Razgovor u organizaciji Peščanika i Beograd Prajda održan 12. septembra u 19.30 u CZKD-u. Govorili su članovi Organizacionog odbora Parade ponosa 2017 Goran Miletić (direktor za Evropu Civil Rights Defendersa), Dragoslava Barzut (udruženje Da se zna!), Milan Đurić (koordinator Centra za promociju LGBTIQ prava Gayten) i Dejan Ilić iz Fabrike knjiga. Razgovor vodila Svetlana Lukić.

/emitovanje kratkog video omaža Bobanu Stojanoviću i Adamu Puškaru/

Svetlana Lukić: Uz dužno poštovanje prema našim gostima i zahvalnost prema vama koji ste došli večeras, moram da kažem da nam Boban i Adam jako nedostaju. Ovde smo da zaokružimo deceniju i po od prve Parade 2001 – među nama su njeni organizatori – kada je na beogradskim ulicama nastao linč uz prisustvo vlasti, pa do ove godine, kada imamo dva događaja koja na najbolji mogući način govore u kom stanju su prava naših sugrađana, pripadnika LGBT+ populacije. U istoj godini su nas napustili Boban Stojanović i njegov partner Adam, ljudi koji su godine posvetili borbi za prava LGBT+ populacije – potražili su politički azil u Kanadi jer im je postalo nemoguće da žive u ovoj zemlji.

S druge strane smo dobili premijerku, doduše denuncirao ju je predsednik države, koja je pripadnica LGBT+ populacije. Večeras ćemo pokušati da ustanovimo šta je stvarno stanje stvari. Iako pred Paradu više nema pretnji batinama, najava dolaska desničarskih grupa, a manje je i poganog rečnika koji su koristili političari i mitropoliti – Gorane, kako bi ocenio pomak od 2001. do danas? Šta su stvarni dometi borbe koju već tako dugo vodite?

Goran Miletić: Ako poredimo sa 2001. godinom, da li postoji pomak? Pa da. Koliki je taj pomak? Pa mali. Kada sam ja počeo da se bavim aktivizmom to je bilo zabranjeno i išao si u zatvor do jedne godine ako si gej. U poređenju sa devedeset i nekom godinom, postoji pomak. Ali da li smo mi morali da imamo četiri zabrane Prajda i ceo ovaj igrokaz koji smo imali, i Palmu, i Dveri, i Obraz, i 1389. da bi došli do toga da 2017. verovatno imamo jedan prilično miran Prajd.

I opet sa policijom, koje će biti mnogo manje, ali opet će je biti. Čini mi se da ljudi prestaju da postavljaju pitanja zašto policije ima na ulici – a to jeste ono pravo pitanje. Za koga je ta policija? Pa, mislim, nije za nas, mi nećemo nikog da bijemo, tučemo i tako dalje. I te grupe, koje navodno prete, da li su one organizovane, koliko su organizovane? Kako se desilo da 2010. imamo nekoliko hiljada veoma organizovanih ljudi, a sada odjednom, ovo je četvrta godina, 3 godine nismo imali apsolutno nikoga na ulici. Nijedan kamen nije poleteo. Naprosto, to su sve neke nezamislive stvari koje su se desile. Meni lično je bilo nezamislivo da ćemo imati Prajd koji je miran.

Ono što je meni kao pravniku možda bilo nezamislivo da se desi i ne možete reći da to nije zasluga prethodne vlasti, koliko god da su oni zabranjivali Prajd, jesu zakonske garancije koje imamo. Mnogo zakona je usvojeno za vreme vlasti DS-a, koji je svašta grešio, ali danas imamo seksualnu orijentaciju u mnogim zakonima koji su doneti u tom periodu. Nova vlast takođe donosi neke zakone, ali kad su u pitanju tri ključna zakona – vidimo da tu nema baš neke političke volje.

Obaveza Srbije je da donese Zakon o registrovanim partnerstvima i taj zakon je već sada na stolu. Pitanje Prajda više nikom nije zanimljivo. Sledeći stupanj je donošenje Zakona o registrovanim partnerstvima. Podaci, istraživanja govore da građani ne podržavaju nešto što se zove gej brak, 90% je protiv; 55-60% podržava da partneri mogu jedan drugog da posećuju u bolnici, da mogu da nasleđuju imovinu; s druge strane imate 40-45% koji ne podržavaju ova prava i mislim da je to sledeća stanica gde će se voditi veoma žučna rasprava. Na kraju će Srbija, verovatno negde 2020-2022, usvojiti takav zakon, možda ne u formi braka, ali kao registrovana partnerstva, i opet ćemo biti u istoj situaciji kao sa Prajdom.

