Foto: Alisa Koljenšić Radić

Foto: Alisa Koljenšić Radić

 

Razgovor sa Adamom Vajsom iz Evropskog centra za prava Roma (European Roma Rights Centre, ERRC)

Najbrojnija manjina bez primarne države porekla, na kontinentu ispresecanom čvrstim nacionalnim granicama, evropski Romi svedoče o istorijskom iskustvu progona i isključenosti. Pretpostavlja se da u Evropi danas živi između 5 i 10 miliona Roma, mada nije isključeno ni da ih ima dvostruko više; procene o broju Roma bez državljanstva podložne su i krupnijoj margini greške. Često suočeni sa izborom između asimilacije ili izloženosti očajnim uslovima života, najveće zajednice održale su se u centralnoj, istočnoj i južnoj Evropi.

“Postoje mnogi aspekti anticiganizma koji su zajednički državama širom Evrope”, kaže advokat Adam Vajs, izvršni direktor Evropskog centra za prava Roma. “Međutim, postoje i neki tipični oblici u kojima se taj sentiment izražava na poseban način, usled istorijskih ili kulturoloških prilika u pojedinim regionima. Upadljiv obrazac u zemljama centralne i istočne Evrope jeste segregacija u stanovanju i obrazovanju”, dodaje Vajs. “Romi su isključeni iz društva već prema tome gde mogu da žive i da se školuju.”

Osim što sprovodi relevantna istraživanja i zagovara promenu odnosa prema Romima kroz različite političke i društvene mehanizme, Evropski centar za prava Roma specifičan je po pristupu zaštiti Roma od diskriminacije. Naime, ERRC pruža pravnu podršku ili, u zemljama čiji zakoni to omogućavaju, samostalno pokreće parnice protiv odgovornih za kršenje prava Roma, u nastojanju da takvom parnicom izazove krupne društvene promene.

Krajem avgusta, Adam Vajs je boravio u Beogradu na predstavljanju vodiča za strateško parničenje. Namenjen organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih prava, vodič je nastao u okviru projekta “Obezbeđenje efektivne podrške članovima najdiskriminisanijih grupa i njihovim organizacijama” koji sprovodi beogradski Centar za unapređenje pravnih studija (CUPS) u saradnji sa Poverenicom za zaštitu ravnopravnosti i partnerskim organizacijama civilnog društva: Jednakost, AIRE Centar, Civil Rights Defenders, Edukacioni centar i Peščanik.

Ishod bilo koje parnice, pokrenute za zaštitu ljudskih prava, može imati strateški značaj, ističe Vajs. Nemoguće je planirati takav uticaj na šire društvo; nije čak nužno ni da inicijalna odluka suda bude pozitivna, da bi neki slučaj izazvao lančanu reakciju javnosti i doveo do krupne promene. Previše je nepoznatih u planiranju takve parnice.

“Poseban izazov u zastupanju Roma predstavlja to što je pravni okvir prilično solidan gde god da ste u Evropi, od Konvencije o ljudskim pravima do nacionalnih zakona”, ističe Vajs. Zastupanje pojedinih ranjivih grupa, kao što je LGBT zajednica, relativno je zacrtano: osnovna prepreka su lokalni zakoni koji iz prava izričito isključuju ljude po osnovu ličnog svojstva. “Međutim, u slučaju Roma zakoni su uglavnom sjajni – ali se ignorišu.”

Da li ste poredili prilike u kojima žive Romi u zemljama Zapadnog Balkana, sa prilikama u bivšoj zajedničkoj državi?

Nismo sprovodili temeljna istraživanja, ali smo pokušali da ispratimo istorijsku liniju segregacije romskih zajednica, pre svega kada je reč o stanovanju. To je vrlo zanimljivo, jer se jasno vidi da ovi modeli opstojavaju kroz istoriju. Postoje vrlo konkretne odluke i postupci, u periodu Jugoslavije ali i ranije, koji su doveli do stvaranja segregiranih naselja. Jedna od tipičnih predstava o Romima na ovim prostorima tvrdi da Romi žele da žive odvojeno od drugih, ali kad pogledate kako se taj problem tretira kroz istoriju, vidite da je tu reč o odlukama, politikama, konkretnim događajima koji su doveli do izolacije romskih naselja.

Šta su najčešći problemi s kojima su suočeni Romi u regionu?

