Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

 

U sklopu obeležavanja 20 godina od svog osnivanja, Komitet pravnika za ljudska prava iz Beograda – YUCOM objavio je “Studiju o primeni Zakona o zabrani diskriminacije u Srbiji”. Autor studije je dr. Mario Reljanović, vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu. Rezultati ovog istraživanja nedvosmisleno pokazuju da su neophodne izmene i dopune postojeće zakonske regulative, ali još više – hitna edukacija sudija, od kojih mnogi i dalje nisu u stanju da pravilno primenjuju postojeće zakone koji treba da sankcionišu diskriminatorna ponašanja u srpskom društvu.

Zakon o zabrani diskrininacije je, posle mnogo otpora crkvene i dela političke elite, usvojen 2009. godine. Procenjuje se da je, tokom 8 godina njegove primene, pred srpskim sudovima pokrenuto oko 150 predmeta. Analiza koju je uradio profesor Reljanović zasnovana je na reprezentativnom uzorku od 87 predmeta, prikupljenih pre svega iz pravne službe Poverenice za zaštitu ravnopravnosti i Komiteta pravnika za ljudska prava.

Jedno od osnovnih pitanja na koji se tražio odgovor tokom analize ovih slučajeva jeste do koje mere sudovi u Srbiji pravilno primenjuju koncepte koji su sasvim jasni (u smislu međunarodno-pravne terminologije), i kod kojih postoji veoma malo ili nimalo prostora za odstupanje u nacionalnoj praksi. Oni uključuju, između ostalog, razumevanje neposredne i posredne diskriminacije, viktimizacije, uznemiravanja, instruiranja ili podsticanja na diskriminaciju.

Srbija je ratifikovala većinu relevantnih međunarodnih instrumenata protiv diskriminacije. Međutim, u analiziranom uzorku, sudovi su se samo u 7 odluka (što čini samo 8% od ukupno 87 predmeta) pozivali na međunarodne instrumente.

Posebno poražavajuće zvuči zaključak ove studije da za veliki broj naših sudija, skoro deceniju posle donošenja Zakona o zabrani diskriminacije, diskriminacija nije oblast koja je precizno regulisana zakonom, nego mnogo više filozofska kategorija ili nejasna konstrukcija koja je podložana širokom i “kreativnom” tumačenju svakog sudije ponaosob. Ono što je još gori zaključak jeste da postoji značajan broj sudija koji su i sami taoci stereotipa i predsrasuda, odnosno uverenja da diskriminatorsko ponašanje samo po sebi ne mora uvek da bude loše. Na taj način mnogi domaći izaslanici “boga pravde” diskriminaciju označavaju kao dozvolјeno, uobičajeno, pa čak i preporučljivo ponašanje.

Većina predmeta koji su analizirani u ovoj studiji odnosili su se na oblasti radnog prava i socijalnog osiguranja. Od 87 slučajeva, 75 (86,2%) imalo je karakter radnih sporova, ili su bili povezani sa radnim i socijalnim pravima. Većina drugih predmeta (11,5%) ticala se uskraćivanja usluga i zagovaranja ili vršenja diskriminacije od strane raznih državnih organa.
Primena zakonskih odredaba koje se odnose na diskriminaciju pokazuje da veliki broj sudija nema ni dovoljno znanja ni iskustva u oblasti antidiskriminacionog prava. Sudovi, na primer, nisu uvideli da postoji neposredna diskriminacija u slučaju u kome je objavljivan konkurs za radno mesto samo za žene. U ovoj studiji je naveden primer sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu koja je zaključila da postupak zapošljavanja u kojem poslodavac nije želeo da zaposli muškarca nije diskriminatorski jer “postoji daleko veći broj slobodnih radnih mesta za muškarce, što je dobro poznata činjenica koju ne treba dokazivati”. Ista sudija je u istom predmetu zaključila da nije bilo diskriminacije, imajući u vidu “prirodu posla o kome je reč”. A reč je bila o spremanju i serviranju hrane.

Nedostatak znanja kod velikog broja sudija dovodi do ozbiljnih nedoslednosti u primeni antidiskriminacionog prava, čak i unutar istog suda. A dosadašnja sudska praksa pokazuje i da sudije često nisu u stanju da uznemiravanje kao oblik diskriminacije razlikuju od zlostavljanja na radu.

Jedan od čestih problema koji posebno pogađa osobe sa invaliditetom, a koji nastaju zbog pogrešnog shvatanja diskriminacije je i tzv. razumno prilagođavanje. U analizi dr. Maria Reljanovića naveden je primer stava Vrhovnog kasacionog suda koji je u jednom slučaju ozbiljno relativizovao norme o uklanjanju arhitektonskih barijera. Autor ove studije s pravom zaključuje da takav stav predstavlja legalizaciju (nezakonitih) praksi države koja ne obezbeđuje jednak pristup objektima u javnoj upotrebi, pod izgovorom da nema dovoljno sredstva za sprovođenje tih mera.

Gerneralni zaključak koji sledi iz ove studije jeste da veliki broj odredbi antidiskriminacionih propisa zahtevaju što hitnije izmene ili dopune. Posebno je važno da se u domaća zakonska akta što pre uklјuče definicija posredne diskriminacije, odredbe o odbijanju razumnog prilagođavanja kao obliku diskriminacije, a problematična je i postojeća definiciju diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije. Takođe, indikativnan je i podatak da u uzorku koji je analiziran za potrebe ove studije, nema predmeta koji su uključivali viktimizaciju, instruiranje ili podsticanje na diskriminaciju. A govor mržnje, koji je postao svakodnevna pojava u domaćem javnom govoru, bio je predmet samo jednog analiziranog predmeta.
Posebno je poražavajući zaključak koji je autor “Studije o primeni Zakona o zabrani diskriminacije u Srbiji” naveo na kraju svoje analize: ”Upravo one kategorije osoba koje su u izveštajima o ljudskim pravima u Srbiji najčešće označene kao posebno ranjive – Romi, osobe sa intelektualnim ili mentalnim poteškoćama, migranti i drugi – nemaju još uvek nikakvu korist od primene antidiskriminacionih zakona, budući da se ove i druge marginalizovane grupe veoma retko pojavljuju u slučajevima koji dospevaju do suda.”

 

Preuzmite “Studiju o primeni Zakona o zabrani diskriminacije u Srbiji” Maria Reljanovića.

on-off, 28.03.2018.