Treba da bude donet i Zakon o rodnom identitetu. Ljudi to povezuju sa promenom pola. Promena pola se nekada, iskustva pokazuju, završi lako; dakle, možete da promenite JMBG i ime, ali u nekim slučajevima to zaista izgleda drastično. Ima – i o tome smo govorili na Peščaniku, strašnih iskustava, i taj zakon mora biti donet. Nedavno sam bio u Norveškoj koja je od jedne vrlo represivne zemlje po tom pitanju, kao što je i Srbija, napravila promenu. Sada je tamo dovoljno da online popunite da želite da promenite svoje ime i novi podaci vam stižu na kućnu adresu i vi ste završili tu proceduru. Dakle, to je savremeni trend, ništa ne košta Srbiju, ne košta građane – potrebno je samo malo dobre volje.

I treći je zakon o kome nema nikakvog spora u javnosti, a to je zakon koji će na neki način regulisati ono što zovemo „vršnjačko nasilje“. To mi je odvratan termin: „deca se malo potukla u dvorištu“. Nisu se, bre, potukli. Neko je nekoga udario zato što je Rom, zato što je gej, zato što nema kratku kosu ili ima višak kilograma. Zato ga je udario i mora da postoji neki sistem, nekakva procedura šta se radi u tim slučajevima. Postoji predlog Aleksinog zakona, to je na stolu. Nijedna partija nije protiv. Zašto onda to nije u proceduri?

Probali smo, ove godine smo stvarno bili uporni, imali smo mučne sastanke u ministarstvu prosvete. U jednom trenutku vam kažu „škole su autonomne, to mora posebno da se dogovara sa svakim direktorom“. Mi tražimo da na časovima građanskog vaspitanja kao goste imamo LGBT+ organizacije. Ali kako pomeneš u istoj rečenici „deca“ i „LGBT“, ti vidiš da nećeš nigde stići. Rađeno je istraživanje u regionu sa žrtvama verbalnog nasilja. U Srbiji imate 72% pripadnika LGBT+ populacije koji su bili žrtve verbalnog nasilja. U Bosni, Albaniji, na Kosovu oko 16-18% počinilaca nasilja su školski drugovi. U Srbiji je taj procenat najveći u regionu – 36%. Što znači da su skoro 40% počinilaca nasilja školski drugovi, a mi kao država nemamo odgovor na to.

Svetlana Lukić: Imamo taj čuveni član 54a, gde se govori o zločinu iz mržnje kao otežavajućem faktoru u slučaju nasilja nad osobom koja jeste ili se pretpostavlja da je pripadnik LGBT+ populacije. Da li postoji pravosnažna presuda u kojoj je sudija uzeo u obzir da je to zločin iz mržnje prema LGBT+ osobi?

Dragoslava Barzut: U periodu od godinu i po dana evidentirali smo preko 80 slučajeva diskriminacije i nasilja koji su motivisani transfobijom i homofobijom. Od tih 80 slučajeva, trećina je govor mržnje. Za govor mržnje nadležne su dve institucije u našoj državi. Jedna je nezavisna institucija koja je ustanovljena Zakonom o zabrani diskriminacije – Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Ono što je problematično jeste što mi ne uspevamo da senzibilišemo ljude da prijavljuju Povereniku slučajeve takve diskriminacije, jer se osećaju nebezbedno. A osećaju se tako zato što u Srbiji institucije još uvek ne kažnjavaju nasilnike. To je začarani krug.

Dakle, situacija sa Poverenicom. Prošlog meseca imali smo 49 pritužbi za govor mržnje u medijima, ali u pitanju su samo izabrani slučajevi. Bio bi nam potreban ceo tim da evidentiramo sve što se tu događa. Od tih 49 Poverenica je odbila 8 pritužbi pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava, u smislu da ne možemo očekivati da neko menja mišljenje zbog naših vrednosti itd. Poverenica nam kaže: „Dajte neki konkretan slučaj, kao recimo da ne postoji rampa na Filozofskom fakultetu za osobe sa invaliditetom“. Takva institucija bi trebalo da zna koliki je strah i treba da se otvori i autuje kao nehomofobična ka nama. Dakle, potrebno je da se skine odgovornost sa nas koji smo LGBT+ i da se prebaci na institucije, da su oni ti koji su otvoreni, koji nisu homofobični, da bismo se mi uopšte ohrabrili i tražili pomoć.

Mnogo teži su fizički napadi. Trećina slučajeva nasilja nad LGBT+ osobama su fizički napadi, pretnje smrću i tako dalje. Tu su i pretnje na internetu. Mi smo samo danas imali na internetu 6 pretnji, i to su pretnje „zaklaću te, ubiću te, okačiću te, obesiću te na Trgu Republike“. Juče smo imali 5-6 pretnji. Mi smo to, naravno, odmah sve prijavili Odeljenju za visokotehnološki kriminal. I ništa se ne rešava. Sve ovo što sam vam do sad ispričala se ne rešava.

