Diskriminacija u Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom

Foto: Predrag Trokicić

 

Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom je počeo da se primenjuje od 1. jula 2018. godine. I to sa puno poteškoća, imajući u vidu da podzakonski akti koji bi trebalo da ga prate i olakšaju tumačenje propisa nisu doneti, pa nadležni organi lutaju u primeni, zajedno sa roditeljima koji im se tim povodom obraćaju.

Ono što je međutim izvesno i što je sasvim očigledno, jeste da zakonski tekst predstavlja veliki korak unazad i atak na porodicu pre nego što je podržava, kako mu naziv varljivo govori. Među nizom odredbi koje variraju od nelogičnih do nemoralnih, našao se i upečatljiv broj onih koje su – neustavne. Pre svega zato što se njima diskriminišu određene grupe korisnika, bez obzira na to da li im se neko pravo iz zakona neopravdano uskraćuje, ili samo ograničava. Sledi kratak pregled ovih odredbi, uz napomenu da će ovakvih primera verovatno biti i više kada se bude iskristalisalo kakvo je tumačenje pojedinih spornih rešenja, koja za sada nisu najjasnija.

Prvo diskriminatorno rešenje koje je privuklo dosta medijske pažnje, jeste ograničavanje iznosa naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta. Limit je sa nekadašnjih pet prosečnih zarada smanjen na tri. To zapravo znači da će one trudnice i majke koje najviše zarađuju u Srbiji biti ograničene iznosom koji mogu da prime, bez obzira na činjenicu da su u okviru doprinosa pre trudnoće uplaćivali daleko veće iznose od tog koji im je Zakonom „dodeljen“. Ovo povlači ne samo diskriminaciju najuspešnijih žena (budući da porodiljsko odsustvo po pravilu – sasvim logično – koriste žene, a u praksi u ogromnoj većini slučajeva je tako i sa odsustvom radi nege deteta i odsustvom radi posebne nege deteta) već i tužnu činjenicu da je ovim ženama isplativije da rade na crno nego da poštuju zakone države u kojoj rade. Žene su se u Srbiji posle duge borbe izborile za neka osnovna prava kada je reč o trudnoći (na primer, da ne budu diskriminisane prilikom napredovanja u policiijskoj službi ili u naučnim zvanjima). U mnogim oblastima u kojima postoje antidiskriminacione odredbe, iste se ne poštuju ili se flagrantno krše. Postavlja se pitanje da li je zaista trebalo ograničavati ovo pravo na takav način? Čak i ako se pogleda finansijski efekat, dolazi se do zaključka da je u pitanju jako mali broj slučajeva na koje će se odredba primeniti (što naravno nije nikakvo opravdanje, naprotiv). Istovremeno se šalje poruka da su žene i dalje konstantno ograničene u svojim pokušajima da se probiju u poslovnom smislu i da osvoje do sada neosvojive vrhove rezervisane za muškarce.

Manje medijske pažnje su nezasluženo dobila druga dva rešenja koja se tiču istog prava na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta. Prvo se tiče poljoprivrednih osiguranica. Naime, dok je svim ostalim osiguranicima osnovica za obračun naknade zarade ona koju su imali u prethodnih 18 meseci, iz neobjašnjivih razloga za poljoprivredne osiguranice je ona – 24 meseca. Nije se zakonodavac ni potrudio da obrazloži ovakvo rešenje, a i zašto bi kada je većina za izglasavanje uvek obezbeđena? Ipak ta većina ne čini ovo rešenje manje neustavnim – jednostavno ne postoje objektivne i racionalne činjenice koje bi ga opravdale. Može se spekulisati da je to zbog toga što poljoprivredni osiguranici uglavnom uplaćuju doprinose na minimalan iznos osnovice. Ako je tako, onda imamo još upečatljiviji primer diskriminacije, ovoga puta praćen i krajnje nemoralnim tumačenjem prava iz socijalne zaštite – da je država korporativni entitet koji nema nikakvu socijalnu funkciju, pa samim daje samo onda kada joj se to isplati – tako poljoprivrednici moraju duže da plaćaju da bi se dovoljno parica sakupilo u državnoj kasi, da država reši da im nešto vrati u vidu naknade zarade za vreme trudnoće i nakon porođaja. Sramotno.

