Migranti u Beogradu na vodi, foto: Iva Martinović

Migranti u Beogradu na vodi, foto: Iva Martinović

 

U Srbiji trenutno boravi oko osam hiljada izbeglica i migranata. Nastavak puta ka zemljama Evropske unije, oko šest hiljada njih čeka u prihvatnim centrima, dok ostali mesecima “žive” na otvorenom. Samo nekoliko metara od gradilišta “Beograda na vodi”, hiljade ljudi, među kojima je veliki broj maloletnika koji putuju sami, spavaju na betonu napuštenih baraka i hangara bez vrata i prozora, uz po jedan obrok dnevno koji im dele strani humanitarci.

Jedan od njih je i dvadesetdvogodišnji Habib Arifi, student iz Pakistana.

“Ovo je moja privremena kuća. Nas 15, 16 spava ovde. Ranije su noći bile jako hladne, sada je bolje. Ujutru kada se probudimo, najpre se umivamo, onda pripremamo čaj i izlazimo napolje. Idemo u centar Miksalište, tamo punimo telefone i možemo da se istuširamo. Jednom dnevno nam donose obrok, imamo ručak, a večeru kupujemo od svog novca.”
Nešto pre 13h, ispred hangara počinju da se okupljaju ljudi, koji će za nekoliko minuta formirati dugu kolonu do kamiona sa ručkom, koji dovoze volonteri stranih humanitarnih organizacija. Do nedavno su se takve kolone mogle videti tri puta dnevno, u parku kod autobuske stanice. A onda je drvena kućica beogradskog Info parka, koja je duže od godinu dana bila mesto na kom su izbeglice mogle da dobiju pomoć, uklonjena uz šturo obaveštenje „Zelenila Beograd” da povlače dozvolu za taj objekat. Branislava Đonin iz Info parka radi u novom objektu, ali nemaju kapacitet za podelu hrane.

“Podelu hrane su preuzeli volonteri organizacije Hot food Idomeni i oni trenutno dele oko 800 obroka ovde kod stanice u Beogradu i oko 800 obroka u prihvatnom centru u Obrenovcu. Magacini koje oni koriste kao utočište nisu dovoljni da ih zaštite od zime. Unutar magacina je vrlo često bio minus kada su napolju temperature bile niske. Morali su da se zagreju kako znaju i umeju, tako da su skidali pragove sa voznih šina koji su premazani raznim hemikalijama, a koji su prilikom sagorevanja ispuštali toksične materije, što je dovelo do velikog broja respiratornih zdravstvenih problema. Najstrašnije je to što je dosta dece spavalo u takvim uslovima.”

Park i obližnje garaže su na početku migrantske krize bili mesto okupljanja izbeglica, da bi kasnije postali i neformalno mesto smeštaja. Iako ih država poziva da pređu u neki od prihvatnih centara, strah od deportacije je jedan od glavnih razloga zbog kojih ovi ljudi to ne žele, kaže Branislava Đonin.

“Brojni su razlozi zbog kojih oni izgube legalni status. Kad prilikom pokušaja da pređu granicu budu uhvaćeni i vraćeni u našu zemlju, oni više ne mogu ponovo da se vrate u legalne tokove, jer u policijskoj bazi podataka postoji da su već bili registrovani i da su napustili azilnu proceduru. Oni se plaše da će biti deportovani iz kampa u Makedoniju ili u Bugarsku. U kampu gube vezu sa svojim krijumčarem i misle da će ih to usporiti u pokušaju da pređu granicu. Veliki procenat njih ne želi da bude u Srbiji i zatraži azil ovde i žele samo da nastave dalje. Kao da su ovde na nekoj pauzi, čekajući da im se nešto bolje desi. Ne mire se sa subinom, nadaju se i mnogi od njih nekako i uspeju sami da pređu. Oni koji nemaju više novca za krijumčara, pokušavaju sami, a za to saznamo kada ih više nema u parku.”

Najveći broj ljudi koji dolaze u Srbiju je iz Avganistana, slede Pakistan, Sirija, Irak i Libija. Sonja Tošković iz Beogradskog centra za ljudska prava navodi da neki od njih nisu prvi put u Srbiji.

“Oni su svoje putovanje započeli nekoliko godina ranije i već su nekoliko puta prošli balkansku rutu. Oni su kao stariji maloletnici naustili svoje zemlje porekla i pokušali ilegalni ulazak u neku od zemalja EU ili su podneli zahteve za azil koji su odbijeni, a onda su sa krijumčarima nastavljali svoj put, u nadi da će moći da žive u nekoj drugoj zemlji Evropske unije. Druga kategorija, pre svega ljudi iz Iraka, Sirije i Libije, u 90 odsto slučajeva dolaze zato što beže od rata. Oni nisu napustili svoje zemlje jer su sanjali o boljem poslu ili obrazovanju, već su na to pirmorani jer je život tamo postao nemoguć.”