Imamo slučajeve za koje je nadležan krivični zakonik – to su slučajevi ugrožavanja sigurnosti i sve ono što potpada pod to krivično delo. Ali to krivično delo se ne evidentira i ne utvrđuje se motiv zbog koga je neko izvršio čin agresije ili diskriminacije. Umesto da se utvrđuje motiv, policija, inspektor i tužilaštvo vode istragu o našem seksualnom ili rodnom identitetu. Pa tako imate situaciju da trans ženi koja je preživela teško fizičko nasilje kada su joj pretili bacanjem s mosta i tako dalje, prilikom istrage tužilac traži da donese potvrdu da je trans osoba. To je, prvo, kršenje zakona o privatnosti – dakle, to ne sme niko da nas pita. Ono što bi oni trebalo da rade jeste da pitaju: „da li vi mislite da je možda napad motivisan homofobijom ili transfobijom?“ Dakle, to se još uvek ne dešava.

Od tih 80 slučajeva imamo samo dve presude. Jedna je po Zakonu o zabrani diskriminacije, druga po krivičnoj prijavi. Tužilaštvo, sud, apsolutno nisu uzeli u obzir postojanje člana 54a. Kada sam razgovarala sa advokatom koji je zastupao oštećenu u ovom procesu, nasmejao se kada sam pomenula 54a. Čovek mi se smejao u slušalicu. Kaže: „Okrivljeni je u celini priznao izvršenje krivičnog dela, koje mu je kao optuženom stavljeno na teret. U svojoj odbrani, on je potvrdio da je pratio oštećenog od diskoteke do šetačke zone, jer ga je iritiralo to što je oštećeni bio obučen u žensku odeću.“

Dakle, on je priznao. Jasno je da je to motivisano transfobijom. Nije se pokajao i dobio je godinu dana uslovno, a da pritom nije uzeto u obzir – iako imamo sve elemente u presudi – da se radi o zločinu iz mržnje. Kada smo dobili tu presudu, otišli smo u republičko tužilaštvo i tražili da vidimo zašto tužilaštvo u zakonskom roku od 8 dana nije uložilo prigovor na neadekvatno određenu kaznu. Dakle, to nije nešto što tužilaštvo može i ne mora. Tužilaštvo mora da ukaže na postojanje člana 54a, u situaciji kada je to crno na belo ušlo u presudu, čovek priznao, nema nikakve dileme da se radi o napadu iz transfobije. Baš nedavno sam imala sastanke sa tužilaštvom. Tamo moram da zaboravim svoj identitet, zato što bih samo zbog izjava tih ljudi tokom sastanka od sat i po mogla 10 pritužbi Poverenici da napišem.

Imamo presudu gde je prvostepeni sud rekao da je počinjen čin diskriminacije, zato što je predstavnik vlasti opštinskog odbora u Kuršumliji za vreme sednice nazvao jednog aktivistu bolesnim. I prvostepeni sud je doneo presudu i dosudio novčanu kaznu. Pomislili smo da je to dobro, da imamo jedan pozitivan primer, presudu po Zakonu o zabrani diskriminacije. Međutim, juče sam se čula sa oštećenim i on meni očajan kaže da je Apelacioni sud u Nišu vratio presudu prvostepenom sudu. To do sada traje 3 godine.

Ja sam išla na ta suđenja, vodila sam dnevnik, zapisnike. Stepen sekundarne viktimizacije je jeziv. Vi se sve vreme dok traje proces suočavate sa nasilnikom, sedite sa nasilnikom. Njegovo ponašanje niko ne sankcioniše. A on vam se unosi u facu, dobacuje, preti. To niko ne sankcioniše. U ovom slučaju teškog fizičkog nasilja, što je inače redak slučaj, kažem tužilaštvu: „Treba da iskoristite to što oštećena osoba ima podršku roditelja, to je izuzetno retko“. Dakle, mi smo samo prošle nedelje imali dva izbacivanja starijih maloletnika iz kuće zbog autovanja roditeljima.

I mi treba da napravimo pozitivan primer od prijave nasilja. Samo 36% slučajeva prijavljeno je policiji, a od tih 36% prijavljenih slučajeva samo za polovinu je podignuta krivična prijava. To su poražavajući podaci. I onda kad meni neko kaže „imate premijerku“, ja im kažem da za mene lično indikator da li mi je život bolji i bezbedniji nije da li je Ana Brnabić kao lezbejka premijerka, već koliko ljudi je odgovaralo za nasilje koje su počinili nad nama. Dakle, kad u ovoj državi svi budemo jednaki i bezbedni, u tom smislu da je zakon isti za sve, ja ću onda da kažem da smo dostigli nulti stepen civilizovanog društva, najosnovniji modul življenja.

