ili biti neposredno unete u krvotok. Prema podacima Vlade SAD, HIV se najčešće širi nezaštićenim analnim ili vaginalnim odnosom sa zaraženom osobom, ređe se prenosi sa zaražene majke na dete, a izuzetno retko oralnim seksom, jedenjem hrane koju je prethodno žvakala zaražena osoba, ujedom ili poljupcem (HIV se ne prenosi putem pljuvačke, ali prenošenje bolesti je moguće usled krvarenja ili ejakulacije). HIV se ne prenosi dodirom, rukovanjem, grljenjem, ljubljenjem, deljenjem posuđa ili upotrebom istog toaleta kao i zaražena osoba, a ne širi se ni ujedom komarca niti putem vazduha.

Kao bolest, HIV napada čovekov imuni sistem, ciljajući bela krvna zrnca koja su od neposredne važnosti za ljudski imunitet. U poslednjem stadijumu infekcije, HIV dovodi do side, kada je imuni sistem već jako oslabljen, te je čovek podložan raznim infekcijama i kancerima koji su u stvari odgovorni za najveći deo smrti od HIV / AIDS-a. Lek za HIV / AIDS još uvek ne postoji, ali savremena medicina omogućava obolelim osobama da žive dug i normalan život, pod uslovom da se infekcija blagovremeno prepozna i da se na vreme počne sa odgovarajućom terapijom.

 

Pravni položaj osoba zaraženih HIV / AIDS-om u Srbiji

S pravom ili ne, činjenica da svetom i dalje vlada epidemija HIV / AIDS-a kao neizlečive, pa još seksualno prenosive bolesti, dovela je do toga da ona kod većine ljudi izaziva naročit strah i svakako nezasluženu stigmu koju nose njene žrtve. Samim tim je problem koji je prvenstveno medicinske prirode ubrzo stekao izuzetnu pravnu važnost. Položaj zaraženih HIV-om postao je urgentan već po otkriću virusa 80-ih godina prošlog veka, kada su oboleli odmah postali predmet neposredne diskriminacije. Ta diskriminacija ostvarivala se (a i danas se često ostvaruje) u prinudnom testiranju na HIV, gubitku posla, društvenoj izolaciji, otežanom pristupu obrazovanju i zdravstvu, pa i zabrani dugoročnog ili kratkoročnog boravka u inostranstvu (danas je spisak zemalja koje osobama zaraženim HIV-om ne dozvoljavaju čak ni kratkotrajni boravak kratak, ali ta politika u nekim delovima sveta još uvek opstaje, uprkos tome što je nedvosmisleno utvrđeno da je to kršenje ljudskih prava ovih osoba). Smatralo se, a i danas se može čuti, da je HIV karakterističan za homoseksualce i narkomane, te da većinska populacija nije podložna zarazi, što naravno nije tačno. Međutim, opšti razvoj ljudskih prava do danas podrazumeva da se obaveze države po međunarodnom pravu ne iscrpljuju u tzv. negativnoj obavezi da se njeni službenici sami suzdrže od kršenja bilo čijih ljudskih prava, već i da postoji pozitivna obaveza da se ona zaštite u najširem smislu. Formula državnih obaveza u odnosu na ljudska prava često se izražava terminima respect, protect, fulfil (dakle, ljudska prava se moraju poštovati, zaštititi i ispuniti ili obezbediti). U praksi, to znači da država nije dužna samo da sâma poštuje prava osoba zaraženih HIV-om tako što neće diskriminisati protiv njih kada je reč, primera radi, o pristupu ustanovama državnog sistema zdravstva, već i da ih zaštiti od diskriminacije od strane privatnih lica, kao i da im obezbedi pristup zdravstvenoj nezi koja odgovara njihovom stanju i potrebama, a koje su specifične u odnosu na ostatak populacije.

Prema poslednjim podacima UNAIDS, agencije Ujedinjenih nacija za sidu, u Srbiji živi između 2.700 i 3.300 odraslih i maloletnih osoba zaraženih HIV-om. Broj zaraženih je poslednjih godina u porastu, mada je stopa smrtnosti značajno opala, što se može pripisati tekovinama savremene medicine u pogledu borbe protiv HIV / AIDS-a. Najugroženija grupa su MSM (muškarci koji imaju seksualne odnose sa muškarcima), koji danas predstavljaju najveći broj novo-dijagnostifikovanih osoba.

