Tribina “Građani poslednjeg reda” održana 6. februara 2018. u Pančevu. Govorile su Brankica Janković, Poverenica za ravnopravnost građana; Slavica Vasić, Romski ženski centar Bibija; Marijana Marić, VelikiMali; Ljiljana Spasić, Građanska akcija. Razgovor vodila Danica Vučenić.

 

Danica Vučenić: Živimo u društvu u kome je diskriminacija po različitim osnovama česta pojava, uprkos činjenici što imamo zakonski okvir i kontrolna i nezavisna tela kojima je u opisu posla borba protiv diskriminacije. Teško je oteti se utisku da smo mi u suštini jedno netolerantno društvo. Sigurna sam da se u nazivu današnje tribine, “Građani poslednjeg reda”, mnogi od nas mogu pronaći bar jednom dnevno po različitim osnovama. Ali mogu da zamislim kako tek izgledaju nedaće onih grupa koje zaista sede u poslednjem redu. Hiljade ljudi u Srbji danas nema lična dokumenta, krov nad glavom, ne mogu da se leče, da se školuju, da se voze gradskim prevozom. Suočavaju se sa diskriminacijom od trenutka kada pređu prag svoje kuće, a često i u njoj.

U tome nema nevinih i svi smo na neki način saučesnici te diskriminacije, počev od državnih institucija, članova porodice, sugrađana, pa sve do članova desničarskih organizacija. Sva istraživanja, a posebno izveštaji kontrolnih i nezavisnih tela, govore da su najugroženiji, i to godinama unazad, i to manje-više sa istim procentom, Romi i Romkinje i osobe sa invaliditetom, posebno deca sa invaliditetom koja su dodatno zanemarena.

Zato su večeras naše gošće Brankica Janković, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Marijana Marić iz nevladine organizacije VelikiMali i Slavica Vasić iz nevladine organizacije Romski ženski centar Bibija. Hvala vam što ste ovde. Zamolila bih na samom početku poverenicu da kaže nekoliko reči. Inače, uskoro treba da izađe i vaš izveštaj za proteklu godinu, i pretpostavaljam da već imate neke zabeležene tendencije. Ali pre svega nam odovorite na pitanje zašto se, uprkos kampanjama, uprkos relativno dobrom zakonskom okviru, institucijama, konstantnom javnom pozivanju zvaničnika na toleranciju, i tako dalje, suočavamo sa netolerancijom prema manjinskim društvenim grupama?

Brankica Janković: O diskriminaciji počnemo da razmišljamo onog trenutka kad se mi susretnemo sami lično sa njom. Tek onda razumemo kako to izgleda kada se neko nalazi u takvoj poziciji da mu je potrebna pomoć da prevaziđe neke teškoće, i kako to izgleda kada osećate da ste tretirani na jedan drugačij način, samo zbog toga što ste drugačiji ili vas neko bar tako vidi; a tako je i u ovom slučaju, sa našim sugrađanima koji pripadaju romskoj nacionalnoj manjini, i osobama sa invaliditetom o kojima ćemo posebno večeras da govorimo. Već nekoliko godina osobe sa invaliditetom i naši građani i građanke romske nacionalne manjine nalaze se u samom vrhu po broju pritužbi.

Kada govorimo o ovim našim građanima koji pripadaju nekoj drugoj naciji, nacionalnoj manjini ili etničkoj zajednici, i građanima koji imaju neki invaliditet, tu je najveći problem zapravo ona prepreka u našim glavama. Dakle uvek je to priča o nerazumevanju, i samo dodatnom produbljivanju predrasuda i stereotipa. U odnosu na stanje u društvu pre 2-3 decenije, čini mi se da sada u javnoj sferi imamo zapravo podgrevanje negativnog odnosa prema Romima: šta oni hoće, vidi kolike su silne pare otišle njima, većina živi teško…

Slavica Vasić: Ja nekako polazim od toga da je siromaštvo u stvari osnovna prepreka socijalnom uključivanju Romkinja i Roma, i diskriminacija. E sad, pošto smo u Srbiji svi siromašni, a Romi još siromašniji, oni su nam krivi za sve što se dešava u Srbiji, i onda ih diskriminišemo. Recimo, ja sam pronašla jedan tekst, kaže: šta hoće bre Romi, zaštićeni su kao beli medvedi, imaju Dekadu Roma, gomilu para, sve to ide za njih. Mi naravno primenjujemo mere afirmativne akcije u obrazovanju. Zašto samo za Rome? Pa ovo je moja država, zašto sad tamo neki Rom da ima bolje uslove od mene, da dobije 30 poena više za upis u srednju školu?