Svetlana Lukić: Nasilnici se ne kaju, kao što se taj nije kajao. To su vrlo eksplicitne uvrede i fizičko nasilje. Ljudi ne kriju da su homofobi i transfobi, ali je onda problem policija koja to ne evidentira i ne imenuje. Kada si ti bila izložena nasilju – navode se tuča, uništavanje imovine, remećenje javnog reda i mira. Dakle, u tom lancu policija ne radi svoj posao, onda nailazi crna rupa – tužilaštvo koje delo karakteriše, pa tek onda dolazimo do suda koji, zahvaljujući neradu i homofobičnosti i transfobičnosti policajaca i tužilaca, zapravo kaže da nema osnov da nekoga osudi.

Dragoslava Barzut: Pa 0,01% slučajeva dođe do suda. Evo, imamo dva pokrenuta slučaja. To su školski primeri zločina iz mržnje, dakle nisu u pitanju finese niti detalji. Onda nam se tužilaštvo izvinjava, kaže „u pitanju su slučajne greške“. Nisu greške, to su jedina dva slučaja.

Ja sam i počela da se bavim ovim zato što kada se nasilje meni desilo shvatila sam gde su realni problemi. Nedavno smo radili intervjue sa načelnicima policije i mene pita načelnik, kao da smo zajedno čuvali ovce: „Je li Dragoslava, šta je s onom tvojom tučom?“ Ja sam bila potpuno zatečena pitanjem. Za mene je to bilo potpuno srozavanje. Rekla sam mu: „Mislite ono kada su mene tukli, zajedno sa moje tri prijateljice?“

Činjenica jeste da su to razlozi zbog kojih ne postoji ta famozna politička volja, čak i onda kada su zakoni na našoj strani. Negde sam pročitala da je potrebno 5 godina da bi jedan zakon počeo da se implementira. Evo, sad je ta peta godina, od decembra 2012. imamo zločin iz mržnje, pa da vidimo. Sad smo u 2017. i trebalo bi da vidimo da li smo kao društvo došli do tog nivoa.

Ali znate šta, za jedan ljudski život 10 ili 5 godina je jako puno. I nisu svi ohrabreni kao ja. Ja imam 10 godina aktivističkog rada. Ja se nisam plašila… i ništa nisam uspela. Jako dobro poznajem svoja prava, radim na tome, ali ništa nisam uspela da uradim za sebe. Šta mislite kako je nekome u Leskovcu, ili u Vrbasu? Govorim o slučajevima koji i ne dođu do nas.

Milan Đurić Agata: Hajde da se vratimo na ovo što je Dragoslava rekla. Gayten, LGBT organizacija za koju najviše radim, je uz saradnju i potpise drugih organizacija podnela prijavu Poverenici za ovaj slučaj iz Kuršumlije. Za razliku od recimo slučaja Martinović, gde je on eksplicitno bio homofobičan i trasfobičan u parlamentu, u slučaju iz Kuršumlije Poverenica je donela mišljenje da jeste počinjen čin diskriminacije. Čak je osobi koja je počinila diskriminaciju uputila opomenu i – ništa se nije desilo. Mi smo suočeni sa mehanizmima iscrpljivanja. Država vas šalje sa jednog na drugo mesto, nismo mi odgovorni, odgovorna je druga institucija, pa je treća. I zapravo, šta je krajnji cilj, kafkijanski? Da vi odustanete.

U smislu pružanja direktne podrške jako je bila značajna radio emisija koju je organizovalo nas troje-četvoro 2001, odmah nakon tog čuvenog krvavog Prajda, koji je zapravo bio naivno i krajnje nepromišljeno organizovan na talasu tadašnjih revolucionarnih promena, najave novog Ustava, najave novih zakona, ubrzane demokratizacije društva. Pomislili smo da je konačno došlo vreme za nas. Ja tu često citiram Martina Lutera Kinga koji kaže „Justice long delayed is justice denied / Pravda koja se dugo odlaže je uskraćena pravda.“

Organizovali smo taj Prajd 2001 i želeli smo da uključimo sve identitete, pa i trans osobe, i neke tribine posvetili toj takozvanoj marginalizaciji unutar marginalizacije. Postoje identiteti koji su zapostavljeniji, manje vidljivi. Kada se analizira razvoj trans pokreta, postaje jasno da je on zaista bio u senci i kaskao za gej i lezbejskim. Naravno, postoji mnogo faktora zašto je to tako.

Danas je stigla vest da je Poverenica za ravnopravnost najavila izmene Zakona o zabrani diskriminacije i pominju se konsultacije sa nekim nevladinim organizacijama. Niko od nas nije pozvan, mislim na organizacije kao što su Autonomni ženski centar ili Praxis. Bilo bi lepo da je u to uključen neki širi front organizacija.

Posle prvog Zakona o zabrani diskriminacije, gde smo insistirali na rodnom identitetu, ova zabrana je uvršćena u nekoliko novih zakona – u Zakon o mladima, a prošle godine u Zakon o policiji. Tražili smo povlačenje Zakona o ravnopravnosti muškaraca i žena, tražili smo i odbijani smo nekoliko puta da se rodne manjine i osobe različitih seksualnih orijentacija nađu u tom zakonu. Međutim, to uvek nailazi na velike otpore.