Posle žičane ograde koju je duž granice sa Srbijiom podigla 2015. godine, Mađarska je nedavno počela izgradnju nove barijere koja će, paralelno sa postojećom, imati detektore za nadzor kretanja tokom noći, dok će između biti „rov”, kojim će patrolirati vojska i policija sa psima. Habib Afridi pokušao je da pređe već četiri puta.

“Ovde sam šest meseci. Pre tri meseca sam čekao da Mađarska otvori granicu, mislio sam da će se to dogoditi za novu godinu ili za božić. Ali praznici su prošli i oni to nisu učinili. Četiri puta sam pokušao da pređem mađarsku i jednom hrvatsku granicu, ali nisam uspeo. Hrvatska policija takođe tuče ljude. Prošle noći smo išli na mađarsku granicu. Moju grupu su uhvatili policajci i prebili mnoge ljude. Nekima su slomljene ruke, nekima noge, tukli su nas pendrecima. Pobegli smo, ali pokušaćemo ponovo.”

Iako su međunarodne organizacije više puta upozoravale na izveštaje o nasilju nad izbeglicama na mađarskoj, ali i na drugim granicama, Branislava Đonin kaže da je brutalnost sve veća.

“Imamo povratnike koji su pokušali da pređu ili hrvatsku ili mađarsku granicu i koji se zaista vraćaju u jako teškom stanju. Često se dešava da su i maloletnici od 12-13 godina vrlo brutalno pretučeni. Nedavno smo imali slučaj od 70 povratnika, među kojima je bilo jako mnogo maloletnika, kojma je mađarska policija nanela veoma teške povrede.”

Na putu ka grčkim ostrvima, iz Turske ili iz afričkih zemalja, umrlo je preko 10 hiljada ljudi, navodi Sonja Tošković iz Beogradskog centra za ljudska. Iako Forntex još nije objavio izveštaj za 2016. godinu, slike stradale dece, potopljenih pretrpanih brodova, bolesnih i iscrpljenih ljudi, nastavljaju da se nižu, ali se o njima sve ređe izveštava.

“Bilo je zaista strašnih priča, ljudi na moru izgube svoju decu, putuju čamcima gde je njih 500 u čamčiću koji može da primi 100. Neki su gledali kako im dete umire. Niko od njih nije bio svestan u šta se upušta, jer dogovor sa krijumčarem obično bude potpuno drugačiji. Vi date pare i onda se nađete u kandžama ljudi koji upravljaju vašom sudbinom. Ovi ljudi trpe različite vrste ucena i bili su seksualno i fizički zlostavljani. Ucene idu do toga da jednog člana porodice zadrže, pa onda morate da doplatite da biste se spojili. Mislim da ne postoji film koji može da opiše ono kroz šta ovi ljudi prolaze.”

Krijumčarske mreže su, prema saopštenju Europola, samo u 2015. zaradile između 3 i 6 milijardi evra na krijumčarenju migranata. Oslanjanje na krijumčare, dok imaju novca, jedini je način za nastavak puta, kaže Habib Afridi.

“Svaka zemlja ima svoje krijumčare, u svakoj zemlji neko od njih ide sa nama, ali dok ne krenemo, ne znamo ko su oni. Ja sam im platio na početku puta u Pakistanu, 700 evra. Prvo smo otišli u Iran, tamo smo veći deo puta prešli peške. Iz Teherana su nas kolima prevezli do turske granice. Odatle smo autobusom otišli u Istanbul. Onda smo kolima stigli do bugarske granice, nju smo prešli peške, pa smo kolima došli do Sofije. Tamo nas je uhvatila bugarska policija i bili smo u zatvoru 16 dana. Posle toga su nas prebacili u otvoreni kamp, tamo sam bio 20 dana. Sačekali smo krijumčare koji su nas doveli do Srbije. Krenuo sam na ovaj put pre godinu dana.”

Oko 90 posto, od više od milion migranata koji su u 2015. ilegalno ušli u Evropu koristili su „uslugu posredovanja”. Do danas su mnogi od njih su ostali bez novca i više ne mogu da plate krijumčare, navodi Branislava Đonin.