Ništa manje ponižavajuće nije ni drugo rešenje, koje je posebno frustrirajuće jer pogađa najranjivije među nama – bolesnu decu. Naime, iako prema Zakonu o radu jedan roditelj ima pravo na plaćeno odsustvo u slučaju bolesti deteta ovim Zakonom se to pravo obesmišljava, sledećim rešenjem iz člana 12. stava 7: „Pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada radi posebne nege deteta ne može se ostvariti za dete za koje je ostvareno pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica.“ Teško je zamisliti monstruma kome je ovo palo na pamet. Da prevedemo odredbu: svaki roditelj koji ima bolesno dete kod kuće, kome je potrebna posebna medicinska nega, će dobiti dodatak za pomoć i negu drugog lica, i (možda) moći da priušti nešto kvalitetniju zdravstvenu negu bolesnom detetu ali će istovremeno moći da bira: ili zdravstvena nega kod kuće a da on/ona mora da radi (ili da bude na neplaćenom odsustvu, ili da otkaže ugovor o radu), ili bez zdravstvene nege kod kuće a da može da provodi vreme sa svojim detetom. Užasno, nemoralno i nehumano rešenje prema kojem roditelj koji se već nalazi u teškom položaju praktično može da bira da li će bolesno dete provoditi vreme sa njim ili sa medicinskim osobljem. Kako smo došli do toga da zaključujemo da detetu treba lekar ili roditelj, ali ne i oba istovremeno? Kao i kod prethodnog rešenja, broj roditelja u ovom statusu je minimalan i ne opterećuje socijalna davanja ni u jednom smislu. Zašto je onda zakonodavac rešio da ispoljava svoju neljudskost nad njima, osim možda da pokaže doslednost u uništavanju roditeljstva koja je jasno izražena kroz ceo Zakon? Ovo je nemoralno ali je i pravno nedozvoljeno kao oblik diskriminacije, jer se roditelj neopravdano (nema opravdanja za ovako nešto!) dovodi u lošiji položaj, odnosno uskraćuje mu se jedno pravo, zbog zdravstvenog stanja njegovog/njenog deteta – ironično, budući da je to pravo osmišljeno upravo da olakša položaj roditelja u takvoj situaciji.

Diskriminatorne odredbe se ne ograničavaju samo na ovo pravo, već se pojavljuju i u delovima koji se tiču roditeljskog i dečijeg dodatka. Naime, prema usvojenim zakonskim rešenjima pravo na roditeljski i dečiji dodatak je ograničeno redovnim pohađanjem škole i redovnom vakcinacijom dece (samo roditeljski dodatak).