Onda imate istraživanja, i na osnovu toga izjave predstavnice nezavisne institucije, da u Srbiji zapravo nema strukturne diskriminacije LGBT+ osoba. Ja mogu samo da vam kažem da je u poslednjih 8 godina oko 2 hiljade trans osoba ubijeno u svetu, samo na osnovu njihovog rodnog indentiteta. Imamo podatke da je u Turskoj ubijena 41 osoba, u Italiji 33, ali ta dinamika se ipak menja u pozitivnom smeru. Jedna od poslednjih informacija je da će Kanada uvesti oznaku „x“ za osobe koje sebe ne vide u binarnoj dihotomiji, što znači da se tamo možete identifikovati kako vama odgovara.

Kao konsultantkinja na SOS telefonu, koja svaki dan razgovara sa ljudima, posebno iz ruralnih delova Srbije, mogu reći da se i dalje suočavamo sa ogromnim nasiljem i diskriminacijom. Osobe koje imaju potrebe za medicinskim intervencijama nemaju osnovna sredstva da uopšte dođu do Beograda, a i kada treba da dobiju upute od lekara u svojoj lokalnoj sredini, suočavamo se sa time da su ti lekari potpuno neupoznati sa čitavom tom problematikom, kome treba da ih upute, i tako dalje.

Svetlana Lukić: Gorane, u našoj poslednjoj emisiji si citirao poslednje reči Blanš iz komada „Tramvaj zvani želja“ koja kaže: „Celog života sam se oslanjala na dobrotu neznanaca“. U okviru postojećih zakona u stvari se sve svodi na dobru volju, odnosno odsustvo volje čoveka koji treba da vam izda JMBG, čoveka koji treba da omogući ili da potpiše neku hiruršku intervenciju. Užasavajući je voluntarizam koji sebi može da dozvoli bilo ko, od ministra do sudije, ili do Pravnog fakulteta, koji ima predmet Antidiskriminacioni zakoni, a odbija da izda novu diplomu nekome ko je promenio pol.

Goran Miletić: Sve vreme dok govore Dragoslava i Milan, pokušavam da nađem dobru polaznu tačku ovih problema. Ta tačka je komunizam. Kada smo ovde živeli u komunizmu, imali smo zabranu homoseksualnosti i mogli su da nas trpaju u zatvor, negde do 1959. do dve godine, ali vlasti nisu bile baš revnosne u sprovođenju tog zakona. U to doba imamo ukupno nekih 500 presuda, njih 300 samo u Hrvatskoj i Srbiji, dok u istom periodu u Nemačkoj i nekim razvijenim evropskim zemljama ima na stotine hiljada presuda.

Sada ovde imamo zakon koji nas štiti, ali se on ne sprovodi. Meni je policajac hteo da naplati kaznu za nevezan pojas. Nadrndan, samo što me nije udario. Kada je shvatio da sam javna ličnost on mi se izvijavao, kao da sam ga postrojio. Ja to neću. Želim da svako bude tretiran na isti način. Želim da nevladine organizacije budu uključene u obuke policije. Malo toga je radio Labris, sada sam ja držao jedan trening u Karlovcu. I naravno, čim je to naređeno, kad je potpisao neko u MUP-u, oni moraju da slušaju celo veče o tome. Ti kažeš „ja sam gej“ i onda oni postavljaju pitanja. Kad se malo opuste, možeš da pređeš na prave stvari. A suština toga što im objašnjavaš je vrlo jednostavna: mi smo ljudi, mi smo građani kao i vi, nemoj nas tretirati drugačije.

Kad je o tužilaštvu reč, sudija na primer pita: „Je l’ ima tužilac nešto da kaže?“, a ona žvaće žvaku i gleda telefon. Ne pada joj na pamet da priđe nama kao oštećenima pre suđenja da se upoznamo ili pita bilo šta u vezi sa slučajem. A mi smo kao na istoj strani. Oni tuže počinioca, a mi smo tu svedoci i oštećeni. Pa valjda je dobro da popričamo. Ne. Toga nema. E, onda imate sudiju, koja u stvari tebi treba da pruži takozvani pristup pravdi. Ima i izuzetaka, ali često tačno vidiš da bi ona otišla na internet i napisala isto što i tuženi. Oseti se njena mržnja koja dolazi iz predrasuda i netrpeljivosti. Tako da je neizvestan taj pristup pravdi. On je neizvestan za mnoge građane Srbije, ali ako si gej i lezbejka onda još i više.

