Foto: Alisa Koljenšić Radić

Foto: Alisa Koljenšić Radić

Iako bi neupućenima u situaciju u Srbiji moglo delovati suprotno, na poboljšanju položaja Roma se veoma malo radi – praktično nikako. Oni stoga ostaju upravo podjednako zanemareni i diskriminisani kao što su bili decenijama unazad. Ostaju i izvan sistema, koji je netolerantan na različitosti i koji ih posmatra kao anomaliju koja se može „ispraviti“ određenim formalnim akcijama bez suštinskog shvatanja otkud su Romi uopšte došli u poziciju u kojoj se nalaze i kakva je vrsta podrške njima potrebna (a kakva nije).

Percepcija romske zajednice je i dalje nepovoljna i prepuna predrasuda i stereotipa. Ponekad se u takvom okruženju dogodi i nešto što pokazuje koliko smo zapravo daleko od potpunog prihvatanja Roma u zajednici i koliko se njihov težak položaj posmatra kao normalan i očekivan „zbog njihovog životnog stila, koji su sami izabrali“. Tako je majka deteta koje je nedavno ostalo bez ukazane lekarske pomoći iako je bilo u teškom zdravstvenom stanju izjavila (a mediji su to bez ikakvih problema preneli) da je postupak lekara prema njoj i njenoj deci bio bahat i bezobrazan a da se ona i njena deca osećaju „poniženi kao Romi“.1 Kada dakle želimo da gradiramo stepene poniženja, Romi se prirodno pojavljuju kao parametar prema kojem merimo pogrešnost nečijeg postupanja.

Nije nepoznato da su mnoge norme u pravnom sistemu Srbije samo mrtvo slovo na papiru. Ako se nešto i pokrene da bi se neki zakon ili drugi propis primenjivao kako bi trebalo, različite prepreke će iskrsnuti – ponekad i tamo gde se najmanje nadamo. Tako je bilo i u slučaju diskriminacije uskraćivanjem usluga romskoj deci u Novom Sadu, kada im nije bio dozvoljen pristup restoranu brze hrane „Mek Donalds“ iako su bili u pratnji odrasle osobe koja je obezbeđenju više puta naglasila da je decu povela da bi večerala. Obezbeđenje nije međutim pustilo decu i dozvolilo je isključivo da jedu ispred restorana hranu koju su kupila. Povodom ovog diskriminatornog postupanja je Poverenica za zaštitu ravnopravnosti pokrenula postupak, a naročito se izdvaja mišljenje sudija Prekršajnog apelacionog suda koji je preinačio prvostepenu odluku Prekršajnog suda u Novom Sadu i procenio da diskriminacije nije bilo i da radnik obezbeđenja nije pustio u restoran romsku decu ne zato što su Romi, već zato što je mislio da su prosjaci.2 U redu je dakle imati predrasude da je svako romsko dete prosjak? Tužan i obeshrabrujući način razmišljanja, koji je svakako poslužio – nespretno i neinteligentno – da se izbegne „prozivanje“ velikog lanca restorana u kontekstu diskriminatora prema nacionalnoj osnovi. Dok se dakle neke države bore protiv diskriminacije oštrim kaznama – što je finansijski moćniji diskriminator, i kazna je drastičnija – Srbija se ograničava na dodvoravanje kapitalu, bez obzira na postupke i posledice tih postupaka.

Segregacija romske dece takođe je sveprisutna, iako o njoj zvaničnici nerado govore. Mešovita odeljenja u školama, koja su praktično prvi korak ka ozbiljnom i sistemskom uključivanju romske dece u obrazovne institucije države, po pravilu nailaze na negodovanje a ponekad i otvorene proteste roditelja većinskog stanovništva.3 Ovako nešto samo je jedan od pokazatelja koliko je svest građana zarobljena u diskriminatornim pogledima na svet. Iako je Evropski sud za ljudska prava odavno ustanovio praksu zabrane segregacije odlučujući o sličnim merama u nekoliko evropskih zemalja, romska deca u Srbiji i dalje pohađaju školu izolovana u posebna odeljenja, a neretko bivaju izmeštena od očiju „većinskih“ roditelja u posebne škole i odeljenja za decu ometenu u razvoju.

