Foto: Lazara Marinković

 

Trebalo je da prođe skoro cela decenija pa da poslanici nove, post-Miloševićeve Srbije izglasaju Zakon o zabrani diskriminacije kojim bi se, prvi put u srpskoj istoriji, na sveobuhvatan način sankcionisali svi slučajevi diskriminacije, i posebno zaštitile osetljive i ugrožene grupe građana.

Glasanju o Zakonu je prethodila drama – vladike SPC su noćnim telefoniranjem političarima izdejstvovale da se iz skupštinske procedure povuče Zakon, koji je inače na usvajanje čekao pune 4 godine. Crkva je bila naročito nezadovoljna članovima Zakona koji su se odnosili na mogućnost promene verskih uverenja, na rodni identitet i seksualno opredeljenje. Kabinet predsednika vlade je potom saopštio da se na izmenama zakona radi ubrzano, „jer je reč o izuzetno važnom zakonu iz seta čije je usvajanje preduslov za stavljanje Srbije na belu šengensku listu“. Dakle, nije se krilo da je glavni razlog donošenja ovog zakona “beli šengen”, ali uprkos tome on je jedva izglasan – četvrtina poslanika je glasala protiv (DSS-NS, JS, SRS), dok su svi poslanici SNS-a za vreme glasanja izašli iz skupštinske sale.

Tada je bila uspostavljena i institucija Poverenika za sprečavanje diskriminacije sa zadatkom da daje mišljenja i preporuke u konkretnim slučajevima, ali koji može i da podnosi krivične ili prekršajne prijave. Za nepoštovanje zakonskih odredbi predviđene su novčane kazne koje su se kretale u rasponu od 5-100 hiljada dinara.

Svi ovi elemnti – četvorogodišnje čekanje na usvajanje zakona, popuštanje pod pritiscima SPC-a i drugih verskih zajednica, protivljenje velikog broja poslanika i najzad, simbolične kazne za nepoštovanje ovog zakona, jasno su ukazivali da će u njegovoj primeni biti mnogo problema. Dosadašnja praksa pokazuje da je veoma često ovaj zakon opstruiran od strane raznih državnih institucija. Vladajuće elite jako dobro znaju da šira javnost zbog toga neće biti suviše uznemirana, jer je i sama sklona predrasudama prema pojedinim grupama građana, pre svega prema pripadnicima LGBT+ populacije i Romima.

Od tada (2009) do danas ređaju se godišnji izveštaji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti građana koji su i poslanicima ali i široj javnosti sasvim nezanimljivi. Delimičan razlog za ovu nezainteresovanost je to što se iz godine u godinu u izveštajima ponavljaju isti akteri i isti problemi.

Prema nedavno objavljenom godišnjem izveštaju za 2017, Poverenica za ravnopravnost navodi da je prošle godine najviše pritužbi podneto zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta, i to najčešće zbog fizičkih barijera koje ovim ljudima onemogućavaju pristup mnogim objektima, a time im se uskraćuje i mogućnost korišćenje velikog broja usluga koje su od vitalnog značaja za njihov svakodnevni život. I tu se njihovi problemi ne završavaju – poslodavci ne prilagođavaju poslove i radna mesta njihovim mogućnostima, ograničen im je pristup obrazovanju i stručnom usavršavanju, a postoji i veliki broj osoba sa invaliditetom koje su višestruko diskriminisane (u kombinaciji sa polom, starosnom dobi, nacionalnom pripadnošću).

Na drugom mestu po broju pritužbi je diskriminacija po starosnom dobu (ovaj podatak uglavnom ukazuje na nepovoljan položaj dece sa invaliditetom i njihovim teškoćama u razvoju u oblasti obrazovanja).

Broj pritužbi u kojima je kao osnov diskriminacije navden pol već godinama je u samom vrhu po zastupljneosti u ukupnom broju pritužbi. Kao i prethodnih godina, žene su se žalile da im na osnovu pola, ali i porodičnog statusa, nije bilo omogućeno da napreduju na poslu, ili zbog toga što su posle povratka sa porodiljskog odsustva ili odsustva zbog bolesti deteta dobijale otkaze, ili zato što su raspoređivane na slabije plaćena radna mesta.

Diskriminacija na osnovu zdravstvenog stanja u protekle dve godine bila je među četiri najčešća osnova u pritužbama zbog diskriminacije. Osobe koje žive sa HIV-om i AIDS-om su i dalje stigmatizovane, i to ne samo od strane svoje okoline, nego i od mnogih zdravstvenih radnika.

Pored toga, zdravstveno stanje kao jedan od osnova diskriminacije najčeće se javlja kod višestruke diskriminacije, i to uglavnom zajedno sa starosnim dobom, invaliditetom, ili polom kao osnovom diskriminacije.

U toku 2017. po osnovu nacionalne pripadnosti ili etničkog porekla podnet je skoro isti broj pritužbi kao tokom 2016. I, kao što se moglo očekivati, svaka druga pritužba odnosila se na diskriminaciju Roma i Romkinja.

Po broju pritužbi slede pritužbe na osnovu seksualne orjentacije (posebno zbog diskriminacije LGBT+ osoba u medijima), zatim na osnovu članstva u političkim strankama, verskih ili političkih ubeđenja, imovnog stanja, osuđivanosti, državljanstva.

U široj javnosti je godinama stvaran utisak da su naš jedini problem ekstremističke organizacije ili neodgovorni pojedinci koji fizički napadaju pre svega pripadnike LGBT+ populacije i Rome, oni koji se javno rugaju osobama ometenim u razvoju, koji fizički zlostavljaju žene i decu.

Stvaranju takvog utiska “pomažu” i mediji, posebno mnogobrojni tabloidi, koji o diskriminaciji ili govoru mržnje pišu samo povodom incidenata u kojima su glavni akteri političari ili druge javne ličnosti (folk pevači, TV voditelji, glumci ili sportisti). Međutim, i nalazi u najnovijem godišnjem izveštaju Poverenice za ravnopravnost govore da su građani i tokom 2017. najveći broj pritužbi podneli protiv organa javne vlasti, čak 43%. Dakle, veliki broj građana smatra da ih je najviše diskriminisala država (u raznim njenim oblicima), upravo ona država koja postoji da bi štitila svoje građane bez obzira na njihov pol, seksualnu orjentaciju, etničku pripadnost, zdravstveno stanje, imovno stanje, verska i politička uverenja.

 

on-off, 06.05.2018.