Učestvovao sam u raspravama na raznim medijima povodom izbora premijerke Brnabić. Ja sam bio veoma jasan u tome. To je super! Kod svake devojke ili dečaka u malom mestu koji vide da je lezbejka premijerka, ili kod njihovih mame, tate – to pravi simbolički pomak, i to vredi. Ali pitanje je da li će to unaprediti položaj LGBT+ zajednice, ovo o čemu govore Milan i Dragoslava? Da li će se to promeniti? Pa neće.

Danas su mi zamerili to što previše ponavljam naše zahteve. Šta treba da uradim? Da uzmem pušku i da uđem u parlament i nateram ih da usvoje ova dva zakona o registrovanom partnerstvu? I onda se setim kako je Zakon o zabrani diskriminacije usvajan. Pa šta smo radili? Osam godina smo ponavljali da mora da se usvoji i na kraju smo stvorili prostor da se on usvoji.

Druga opasna stvar koja nam se prišiva je – i tu jedino postajem nervozan – „pa ne može, to je mentalitet naroda“. Prebacivati da ništa nije odgovornost države, a sve je odgovornost nekog mentaliteta i neobrazovanog naroda, to je stvarno potpuno bezveze. Sve se može kad se hoće. Dakle, sve će se ovo rešiti. Sve ove zakone ćemo imati i njihova implementacija će biti sve bolja. Pitanje je samo kada.

Dejan Ilić: Čini mi se da se tu stavlja preveliki teret na pojedinca. Ja ne vidim zašto bismo mi od bilo koga očekivali da bude neko nadljudsko biće. Znaš, Dragoslava je hrabra i ona je rekla „ja ću ovome da se suprotstavim“. Ja to poštujem, ali zašto bi svi morali da budu kao Dragoslava? I zašto bi to kako ćemo živeti trebalo da zavisi od toga da li smo hrabri li ne i da li je neko hrabar ili ne? Ako će sve da zavisi od pojedinaca, šta će nam država?

Ako imamo državu, onda ona ima neke svoje zadatke, ima neke svoje obaveze prema nama kao građanima. Ja mislim da država mora da pošalje mnogo jaču poruku nego što je to da Ana Brnabić kao lazbejka postane predsednica vlade. Na simboličkoj ravni to je jako važno i tu se slažem sa Goranom. Ali u isto vreme imamo Bobana Stojanovića kao figuru aktiviste. U vreme kada Ana Brnabić postaje predsednica vlade, Boban odlazi iz ove zemlje kao aktivista za ljudska prava jedne određene grupe. Odlazi jer je shvatio da je njegova borba, iz njegovog ugla, onako kako ju je on doživeo, bila uzaludna. On odlazi kao poražena osoba, a Ana Brnabić dolazi kao pobednica tog procesa koji je započeo 2001. godine.

Koju poruku država može da pošalje, a da ona bude ozbiljna? Gde to država ulazi u tkivo društva i menja stvar? Uvedite to u škole, uvedite to u obrazovanje. Postavite tu priču u obrazovanje, dajte nam priče u kojima se muškarci zaljubljuju u muškarce, a žene se zaljubljuju u žene. I neka to budu priče u školskoj lektiri.

Ima takvih priča. Ima, recimo, taj roman za koji ja mislim da je odličan za školu. On se zove „Pomorandže nisu jedino voće“ i on govori o odrastanju jedne devojčice koja u jednom trenutku shvata da je lezbejka, zaljubljuje se u drugu devojčicu, one imaju ljubavnu aferu koja se završava relativno tragično, ali se pronalazi nekakav izlaz iz svega toga. To je odlična priča za srednju školu, deca mogu s tim da se identifikuju, jer je to priča o jednoj pobunjenici. Njena seksualna preferencija je samo jedan od elemenata njenog mnogo složenijeg karaktera.

Inače to, da svodimo ljude na njihovu seksualnu orijentaciju – meni je nepojmljivo; i da povezujemo seksualnu orijentaciju sa nečijim političkim opredeljenjem. Ta knjiga bi, recimo, mogla decu o tome da nauči, i da deca o tome razgovaraju, da vide šta je to i da im to postane bliska priča.

Da li mi imamo državu koja je spremna da uradi jedan takav korak? Ne. Zašto nemamo? Kada pominjete ove procese pred sudovima i ove nasilnike, moj utisak je da se oni svi ponašaju kao žrtve. I ti policajci se ponašaju kao žrtve, i ti nasilnici se ponašaju kao žrtve, i te sudije se ponašaju kao žrtve. Zašto su oni žrtve? Oni se ponašaju kao žrtve jer ste se vi usudili da narušite njihovu sliku sveta. Vi ste za njih nasilnici. Zato tebi policajac kaže da se ti tučeš. Nisi ti nikoga udarila, ali ti si njemu narušila njegovu sliku sveta. Ti u njegovom svetu ne treba da postojiš. Taj nasilnik će vrlo brzo da prepozna da je to način da se odbrani, pa će da kaže: „Ali ja sam štitio naše tradicionalne vrednosti.“