“Cene variraju, od 500 evra za prelazak granice, ali ako su u pitanju destinacije od Grčke, od Atine ili od Soluna, to su onda i hiljadu, dve ili tri hiljade evra, u zavisnosti od krijumčara i dogovora sa njima. Ali vrlo često taj dogovor ne bude ispoštovan.”
Na ovaj način postaju žrtve trgovine ljudima. UNHCR još od 2015. upozorava da su deca žrtve seksualnog iskorištavanja i to u svakoj zemlji duž izbegličke rute. Oni ne znaju ni na šta pristaju, ni šta ih čeka, kaže Sonja Tošković.
“Neki od njih pristaju i da budu radno eksploatisani, a neki i seksualno. Neki pristaju da različitim vrstama usluga plaćaju svoj put ili obećaju da će, ako nemaju novca, kada stignu u neku od zemalja Evropske unije da isplate dug. A šta to u stvari znači? To znači da ćete biti žrtva trgovine ljudima, samo je pitanje da li je u pitanju radna, seksualna ili neka druga vrsta eksploatacije, u zavisnosti od pola ili uzrasta.”

Na teritoriji Srbije trenutno se nalazi oko osam hiljada izbeglica i migranata. Sonja Tošković navodi da politika države prema njima nije adekvatna, i da osim obezbeđivanja smeštaja, nema rešenja za pravni status ovih ljudi, niti šta sa njima dalje raditi.

“Zaista je za pohvalu što smo otvorili toliko centara koliko smo mogli, ali šta dalje? Pokušavate da ih zbrinete, a u stvari ne znate šta možete da im ponudite i koje su njihove potrebe, jer se sve vreme pretpostavlja da oni žele da idu dalje, a uopšte ne razmišljamo da neki od njih možda žele, ali ne mogu jer nemaju novca, dok neki žele da ostanu. Drugo, ako pogledate kakva je politika Mađarske i kako se uslovi na granici sve više pogoršavaju i da danas preko mađarske granice uspe da pređe samo 8 ljudi, šta onda? Da li to znači da će 5-6 hiljada ljudi tek za 3 godine izaći iz Srbije. Naravno da će oni koristiti ilegalne načine, ali neće više moći tako brzo da izlaze iz zemlje kao što su mogli ranije.”

Habib Afridi nema nameru da ostane u Srbiji i nastaviće, kaže, da pokušava, možda u Francuskoj, Italiji ili nekoj drugoj zemlji.

“Studirao sam u Pakistanu, hteo sam da budem inženjer. Ali mi se nalazimo na granici sa Avganistanom. Talibani su i u jednoj i u drugoj zemlji. Bore se sa pakistanskom i sa avganistanskom vojskom i sa NATO-om. Život je tamo suviše opasan. Talibani traže od nas da im se priključimo, i onda neki to i urade, i ginu. Imam mlađeg brata i mamu, oni su ostali u Pakistanu. Moj otac je poginuo, neko ga je upucao, ne znamo ko, ali tada sam odlučio da odem.”

Iako su šanse da će granice za njih biti otvorene svakim danom sve manje, a svetska politika sve radikalnija, i dalje se nadaju. Nove ograde ih, navodi Sonja Tošković, neće zaustaviti jer je reč o ljudima koji nemaju izbora.

“Svetska politika postaje sve nacionalističkija, što je potpuno zapanjujuće i šokantno, ali barem više nisu licemeri. Praksa je pokazala da je od samog početka bilo tako samo su se pretvarali da nije. Tako da mislim da će to dosta teško da ide i da će prave žrtve svih tih političkih dogovora biti ovi ljudi koji beže u nadi za nekim boljim životom. Kolike god zidove da podignete, ljudi će i dalje dolaziti. Pronaći će način, iskopaće tunele, preskočiće zidove. Ne možete da budete tvrđava koja će se ograditi.”

Posle sukoba sa nekoliko evropskih zemalja (zbog zabrane skupova uoči održavanja referenduma o širenju predsedničkih ovlašćenja), Turska ponovo preti suspendovanjem sporazuma sa Evropskom unijom o migrantima. Ovim dokumentom, ta zemlja se obavezala da će zadržati oko tri miliona izbeglica koje žele da krenu ka Evropskoj uniji, u zamenu za finansijska sredstva i viznu liberalizaciju. Ukoliko se pretnja obistini, prve adrese biće grčka ostrva, pa Makedonija i Srbija. Iz Beograda su već saopštili da država nema kapaciteta za prihvat većeg broja ljudi i da će “štititi svoj prostor i stanovništvo”.

 

on-off, 11.03.2017.