Mere afirmativne akcije se primenjuju od 2003. i verujte mi da je 2003. bilo manje problema nego sad. Ja sam radila na merama afirmativne akcije u obrazovanju, u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, i kada je počelo sa tom akcijom, nije bilo toliko problema. E, sada su problemi sve veći i veći, i sve izraženiji i izraženiji, zato što se smatra da Romi dobijaju neke povlastice, i onda ih građani iz većinskog dela društva više diskriminišu: zašto sad da on bude upisan, a moje dete ne.

Brankica Janković: Ipak tu ima dosta pomaka kada uporedimo sa prethodnim periodom, pogotovo u obrazovanju, što je jako bitno za romsku zajednicu. Sada postoji veći broj obrazovanih Roma, koji sada naravno imaju novi problem sa zapošljavanjem. Ali taj sistem kvota se očigledno pokazao kao dobar. Naravno, daleko smo od zaista dobrog, naročito kada govorimo o Romkinjama, jer ovi podaci pokazuju da je dvostruko manje romskih devojčica u srednjim školama.

Veliki pomak je napravljen i kada se govori o sistemu zdravstvene zaštite i mislim da su romski medijatori učinili dosta po tom pitanju. Ali najviše treba usmeriti pažnju na predškolsko obrazovanje, jer je tu najmanji obuhvat dece. Vrtić je ključna karika u odrastanju svakog čoveka i žene i tu možemo da uradimo mnogo da otrgnemo novu generaciju Roma iz začaranog kruga siromaštva i socijalne isključenosti.

Danica Vučenić: Marijana, vaša organizacija VelikiMali se prevashodno bavi decom sa invaliditetom. Human Rights Watch je u jednom izveštaju napisao da je više od 650 dece sa invaliditetom smešteno u ustanovama širom Sribje, gde su ona suočena sa zanemarivanjem i izolacijom, zbog čega, kako je sugerisano, treba razviti plan njihove deinstitucionalizacije i njihovog povratka u porodice.

Marijana Marić: Poverenica je 2013. izdala specijalni izveštaj kada je u pitanju diskriminacija dece, u kojem su deca romske nacionalnosti i deca sa smetnjama u razvoju dve grupe dece koje jesu najdiskriminisanije, pogotovo u obrazovanju. Deca sa smetnjama u razvoju opterećena su i mišljenjem različitih stručnjaka i stručnjakinja koji smatraju da ta deca ništa ne mogu da postignu. I neke kolege i koleginice iz civilnog sektora koji se ne bave našom temom, imaju stav da je toj deci bolje u instituciji i specijalnoj školi. I kod ljudi koji veruju u ljudska prava vi morate da probijate taj zid stvoren mišljenjem različitih stručnjaka da deca sa smetnjama u razoju ne mogu da budu uključena u redovni sistem i da ne bi trebalo da žive sa porodicom; da su ona opterećenje za drugu decu i unutar porodice i unutar škole.

Pančevo je dugo bio grad koji je zaista uvodio inkluziju u obrazovanju; prve pilot-škole sa kojima smo radili su u Pančevu. Prvi monitoring primene Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, koji je donet 2009. a stupio na snagu 2010, rađen je upravo u Pančevu. Jedna predškolska ustanova u Pančevu je još davne 2000. počela da uključuje decu sa smetnjama u razvoju u svoj rad, a 2007. grad je preuzeo finansiranje ovog programa kroz podržavanje 6 asistenata; i mi smo imali zaista jako lepu saradnju, pogotovo u poslednjih 10 godina. Međutim, u poslednjih godinu dana su nastali neki problemi, bilo je preispitivano da li VelikiMali ima tapiju na ovaj posao. Posle 10 godina podrške grada predškolskom programu saznali smo da novi sporazum o saradnji u 2018. s nama neće biti potpisan, da nećemo imati priliku da podržavamo obrazovanje dece u predškolskoj ustanovi. Govorim o deci i porodicama koji su navikle na naše asistente, a sada će to raditi organizacija osnovana pre godinu i po dana, koja u svom portfoliju ima samo projekat koji se bavi bezbednošću u saobraćaju. To nas je zaista šokiralo.