U pogledu stanja ljudskih prava, osoba koje žive sa HIV / AIDS-om u Srbiji, važno je napraviti sažetak onoga što o tome kažu međunarodne grupe eksperata, pre svega iz okrilja UN.

Komitet za ljudska prava, koji prati implementaciju Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima iz 1966, logičan je izbor za početnu tačku naše analize, ne samo zbog visokog kredibiliteta, već i zbog širokog spektra prava čijim poštovanjem može da se bavi. U poslednjim završnim razmatranjima o Srbiji, Komitet je istakao da u našoj zemlji i dalje postoji diskriminacija protiv osoba zaraženih HIV-om, kao i „kršenja njihovog prava na privatnost, naročito u kontekstu zdravstvene zaštite“. Ovo je problematično sa stanovišta zabrane okrutnog, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, te prava na priznanje kao pravnu ličnost i zabranu diskriminacije, zagarantovanih čl. 7, 16 i 26 Pakta (naravno, ovo stanje neposredno je važno i u pogledu prava na zdravlje, ali ono je formulisano u Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i o njemu će biti reči nešto kasnije). Dalje, Komitet za uklanjanje svih oblika diskriminacije žena primećuje da se žene zaražene HIV-om, kao i još neke grupe poput lezbejki i žena sa invaliditetom, suočavaju sa „preovlađujuće negativnim stavom“ u srpskom društvu. Takođe, deca koja žive sa HIV / AIDS-om predstavljaju jednu od najranjivijih grupa u Srbiji. Stav stručnjaka UN-a je da su ona još uvek izložena diskriminaciji u pogledu pristupa obrazovanju, zdravstvu i stanovanju, što je naročito izraženo u ruralnim sredinama.

Kada je reč o pravu na zdravlje (odnosno „pravu svakog lica da uživa najbolje stanje fizičkog i društvenog zdravlja koje može postići“, kako je formulisano u čl. 12 Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966), jasno je da je ono od naročite važnosti za osobe koje žive sa HIV-om. Komitet UN-a za ekonomska, socijalna i kulturna prava zabrinjavajući porast broja obolelih od HIV / AIDS dovodi u vezu sa nedostatkom obrazovanja o seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima, te preporučuje između ostalog i obezbeđivanje sveukupnog programa seksualnog obrazovanja, što je u Srbiji do sada više puta izazvalo oštre polemike, čak i kada je reč o sprečavanju seksualnog nasilja nad decom. U vezi sa pravom na zdravlje, gore pomenuti Komitet za uklanjanje svih oblika diskriminacije žena ističe kao ozbiljan problem nedostatak pristupa anti-retroviralnoj terapiji (ART) druge generacije u Srbiji i zahteva da se preduzmu hitne mere kako bi se takva terapija obezbedila, ali i da se na adekvatan način vrši informisanje o tome kako sprečiti širenje HIV / AIDS-a sa majke na dete. Inače, prevencija HIV / AIDS-a od neposredne je važnosti za zaštitu prava na život. Tako je Evropski sud za ljudska prava u slučaju Oyal protiv Turske iz 2010. utvrdio da je Turska prekršila pravo na život jednog deteta koje se zarazilo HIV-om nakon nesavesno obavljene transfuzije krvi.