Redovno pohađanje škole (ili predškolske ustanove) nije posebno definisano u samom Zakonu. Ono se može posmatrati u smislu najava (bivšeg) ministra za rad Vulina koji je izjavio da nije dovoljno upisati decu u školu već ona moraju redovno pohađati sve časove (pretpostavka je i da moraju napredovati kroz razrede). Uslovljavanje prava iz oblasti socijalne zaštite redovnim školovanjem jeste neustavno i jeste diskriminacija. Najpre zato što se prava iz socijalne zaštite ne mogu uslovljavati, ona postoje da bi se pružila podrška određenim kategorijama lica zato što im je podrška potrebna, a ne zato što se na taj način mogu uceniti da urade nešto što inače ne bi radili. A na „nešto“ što se iznuđuje na ovaj način, roditelji su obavezani drugim zakonima. Tako se dolazi do toga da država u nemogućnosti da obezbedi poštovanje jednog zakona, drugim zakonom uvodi „sankciju“ za nepoželjno ponašanje roditelja. Identično je i sa vakcinacijom, koja je normalna i potrebna – ali nevakcinacija ne može služiti kao argument za uskraćivanje drugih prava. Svako kome je dobrobit deteta u prvom planu, zauzeće se za njegovo školovanje i zdravstvenu zaštitu. Svaki roditelj koji to ne čini, zanemaruje potrebe deteta i snosiće zakonske posledice. Nije potrebno, niti je moguće, uskraćivati takvom roditelju prava iz socijalne zaštite – posebno zato što se na taj način zapravo šteti dete, koje nije i ne može biti odgovorno za ponašanje roditelja, niti na isto može uticati. Ništa od toga nije prošlo kroz glavu tvorcima Zakona. Međutim, ova rešenja kriju jedan opasan oblik diskriminacije koji nije na prvi pogled moguće uočiti a koji će se vrlo lako otkriti vremenom, sa početkom primene Zakona. Reč je o posrednoj diskriminaciji, budući da će negativne posledice ovakvog zakonskog rešenja pre svega osetiti romska populacija. Umesto da se radi na inkluziji romska deca se sankcionišu za ponašanje roditelja. I ne bi bilo iznenađujuće da su ove odredbe i uvedene upravo da bi se Romi još jednom u nizu diskriminisali. Ali to na koncu nije ni važno – ovakvo rešenje će biti neustavno i protivno Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, bez obzira na volju, planove i razmišljanja ljudi koji su ga pretočili u obavezujuću zakonsku normu.

Nejasno je dalje i zašto se pravo na roditeljski dodatak tako naziva, budući da prema Zakonu titular prava jeste majka deteta, a otac to može biti samo izuzetno. I ovo rešenje je diskriminatorno jer ne postoji niti jedan validan razlog zašto je otac isključen – tim pre što je reč o pravu čiji je krajnji beneficijar samo dete, pa praktično nema razlike u tome da li će kao titular prava biti označena majka ili otac. Čini se da Zakon ipak pretpostavlja neke stereotipne uloge roditelja i na taj način minimalizuje očevu ulogu.

Još jedna odredba je zanimljiva kod roditeljskog dodatka, u smislu njene neustavnosti i diskriminatornog potencijala. Naime, predviđeno je da se isplata dodatka zaustavi ukoliko dođe do razvoda braka ili prestanka vanbračne zajednice, do odluke ministarstva nadležnog za socijalna pitanja. Ovo rešenje može dovesti samo do jedne posledice – da dete koje ne može biti odgovorno na bilo koji način za razvod roditelja, bude uskraćeno za materijalnu podršku države u vremenski neograničenom periodu. Iako pravo gubi roditelj koji ga je do tog trenutka koristio, jasno je da je oštećeno dete. I može se racionalizovati da je ovo učinjeno da bi nadležni organ utvrdio ko se zapravo stara o detetu nakon kraja zajednice života roditelja ali slaba je to racionalizacija, čini se nedovoljna da bi se još jednom zaključilo da će odredba proizvoditi diskriminatorne efekte.

Šta će se desiti dalje sa Zakonom, nije teško pretpostaviti. On će nastaviti da se primenjuje i pored inicijativa za ocenu ustavnosti pojedinih rešenja. Za svaku od navedenih odredbi u nekom trenutku će naši sudovi („štiteći državu“) reći da je sasvim u redu i da je u skladu sa Ustavom, da bi ih zatim demantovao Evropski sud za ljudska prava koji, i pored raznih lutanja i diskutabilne konzistentnosti tumačenja pojedinih situacija, već dugo gradi sudsku praksu nulte tolerancije prema diskriminaciji. Tako će mnogi mališani u Srbiji biti obradovani pri polasku u – na primer – srednju školu, kada njihovi roditelji dobiju pravnu bitku koju su započeli još neposredno nakon njihovog rođenja. Kao i u mnogim slučajevima do sada, građani će na kraju platiti za nestručnost, nemoralnost i odsustvo svake svesti sadašnjih zakonodavaca o tome kako se igraju ljudskim životima. Ostaje nam samo da se nadamo da će u tom trenutku ovaj zakon biti samo daleka neprijatna prošlost, kao i ljudi koji su ga pisali i usvajali.

 

on-off, 03.09.2018.