To, naravno, nije tačno, jer ti možeš da uvedeš iz tradicije čitav niz epskih narodnih pesama gde žene preuzimaju na sebe muške uloge, oblače se kao muškarci, zavode druge žene. I to je sve u našoj narodnoj epskoj poeziji. Zašto te pesme nisu u školskom programu? Zašto? To bi bila najjača poruka, da država zauzme jasan stav i da uđe tamo gde se društvo struktuira na najdublji mogući način. Moraće oni pod pritiskom i da dozvole Paradu, moraće i da promene zakone, ali će gledati kroz prste svima koji zakone ne primenjuju; ali da ih doteraš uz ivicu i da kažeš: „haj’mo sad to u škole“ – oni će reći: „Ali to nije u skladu sa našim tradicionalnim vrednostima.“

I oni su u pravu, jer onako kako su oni nama predstavili svoje tradicionalne vrednosti, to zaista nije u skladu sa njima. Kako god da su oni falsifikovali tradiciju, ona sada jeste važeća, i ovo zaista jeste nešto suprotno onome što oni smatraju pravim kolektivnim identitetom. Tu država mora da nastupi drugačije; ne da se upušta u raspravu o tome šta je tradicija, šta je kultura. Ona mora da kaže: prava i slobode pojedinca su iznad kolektiva, jer kada braniš prava i slobode pojedinca, onda braniš i prava kolektiva. Kada braniš prava kolektiva, vrlo često ugrožavaš prava i slobode pojedinca.

Mi u tom smislu ostajemo i dalje u matrici iz devedesetih. I zato su nama devedesete toliko važne, jer se čitav niz stvari sklopio u tim devedesetima, sa kojima mi i dan-danas imamo problem. Kada ova država kaže da su prava i slobode pojedinaca iznad prava kolektiva, tog trenutka mi imamo mogućnost da menjamo i školske programe, jer je to odgovor. Kada neko kaže „ali to nije u skladu sa našim tradicionalnim vrednostima“, na to se odgovara: „Ali vaša tradicija nije merodavna. Merodavna su prava i slobode pojedinaca.“

To nije samo pitanje gej osoba, to nije samo pitanje gej pokreta. To je pitanje za sve nas. E sad, ja mislim da mi imamo dve faze. Imamo fazu do 2012. i fazu posle 2012. Do 2012. zaista imamo ovaj argument, koji je trapav, aljkav, naivan, pokvaren u nekim svojim varijantama, ali on zaista zvuči tako: to je naša tradicija, a ovo nije u skladu sa njom. Svaki nasilnik će se pozvati na to. Od 2012. imamo zapravo – i Ana Brnabić je simbolična za tu promenu koja se dogodila – režim koji kaže: ti si ugrožen, ja ti nudim zaštitu; ali ta zaštita ima da se plati tvojom pokornošću, tvojom saradnjom, na bilo koji način.

To je jedan mafijaški način sklapanja dogovora: ja znam da si ti ugrožen i neću da promenim situaciju u kojoj si ti ugrožen, ali ću ti ponuditi zaštitu. Zauzvrat i ti meni moraš da daš nešto. Ja mislim da je Ana Brnabić pristala na jednu takvu pogodbu. Njena izjava da ona, koliko zna i koliko živi u Srbiji, nikada nije doživela bilo kakvu neprijatnost zato što je lazbejka – to je takvo falsifikovanje, to je takva laž, strašna kada dolazi sa takvog mesta. Ali to je pogodba koju je ona sklopila. Njoj je neko ponudio: evo, napredovaćeš, bićeš zaštićena, možeš da budeš lezbejka i predsednica vlade, ali zauzvrat moraš da mi budeš apsolutno pokorna.

I to je pogodba koja se nudi i vama kao aktivistima. Oni kažu: „evo, izaći ćemo u susret, ali samo tebi pojedinačno“.U isto vreme kada nudiš tu pogodbu jako je važno da imaš i nekoga ko trpi nasilje, jer je on taj preko koga šalješ pretnje: ako ne budeš sa nama, proći ćeš kao taj. I to je ono što se desilo od 2012. do danas. I zato ja mislim da Boban – i dalje o njemu govorim kao o figuri – na to nije pristao i zato je morao da ode. Nije pristao da bude taj koji je povlašćen, privilegovan i da služi kao neka slika da su se ovde stvari popravile. Nije hteo i rekao je „ja idem odavde“. I imamo Anu Brnabić, kao drugu stranu te priče, koja je na to pristala. Simbolično – to i dalje ima nekog značaja. Suštinski – sve ovo o čemu smo mi govorili pokazuje da to nema nikakvog učinka u realnom životu.