U formalnom smislu, zakoni su vrlo solidni, ujednačeni sa evropskim i svetskim okvirima koji garantuju univerzalnost ljudskih prava. Ponegde postoje pravila koja, usled specifičnih prilika, najviše pogađaju Rome i koja treba menjati; u Srbiji je to, na primer, uslov za upis deteta u obdanište koji prednost daje zaposlenim roditeljima.

U praksi, Romi u Srbiji i drugim zemljama regiona u kojima smo prisutni, pre svega su izloženi policijskom nasilju. Tom problemu smo se posebno posvetili u Makedoniji, gde smo prikupili najkvalitetnije dokaze za takve slučajeve. Da smo imali resurse, verovatno bismo nešto slično radili i u Srbiji, ali pozitivan ishod sudskih parnica u Makedoniji može imati uticaj širom regiona. U Makedoniji smo pripremili najveći broj parnica koje uglavnom proističu iz policijskog tretmana na granici, gde su ljudi naprosto rasno profilisani, sprečavani da putuju izvan zemlje pod pretpostavkom da su Romi i da je svrha putovanja ilegalna migracija u zapadnu Evropu.

Većina kolega iz lokalnih organizacija u Makedoniji, Srbiji ili Albaniji, svedoči o nasilju policije i policijskom postupanju uopšte, što uključuje i nemar u postupanju prema zločinu iz mržnje. Stanovanje je još jedan gorući problem Roma na Balkanu i, uopšte, uslovi života koji često znače da Romi nemaju pristup osnovnim komunalnim uslugama, odnosno da žive ispod granice ljudskog dostojanstva.

Segregacija u obrazovanju i teškoće u ostvarivanju reproduktivnih prava, dodatno pogađaju žene i decu u romskoj zajednici.

Romska deca praktično nasleđuju nevidljivost roditelja, suočeni sa administrativnim preprekama od upisa u matične knjige, iz čega dalje sledi da im je nedostupno svako od garantovanih prava. Šta su najčešći oblici segregacije?

Segregacija romske dece je raširena pojava, ne samo u ovom regionu. Slučaj koji je sredinom prošle decenije doveo Češku pred Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava (D.H. i drugi protiv Češke), zvuči poznato u mnogim zemljama centralne i istočne Evrope, uključujući i Srbiju. Reč je o pogrešnoj dijagnozi teškoća u učenju, na osnovu koje se romska deca upućuju u specijalne škole. Ali, kao što je pritužba osnovnom Veću prvo odbačena da bi tek Veliko veće odlučilo da je reč o indirektnoj diskriminaciji koja proističe iz kulturološki pristrasnog testiranja dece, koja su već isključena iz većinske kulture, tako i obrazovni sistemi u ovim zemljama uglavnom ne opažaju takvu praksu kao problematičnu. U Češkoj se prilike nisu mnogo promenile ni deset godina posle presude. Štaviše, u saradnji sa lokalnom organizacijom, pripremili smo pritužbu protiv Češke pred Evropskim komitetom za socijalna prava, zbog tretiranja romske dece uzrasta do 3 godine u sistemu socijalne zaštite.

Ponekad se segregacija sprovodi na administrativnom nivou prilikom raspoređivanja đaka po školama, mislim da su i takvi slučajevi poznati u Srbiji. Sve to svedoči o diskriminaciji koja je praktično postala deo svakodnevice Roma od rođenja, a koja izmiče sistemskom rešenju uprkos jasnim zakonima.

Nismo radili posebno istraživanje u Srbiji ali, iz iskustva u drugim zemljama, u Albaniji na primer, romska deca su daleko najbrojniji štićenici u domovima za decu bez roditeljskog staranja.

Kada je reč o sistemu socijalne zaštite uopšte, imamo dva slučaja u Srbiji. Jednu parnicu smo mi pokrenuli i tiče se dece u Beogradu koju sistem, iz različitih razloga, privremeno oduzima roditeljima; tu imamo prilično kvalitetne podatke. U drugom slučaju pružamo pravnu pomoć jednoj porodici kojoj je oduzeto dete. Oba slučaja bi mogla razotrkiti razloge iz kojih su romska deca gotovo rutinski prezastupljena u sistemu, i prerasti u stratešku parnicu.

Pomenuli ste ostvarivanje reproduktivnih prava, imate li podatke o konkretnom problemu u Srbiji?