Kada je reč o Evropskom sudu, važno je istaći nekoliko elemenata njegove prakse u ovom pogledu. Iako za sada ne možemo navesti nijedan slučaj pred Sudom u kome je utvrđeno da nedostatak adekvatnog seksualnog obrazovanja u cilju prevencije HIV / AIDS-a uzrokuje kršenje prava zagarantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, iz njegove jurisprudencije možemo izvući nekoliko drugih zaključaka važnih za Srbiju. U slučaju Biriuk protiv Litvanije, Sud je utvrdio da je Litvanija povredila prava podnositeljke predstavke kada je jedan veliki dnevni list na senzacionalistički način objavio intervjue sa zdravstvenim radnicima koji su obelodanili da je ona zaražena HIV-om; krivica države je u činjenici da nije na adekvatan način zakonski i u praksi obezbedila zaštitu podataka o pacijentima, te je pravo na privatnost podnositeljke predstavke prekršeno. U slučaju I.B. protiv Grčke, podnosilac predstavke otpušten je sa posla nakon što je dijagnostikovan sa HIV-om, nakon čega su grčki sudovi odbacili njegovu tužbu protiv poslodavca rukovodeći se činjenicom da je reč o zaraznoj bolesti. Sud je zatim utvrdio da je Grčka diskriminisala i povredila pravo na privatnost i porodični život ove osobe. Kada je reč o osobama lišenim slobode zaraženih HIV-om, propust da im se pruži adekvatna zdravstvena zaštita, kao i to da se drže u uslovima zatočeništva može dovesti do kršenja njihovog prava na život, ili se može smatrati nečovečnim i ponižavajućim postupanjem, što je Sud utvrdio u slučaju Salakhov i Islyamova protiv Ukrajine. Očevidno je kako ova praksa može biti važna i za Srbiju, te bi državne ustanove i pravni zastupnici osoba sa HIV / AIDS-om u podjenakoj meri trebalo da se upoznaju sa njom.

 

Kroz maglu dezinformacija

I ovog prvog decembra, 16. godinu za redom, beogradskim ulicama prošao je tramvaj u kome se pruža besplatno testiranje na HIV. Ova tradicija je nesumnjivo pozitivna i vredna hvale, ali činjenica da mladi u Srbiji imaju tek mestimičnu mogućnost da steknu znanje o tome kako da se zaštite od polno prenosivih bolesti, uključujući HIV / AIDS je razlog za brigu. Ta mogućnost zavisiće u velikoj meri od stepena obrazovanja, kao i verskih i političkih uverenja njihovih roditelja, pre nego od obrazovnog sistema. Seksualno obrazovanje – koje je važno ne samo sa zdravstvenog aspekta, već i u pogledu sprečavanja neželjene trudnoće i savremenog porodičnog planiranja – u Srbiji je dalje na niskom nivou, jer je nerazdvojno povezano sa pitanjima koja se u patrijarhalnom društvu smatraju tabuom, naime vanbračnim seksom, abortusom, nevećinskim seksualnim opredeljenjem i tradicionalnim rodnim ulogama. Ipak, Srbija se još odavno obavezala na borbu protiv epidemije HIV-a, pa i u sklopu rada na postizanju pomenute Agende 2030, što znači da se državni organi moraju efikasno pozabaviti ovom temom, uprkos političkom riziku koji bi takvo delovanje moglo da nosi sa sobom.

Uprkos tome što je izuzetno važno istaći da je borba protiv HIV / AIDS-a cilj za sebe i da se mora posmatrati odvojeno od pitanja kao što su prava LGBTI osoba ili osoba sa invaliditetom, ili pak pitanja slobodnog ispoljavanja vere, morali bismo da sebi dozvolimo kantovski nivo apstrakcije da bismo tvrdili kako ove teme nemaju nikakve veze jedna sa drugom. Ne radi se o tome da konzervativne grupe ne žele da se bore protiv side; međutim, logika kojom se odbija svako pominjanje neke seksualne orijentacije koja odudara od većinske u školskim udžbenicima nužno isključuje mogućnost da isti ti udžbenici objasne kako se osobe takve orijentacije mogu zaštititi od bolesti. Pa opet, jasno je da nespominjanje LGBTI osoba u udžbenicima neće načiniti da oni jednostavno nestanu iz naše zajednice. Kao što je poznato, ni mladi ljudi koji u školama uče kako se u seksualne odnose ne sme stupati pre braka takva konzervativna indoktrinacija neće sprečiti da imaju seks, i to naravno bez odgovarajuće zaštite. Imajući to u vidu, činjenicu da u Evropi i šire još uvek vlada epidemija HIV-a možemo slobodno svaliti na nastojanja desničarskih grupa i njihove često obmanjujuće kampanje u javnosti, a ne na neko tobože visoko rizično, promiskuitetno i nemoralno ponašanje omladine. Sve dok se to ne shvati i prioriteti ne postave na pravi način, konzervativni juriš protiv vetrenjača nastaviće da uzima svoj danak u krvi – i to pre svega među mladim ljudima.

 

on-off, 11.12.2017.