Sad kad sam govorio o toj razlici između onoga što je privid i onoga što se zaista događa, pomenuo bih nešto što na prvi pogled nema nikakve veze sa ovim o čemu pričam, a to je protest roditelja u Šidu protiv toga da deca iz izbegličkih kampova idu u škole sa njihovom decom. Vi ćete se, naravno, setiti da je pre par nedelja jedan dečak izbeglica nacrtao portret predsednika i automatski je dobio i stipendiju, i roditelje su mu zaposlili i sve je bilo divno i krasno.

Na simboličkoj ravni, to je ta pogodba. I taj dečak je rešio svoj problem i problem svoje porodice – ni kriv ni dužan, prosto dete, otkud on zna, ali neko ga je zloupotrebio. Ali kad pogledamo drugu decu u istoj toj državi čiji je predsednik napravio taj, na prvi pogled velikodušni gest, dakle u istoj toj državi, stotinak kilometara dalje od centra – 200 roditelja je stalo ispred škole i tražilo da deca izbeglice ne mogu da idu u školu sa njihovom decom. Naravno, sad bi vi trebalo tim roditeljima da objasnite i šta znači rasizam. Roditelji su rekli: „Mi nismo rasisti. Nemamo mi ništa protiv njih; ali, znate, oni nose sa sobom bolesti; nisu dovoljno čisti. Možda nisu ni vakcinisani“. Pa to je rasizam.

Ali oni nisu imali gde da nauče šta je rasizam, i onda oni kažu: „nismo mi rasisti“. I oni opet nastupaju iz pozicije žrtve. Dok god je ovde ljudima koji su na vlasti potrebna ta pretnja, da bi mogli da sklapaju aranžmane koji su njima po volji, neće se događati ove suštinske promene. Dakle, društvo se ne menja samo zakonima – to su nekakvi prvi koraci; ne menja se tim simboličkim gestovima, koga ćeš dovesti na važne pozicije, iako je sve to važno. Ono se menja tamo gde se društvo praktično proizvodi, i gde se reprodukuje. To su obrazovne ustanove. To bi bio taj presudni korak koji bi država mogla da učini.

Goran Miletić: Ove godine smo bili i u ministarstvu prosvete. Sreli smo se sa tri beskrajno divne žene pune razumevanja. One se bave ljudskim pravima, i tako dalje. Međutim, konkretno kada treba da sarađujemo pa tražimo da jednom godišnje na časovima građanskog vaspitanja neka LGBT+ organizacija pod kontrolom direktora razovara sa đacima – a ne. „Škole su nezavisne“, kažu. „Dobro, šta sad mi da uradimo?“, pitam. „Pa vi napišite pismo“, kažu.

Dejan Ilić: To nije tačno. Prvo, ministarstvo ima apsolutnu vlast nad školama. Pa evo sad imaš ministra koji smenjuje direktore po školama. Gde je nezavisnost škola kada ministar smenjuje pre nego što je donet zakon, a inače su već predali zakon prema kojem ministar ima pravo da bira direktore škola. Dakle, koja crna nezavisnost škola. Drugo, škole ne učestvuju u formiranju nastavnih programa. To se radi iz jednog centra. Dakle, nije tačno. Sve je laž.

Goran Miletić: Ljudi, ja to stalno ponavljam na Peščaniku, progresa vezanog za ljudska prava u Srbiji nema. Dakle, nema ga. Ali EU birokratiji je potrebno da nešto pohvale u Srbiji. I zato što je sve fokusirano na Kosovo, na stabilnost i na Kosovo, ti hoćeš da pokažeš da u toj zemlji makar ljudska prava postoje. I sad, ako je 2014. godine bilo 7.000 policajaca, pa ih je 2015. bilo 6.300, pa ih je prošle godine bilo 4.500, pa će ove godine da ih bude 2.000 – to ti je progres. Dejan je rekao da je Boban otišao, a u stvari je govorio o nepristojnim i mafijaškim ponudama. To je njemu prelilo čašu, upravo te nepristojne ponude koje smo ja i on dobili. Nije bitno od koga, ali to je bilo vrlo otvoreno i eksplicitno.

Svetlana Lukić: Šta?

Goran Miletić: Da uđemo u vlast. Evo Boris je postao… izašao je, žao mi je… on je postao savetnik u ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, savetnik Branka Ružića. Meni je to ponuđeno, nisam hteo. I što se tiče huligana, poslednja stvar: dakle, kada pričamo posle Prajda sa ovim policajcima, ovima što sada stoje napolju, oni kažu: „Jao, dobro je. Ali neobično nam je da baš nijedan kamen nije poleteo“. To ti govori da 2010. negde nešto mora da je bilo organizovano.

Dejan Ilić: To je ta pretnja koja visi stalno, kojom te ucenjuju.

Milan Đurić Agata: I kako volšebno, odjednom svi ti akteri, svi ti argumenti da će Beograd goreti i da će nas sve pobiti potpuno nestaju i omogućavaju se poslednja dva mirna prajda. To jasno govori da se to sve diktira iz jednog centra moći.

on-off, 15.09.2017.