Brine nas i to što još uvek postoji veliki otpor prema inkluzivnom obrazovanju, što i dalje čujemo da je to nametnuto sa zapada i da treba samo da sačekamo da to prođe, što i dalje ne postoje sankcije za nepoštovanje Zakona. Dakle 10, odnosno 8 godina otkad je Zakon stupio na snagu, mi još uvek razmišljamo da li ćemo uključivati neko dete ili nećemo. Ne postoji jasna poruka da je inkluzivno obrazovanje orijentacija ove države, i ne postoje sankcije za one koji krše Zakon. Ministarstvo jeste u poslednjih nekoliko godina davalo takvu vrstu poruke, ali onda se ona gubila zbog podilaženja određenim stručnim strujama koje su vršile suprotan pritisak.

Brankica Janković: Samo da dodam da smo se mi zaista potrudili da ne dođe do toga. Zaista se na toj deinstitucionalizaciji radilo dosta. I sama sam provela 10 godina u sistemu socijalne zaštite.

Marijana Marić: Naravno, samo da dodam da su VelikiMali pružali uslugu ličnog pratioca 3 godine, ali videli smo u praksi da to može da dovede do pojačane segregacije deteta. Dakle, u jednom ćošku vrtića su lični pratilac i dete, ili u jednoj klupi su pratilac i dete. Druga stvar je što mi i dalje imamo decu koja su u institucijama, iako postoji zabrana smeštanja dece u institucije ako su mlađa od 3 godine. S partnerskom organizacijom MDRI Srbije smo pre dve godine realizovali projekat u kome smo videli da je jako mali broj dece iz insitutcija uopšte uključen u obrazovanje. Oni koji su uključeni, uključeni su u specijalno obrazovanje.

Kada je u pitanju deinstitucionalizacija, tu smo naučili neke lekcije. Nije poenta u tome da vi napravite malu kućnu zajednicu koja će ponovo funkcionisati kao institucija. Ono što nas brine kao organizaciju je takođe nicanje, širom Srbije, velikog broja organizacija pod parolom inkluzije, koje zapravo sprovode medicinski model pristupa invaliditetu, a ne socijalni, gde vi i dalje stavljate fokus na terapije. Tu imate i donatore sa kojima te organizacije sarađuju, koji ne shvataju šta je u najboljem interesu deteta.

Želela sam još da kažem da se nama u praksi dešava da kad pomenete pritužbu Poverenici, neverovatnom brzinom se rešavaju stvari. Imali smo takvu situaciju u jednom gradu u Vojvodini, gde podržavamo porodicu sa dečakom koji ima Daunov sindrom. Poželeo je da trenira plivanje. Odveli su ga u školu plivanja gde su odmah odbijeni. Čim su roditelji pomenuli pritužbu Poverenici, dete je primljeno.

Slavica Vasić: Romska deca se mnogo upisuju u specijalne škole i to je oblik diskriminacije i ukazuje na ozbiljno kršenje ljudskih prava dece i takođe ukazuje na nedostatak kapaciteta redovnih osnovnih škola da odgovore na obrazovne potrebe romske dece. U specijalnim školama ima 30% dece koja su romska, a njihova zastupljenost u opštoj populaciji je 3-4%. Vidite koja je to razlika. Pored toga postoji praksa prebacivanja romske dece u specijalne škole. Vrlo je retka praksa da se romsko dete iz specijalne škole vrati u redovnu školu. Mi imamo strategiju za integraciju Roma, odnosno strategiju za socijalno uključivanje Roma i Romkinja, i prateći akcioni plan, ali se to uopšte ne implementira u praksi onako kako bi trebalo. Mi imamo operativne zaključke, imamo akcione planove, ali situacija na terenu, u školama, je potpuno drugačija.