Poznati su protesti stanovnika više naselja u kojima je bila planirana izgradnja socijalnih stanova za Rome.4 U sferi stanovanja, interesantno je pomenuti i to da je pre samo nekoliko godina stambeno pitanje Roma preseljenih ispod mosta Gazela u Beogradu, rešeno njihovim prebacivanjem u neuslovne kontejnere na periferiji Beograda. Tadašnji političari na vlasti ovo rešenje su ocenili kao izuzetno prihvatljivo.

Šta je zajedničko za sve ove slučajeve? Pre svega to, da donosioci odluka nemaju mnogo znanja o tome šta je romskoj zajednici potrebno. Ili ih jednostavno nije briga, a mere koje se sprovode su samo formalne kako bi se izbegle potencijalne zamerke međunarodne zajednice ili organizacija civilnog društva. Pomoći jednoj grupi koja poseduje svoje autentične etničke, nacionalne i kulturne karakteristike i tradicije, što je svakako slučaj sa Romima, podrazumeva da se pre svega te posebnosti poštuju i da se u njihovim okvirima traži sistemsko rešenje. Ono takođe mora biti usmereno na budućnost i dugoročnog karaktera – neke od kvalitetnijih i promišljenijih mera će biti one koje će svoje rezultate dati tek za pet, deset, ili više godina kada stasa nova generacija koja će ih usvojiti kao prirodne u ranom dobu života i koja će na njima odrastati. Takve mere naravno podrazumevaju kontinuirano praćenje rezultata, njihovo povremeno prilagođavanje realnim okolnostima i potrebama, kao i visok stepen odlučnosti, znanja i poverenja na strani romske zajednice. A poverenje se svakako ne može steći formalizmom i povremenim ad hoc akcijama koje traju samo dok traje fokus medija na nekom pitanju. Ili čak daju i dobre rezultate ali se nakon nekog vremena od njih odustane zbog nedostatka sredstava, političke volje, ili kombinacije ta dva faktora.

Drugo, mora se naglasiti da osim izmene načina na koji se pristupa romskoj zajednici, mora da se izmeni i većinska zajednica u domenu razmišljanja o Romima. Predrasude su u mnogim oblastima duboko ukorenjene u svest prosečnog građanina Srbije i ona/on se u svakodnevnom životu rukovode istima. Kao što su veoma živi parametri organizacije života prema osamnaestovekovnim patrijarhalnim modelima, koji se doživljajaju dogmatski i čije osporavanje nije moguće ni iskustveno ni zdravorazumski, tako su aktuelne percepcije Roma kao nižeg sloja neobrazovanih, prljavih ljudi koji su sami izabrali da žive u siromaštvu i koji nisu dovoljno inteligentni niti imaju volje da se iz takvog položaja izdignu. Potpuno se zanemaruju postignuća iz nekih prošlih vremena, kada su formalno jednaki Romi bili i faktički jednaki u mnogim stvarima, što im je omogućilo da steknu visoko obrazovanje, značajno produže svoj životni vek, budu respektovani članovi zajednice u svakom smislu. Devastacija društva koja je usledila, polarizovala je i povećala jaz između bogatih i siromašnih, dok je srednja klasa uglavnom propala i preselila se na granicu ili ispod granice siromaštva. U takvim uslovima, krhka romska zajednica je praktično ostala bez šanse da se pojavi kao konkurentna u bilo kojem tržišnom aspektu. Nije dakle „greška“ ili „zasluga“ Roma u Srbiji što žive teško, već je čitav jedan segment priče zapravo na institucijama koje ne rade svoj posao ali i na svima koji su navikli da Rome percipiraju na negativan način iako to ne mogu da potkrepe nijednim realnim argumentom – čime stvaraju povoljnu klimu u društvu da se romska zajednica svakodnevno ponižava i diskriminiše.

