Foto: Enis Abdullahu

Foto: Enis Abdullahu

 

Ispod Pančevačkog mosta u Beogradu, okruženi tonama smeća, kartona i starih guma, u kućama od materijala koji je teško definisati, bez struje i vode, već punih 35 godine žive ljudi. To je neformalno naselje „Deponija“. Pre dvadeset godina nekoliko romskih nevladinih organizacija pokušalo je da reši probleme stanovnika ovog naselja, a kako je objasnila Slavica Vasić iz Ženskog romskog centra Bibija, „na tome je i ostalo“.

Širom Srbije u sličnim naseljima žive desetine hiljada ljudi, bez struje i vode, bez ličnih dokumenata, zdravstvenih knjižica, bez mogućnosti da se školuju ili zaposle. U ovim „deponijama“ društva smešteni su Romi i Romkinje, ali i osobe sa invaliditetom, posebno deca sa nekim oblikom invaliditeta.

Učestvujući na tribini „Građani poslednjeg reda“ koja je u februaru 2018. održana u Pančevu, Brankica Janković, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, naglasila je da o diskriminaciji „razmišljamo tek kada se sa njom lično suočimo“:

„Tek onda razumemo kako to izgleda kada osećate da ste tretirani na drugačiji način, samo zbog toga što vas neko vidi drugačijim. To se dešava našim sugrađanima koji pripadaju romskoj nacionalnoj manjini i osobama sa invaliditetom i već nekoliko godina se naši sugrađani i sugrađanke romske nacionalnosti nalaze u samom vrhu po broju pritužbi. Ali ne možete govoriti o nečijem položaju samo na osnovu podataka jedne institucije, u ovom slučaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Sve što imamo od relevantnih istraživanja potvrđuje da su Romi i Romkinje najviše izloženi diskriminaciji.“

Poverenica je konstatovala da je veliki problem i „prepreka u našim glavama“:

„I čini mi se da je situacija čak i gora nego pre dve tri decenije, jer to što vidimo u javnoj sferi je zapravo podgrevanje lošeg odnosa prema Romima. Ovo se naročito vidi kroz postavljanje lažnih dilema: „šta oni hoće, pa evo, vidi kolike su silne pare otišle njima, pomaže ih se, država nema para, pa i drugi ljudi živi teško.“

Slavica Vasić iz Ženskog romskog centra Bibija u siromaštvu Roma i Romkinja vidi ključnu prepreku njihovom socijanom uključivanju:

„Recimo, ja sam pronašla jedan tekst u kome piše: “Što su bre Romi zaštićeni kao beli medvedi – Dekada Roma, gomila para, sve to ide za njih. Zašto se afirmativne mere u obrazovanju primenjuju samo za Rome? Ovo je moja država, zašto sad tamo neki Rom da ima bolje uslove od mene, da dobije 30 poena više?“

Afirmativne mere u obrazovanju primenjuju se od 2003. godine. Prema rečima Vasić tada je bilo manje problema nego danas:

„Radila sam na merama afirmativne akcije u obrazovanju u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, i kada je počelo sa tom akcijom nije bilo toliko problema. E, sada su problemi sve veći i veći, zato što se smatra da Romi dobijaju neke povlastice i onda ih građani diskriminišu. Imala sam tih problema u Ministarstvu prosvete gde nije bilo razumevanja za afirmativne mere za romsku decu.“

Slavica Vasić je pomenula da je sistem kvota u obazovanju dao određene rezultate, ali da se obrazovani Romi suočavaju sa novim problemom – zapošljavanjem. Govoreći o sistemu zdravstvene zaštite Roma i Romkinja, ona je konstatovala da su u toj oblasti uz pomoć romskih medijatora napravljeni pozitivni koraci.

I Brankica Janković i Slavica Vasić složile su se u oceni da sve počinje od vrtića i da pažnju treba usmeriti ka predškolskom obrazovanju dece, u koje je uključeno svega 6% romske dece.

Diskriminacija dece i socijalna neuključenost nije imanentna samo romskoj populaciji. Deca sa invaliditetom takođe trpe posledice zanemarenosti sistema. Pre nekoliko godina Human Rights Watch je u svom izveštaju konstatovao da su deca sa invaliditetom u Srbiji zanemarena jer ih država, smeštajući ih posebne insititucije i ustanove praktično „gura u izolaciju“, umesto da razvije plan socijalnog uključivanja te dece i njihove deinstitucionalizacije.