Danica Vučenić: Maločas smo se vozile od Beograda i prošle smo pored neformalnog naselja kod Pančevačkog mosta.

Slavica Vasić: To je naselje Deponija koje postoji već 35 godina. Mi smo u tom naselju radili pre 20 godina. Verujte mi da sada to naselje izgleda gore nego pre 20 godina. Stalno se priča o tome kako ima mnogo romskih nevladinih organizacija u Srbiji. Ja mislim da ih ima i 5 puta više, da bi bilo nedovoljno, toliko posla ima.

Marijana Marić: Samo da se vratim: nekad siromašne porodice koje znaju da u specijalnoj školi dete ima besplatne knjige i besplatnu užinu i besplatan prevoz donose odluku da svoje dete upišu u specijalnu školu. Videćemo da li je potrebno da se podnese pritužba Poverenici na temu prevoznika koji su samo za decu sa smetnjama iz specijalnih škola obezbedili besplatne karte. Zašto se to ne odnosi na decu koja idu u redovne škole?

Danica Vučenić: Ljiljo, znam koliko ste radili na tome da pokažete koliki su problemi romske nacionalne zajednice u ovom gradu. Da li se i u kojoj meri ta situacija promenila nabolje?

Ljiljana Spasić: Imamo pojavu ekstremističkih grupa. Svi smo videli nedavno divljanje protiv ljudi iz antifašističke opcije. Sam događaj je imao u sebi sve oblike rasizma. Da vidimo hronologiju događaja u Pančevu. Devetog juna 2010. desilo se vršnjačko ubistvo u pančevačkom selu Jabuka, koje je počinio dečak romske nacionalnosti. I 10. juna, kada se selom raščulo da je prethodne noći od noža vršnjaka poginuo 17-ogodišnjak čiji je ubica mladi Rom, organizovane su večernje protestne šetnje meštana Jabuke. Tokom protesta u delu sela naseljenom Romima čule su se parole “ubij Cigana”, bacano je kamenje na kuće Roma. Sve je rezultiralo ozbiljnim neredima u selu, zbog čega su nakon 4 dana selo morali da obezbeđuju policajci i da pruže zaštitu Romima. Tada je više romskih porodica napustilo svoje domove.

Danica Vučenić: Da li se vi Slavice osećate sigurno u Srbiji?

Slavica Vasić: Razmišljam o svojoj deci i uopšte deci u Srbiji i o tome da li uopšte treba ostati ovde. Ja sam ostala, ali se pitam da li naša deca treba da ostanu ovde. Bila sam u nekim zemljama gde su Romi zaposleni, gde im deca idu u škole, vrtiće. Romske dece u našim vrtićima gotovo da i nema zato što postoji zahtev da oba roditelja budu zaposlena i da imate neke prihode da možete taj vrtić da platite. Toga u romskoj zajednici nema. Da nam ne promakne, da se osvrnem i na položaj Romkinja: višestruko su diskriminisane i kao žene i kao Romkinje, i kao majke, i kao invalidi, i kao LGBT+ osobe.

I želim samo da kažem da Romkinje u Srbiji žive prosečno 48 godina. Od nje se očekuje da pomaže svima u porodici, da čuva mlađe i starije od sebe, a ima duplo manje šanse da završi osnovnu školu nego njene vršnjakinje. Takođe, ako si Romkinja u Srbiji, u 21. veku ćeš imati 4 puta manje šanse da koristiš kompjuter i internet.

Takođe je bitno da kažemo da je svaka treća devojčica pretrpela diskriminaciju od strane nastavnika, od medicinskih radnika; svaka Romkinja je trpela diskriminaciju po nacionalnoj osnovi, a svaka devojčica trpi nasilje u svojoj porodici na osnovu roda. Takođe je verovatnoća da će se devojčice udati pre 15. godine 20 puta veća nego za vršnjakinje iz većinskog naroda, a pre 18. godine 7 puta. Ako imaš sreće, ti ćeš biti jedna od 10 Romkinja koje su zaposlene. Deca retko idu u vrtić, 5 puta ređe od svojih vešinskih vršnjaka, a u jasle nikada.

 

on-off, 03.03.2018.