U Srbiji i regionu nismo naišli na dokaze o istoriji prisilne sterilizacije Romkinja, ali svakako imamo primere Romkinja koje nemaju pristup odgovarajućoj zdravstvenoj zaštiti. Porodice najčešće žive na fizičkim marginama gradova, u neformalnim naseljima, pod stalnom pretnjom prinudnog raseljavanja, bez pristupa osnovnim uslovima za dostojanstven život. Žene su u takvim okolnostima posebno izložene riziku.

Stanovanje i uslovi života su široj zajednici, možda, najvidljiviji problem koji pogađa Rome. Da li ste se bavili takvim slučajevima u Srbiji?

To nam je jedan od prioriteta, ne samo u Srbiji. Slične su prilike u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, gde još nismo pokrenuli parnice ali razmatramo nekoliko slučajeva.

U Srbiji i dan danas imamo slučajeve koji prositiču iz prinudnog raseljavanja Roma zbog izgradnje Belvila na Novom Beogradu. Mi vodimo slučaj porodica iz Niša, tačnije porodica koje su sa lokacije za belvil prebačene u Niš jer su im u ličnim dokumentima upisane niške adrese. Odvedeni su tamo i isporučeni lokalnoj vlasti da se ona bavi problemom koji je “rešen” tako što su ljudi potrpani u napušteni magacin, u očajnim uslovima.

Čini se da bi svaka od parnica koju vodite mogla biti strateška, jer zadire u elementarna prava na život dostojan čoveka. S druge strane, većinska zajednica kao da bira da ne vidi uslove u kojima žive mnogi Romi. Kako se događaju društvene promene bez pomoći u društvu?

Vrlo teško. Sarađujemo sa sjajnim organizacijama na terenu, da premostimo jezičke i kulturološke barijere, razlike u nacionalnim zakonodavstvima ali Evropa, gde je sve tako nacionalno-centrično i lokalno, ostaje vrlo veliki izazov.

Za svaku ciljanu društvenu promenu možete izgraditi idealan model, gde jedni iznose slučajeve pred sudove, drugi lobiraju u politici, treći idu u medije… pa merite svoj učinak prema tom savršenom modelu i vidite da uvek nešto nedostaje. Tako ste suočeni s pitanjem da li ćete čekati da se sve kockice savršeno sklope pre nego što počnete da radite, ili nećete dozvoliti da zamišljeno savršenostvo bude neprijatelj nečemu što je “samo” dobro, a realno. Trudim se da Centar radi dobro.

Sudske parnice, nažalost, imaju vrlo rastegnut vremenski okvir, u međuvremenu će se promeniti i politička administracija na vlasti, neće se poklopiti sa medijskim ciklusom vesti. Retko će vam bilo šta ići na ruku. Pa, ipak, uticaj koji jedna sudska odluka može imati na život ljudi, ne dozvoljava premišljanje. Trudite se da radite što bolje možete i obično se pokaže da nije bilo uzalud.

Može li se od sudova u zemljama kontinentalne Evrope, očekivati društveni uticaj kakav imaju sudske odluke u angloameričkom pravnom okvira? Šta vam je u Srbiji garancija da će jedno sudsko tumačenje promeniti primenu zakona, pa čak i da će se odluka uopšte sprovoditi?

Oslanjamo se na ambiciju Srbije da postane članica Evropske unije. U formalnom smislu, to nije tako zanemariv argument, čak ni u lokalnim okvirima. Srbija i zemlje u regionu ipak imaju funkcionalno pravosuđe i dobre zakone. Samo treba biti uporan. Možda sam opsednut parničenjem, ali ako dobijete nepovoljnu sudsku odluku, ili povoljnu ali se ne primenjuje – pokrenite parnicu opet. I opet, i opet. Ako ništa drugo, ljudi će dobiti odštete, pa će bar to nešto značiti. Parnice su dugoročna strategija, a mislim i da je mnogo lakše razgovarati sa međunarodnim akterima kad imate sudsku presudu koju im možete pokazati. Nije retkost da samo ta činjenica promeni čitav odnos unutar sistema.

Možda ne postoji ta vrsta konzistentnosti kao u sistemu sudskih presedana, ali ipak mislim da sudovi i ovde imaju moć da inicijraju društvenu promenu. Ovde je možda samo potrebno više truda posle presude, jer se neće na tome završiti. Važno je da se ona sprovede, da se s njom upozna i najšira javnost, da se obezbedi doslednost u budućim parnicama. Težak posao, ali zahvalan.

 

on-off, 04.09.2018.