Marijana Marić iz pančevačke nevladine organizacije VelikiMali podsetila je da je 2013. Poverenica objavila specijalni izveštaj koji se odnosio na diskriminaciju dece. U tom izveštaju su romska deca i deca sa invaliditetom označena kao najdiskriminisanija, naročito u obrazovanju:

„Kada govorimo o deci sa smetnjama u razvoju obično se u prvi plan ističe ono što ne mogu da urade, a ne kako nešto mogu da postignu. Čak i koleginice i kolege iz civilnog sektora poneki put imaju stav da je toj deci bolje u instituciji ili u specijalnoj školi. Tako da imamo veliki problem da oborimo stereotip koji su kreirali i neki stručnjaci i stručnjakinje da deca sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju ne treba da budu uključena u redovne škole, ili da budu sa porodicom jer su opterećenje za drugu decu ili porodicu.“

Pančevo je grad koji je među prvima u Srbiji primenjivao mere inkluzije u obrazovanju i primeni Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja iz 2009. Jedna predškolska ustanova u Pančevu je još 2000. počela da uključuje decu sa smetnjama u razvoju u svoj rad, a 2007. je grad preuzeo finansiranje ovog programa kroz podržavanje 6 asistenata. Međutim, kako primećuje Marijana Marić, u poslednjih godinu dana „nastali su neki problemi“:

Bilo je „preispitivano“ zašto su u to uključeni VelikiMali, odakle nama „tapija“. Sada smo doživeli da posle 10 godina podrške grada predškolskom programu budemo informisani tri dana pre isteka roka da novi sporazum o saradnji u 2018. s nama neće biti potpisan. Ovde govorimo o deci i porodicama koje su navikle na naše asistente koji rade već godinama. Odlučeno je da će se to odvijati preko neke organizacije koja je osnovana pre godinu i po dana i u svom portfoliju ima samo jedan projekat koji se bavi bezbednošću u saobraćaju. To je stvar koja nas je zaista šokirala i zabrinula. Sada će naš posao da preuzme neko ko nema ni iskustvo, ni kompetencije i pitam se kako će se to reflektovati na porodice, na vaspitače i na tu decu.“

Marić je posebno naglasila da ne postoji jasna poruka da je inkluzivno obrazovanje orijentacija ove države i da ne postoje sankcije za one koji krše Zakon.

Inače, VelikiMali je organizacija koja je tri godine pružala i uslugu ličnog pratioca. Marijana Marić kaže da je bitno da segregacija deteta ne bude povećana prisustvom ličnog pratioca:

„U jednom ćošku vrtića su lični pratilac i dete ili u jednoj klupi su pratilac i dete a svi ostali na drugoj strani. Kada je u pitanju deinstitucionalizacija, tu smo naučili neke lekcije. Nije poenta da vi napravite malu kućnu zajednicu koja će ponovo funkcionisati kao institucija. Ono što nas brine kao organizaciju je takođe nicanje, širom Srbije, velikog broja organizacija pod parolom inkluzije, koje zapravo sprovode medicinski model pristupa invaliditetu, a ne socijalni, gde vi i dalje stavljate fokus na terapije, pri čemu donatori sa kojima te organizacije sarađuju ne shvataju šta je zapravo u najboljem interesu deteta. Nama se u praksi dešava da, kad pomenete pritužbu Poverenici, neverovatnom brzinom uspevaju da se reše stvari.“

Marić je iznela i konkretan primer:

„U jednom gradu u Vojvodini se dogodilo da je porodica deteta sa Daunovim sindromom želela da ga upiše na plivanje. Odveli su ga u školu plivanja. Tamo su im rekli da ne mogu da ga upišu, da je potreban specijalan trener, da nemaju sredstava za to… Porodica je tražila od kluba da im sve to napišu i zapretila da će se obratiti Poverenici za zaštitu ravnopravnosti. Od tog momenta više nisu imali problem.“

Govoreći o obrazovanju dece sa inavaliditetom Slavica Vasić iz Bibije iznela je podatak da 30% dece u specijalnim školama čine romska deca, a da je niihova zastupljneost u opštoj populaciji 3-4%. Konstatovala je da je reč o diskriminaciji i ozbiljnom kršenju ljudskih prava dece:

„Vrlo je retka praksa da se romsko dete vrati iz specijalne škole u redovnu školu. Mi imamo strategiju za integraciju Roma, odnosno strategiju za socijalno uključivanje Roma i Romkinja, ali se to uopšte ne implementira u praksi onako kako bi trebalo. Mi imamo opetarivne zaključke, imamo akcione planove ali situacija na terenu, u školama, potpuno je drugačija.“

Učesnice ovog razgovora posebno su upozorile na opasnost od agresivnih desničarskih grupa i činjenicu da je atmosfera u društvu takva da podstiče na nasilje i ekstremno ponašanje u odnosu na manjinske ranjive grupe.

 

on-off, 03.03.2018.