Naravno, postoje i oni problemi koji se odnose na posmatranje romske zajednice u širem kontekstu – ovo je naročito vidljivo u sferi socijalnih davanja, gde se novac koji se daje na socijalnu podršku Romima i romskim porodicama posmatra kao nepotreban trošak, nastao isključivo zbog zloupotreba sistema socijalne zaštite. Zato se različitim diskriminatornim merama pokušava smanjiti obim ove pomoći, po svaku cenu, pa i neustavnim rešenjima. Kao što je o tome pisano, novi zakoni iz oblasti socijalne zaštite direktno su usmereni na smanjenje obima korisnika različitih oblika socijalne podrške države. Indikativno je – a svakako će i Evropski sud za ljudska prava u nekom trenutku tako proceniti – da je u novom Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom prisutna posredna diskriminacija Roma. Isti je slučaj i sa nacrtom Zakona o socijalnoj zaštiti, koji je povučen iz javne rasprave nakon brojnih kritika i čija je sudbina (i sadržina) za sada nepoznata. Oba ova propisa imaju sličan pristup – prema važećem Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom, pravo na roditeljski i dečiji dodatak je ograničeno redovnim pohađanjem škole i redovnom vakcinacijom dece (samo roditeljski dodatak). Redovno pohađanje škole (ili predškolske ustanove) nije posebno definisano u samom Zakonu. Ono se može posmatrati u smislu najava (bivšeg) ministra za rad Vulina koji je izjavio da nije dovoljno upisati decu u školu već ona moraju redovno pohađati sve časove (pretpostavka je i da moraju napredovati kroz razrede). Uslovljavanje prava iz oblasti socijalne zaštite redovnim školovanjem jeste neustavno i jeste diskriminacija. Međutim, ova rešenja kriju jedan opasan oblik diskriminacije koji nije na prvi pogled moguće uočiti a koji će se vrlo lako otkriti vremenom, sa početkom primene Zakona. Reč je o posrednoj diskriminaciji, budući da će negativne posledice ovakvog zakonskog rešenja pre svega osetiti romska populacija. Umesto da se radi na inkluziji romska deca se sankcionišu za ponašanje roditelja.5 Isti je slučaj i sa neustavnom Uredbom o merama socijalne uključenosti korisnika novčane pomoći – iako Ustavni sud odbija da razmatra njenu neustavnost, ovo rešenje je praktično prepisano u pomenuti nacrt Zakona o socijalnoj zaštiti koji je povučen iz procedure donošenja, i sasvim sigurno će opstati u njemu – još jedna mera koja je na više načina protivna pravnom sistemu ali takođe stvara i efekat posredne diskriminacije prema građanima Srbije romske nacionalnosti.6

Romska zajednica je dakle trenutno „zarobljena“ između negativnih politika – dok zvanična politika skreće udesno i prećutno ili izričito odobrava jačanje fašističke desnice, dok država štedi na svim onim politikama gde je ušteda nemoguća a da se ne izazovu dodatni talasi osiromašenja već siromašnih zajednica, dok se ne priznaju – u stvari, baš naprotiv dok se izričito negiraju – posebnosti i različitosti koje odstupaju od zvaničnog nacionalnog mita koji gajimo o sebi i dok se sve što se ne uklapa u taj kalup posmatra kao nepoželjno i opasno, kao i dok se ne razvije šira, dugoročna i ozbiljna politika borbe sa siromaštvom i sistematskom diskriminacijom putem isključivanja cele grupe iz socijalnog života zajednice, ne može se očekivati da će se bilo šta promeniti u razmišljanjima političara, sudija, medija naposletku i građana koji prihvataju takvu percepciju realnosti iako ona ne odgovara stvarnom stanju stvari.

Moguće je zaključiti samo jedno iz navedene analize – pristup problemu nije ni izdaleka dobar, niti promišljen, pa se ne mogu očekivati ni naročito pozitivni rezultati. Romska zajednica ostaje jedan od najizolovanijih i najsiromašnijih segmenata društva, bogata kulturom, duhom i tradicijom, a opet lišena pravih mogućnosti da iskaže svoje potencijale. Nove socijalne politike, koje suštinski ne prave mnogo razlike po nacionalnoj i etničkoj pripadnosti i podjednako su loše za siromašne bez obzira na ove lične karakteristike, ne ostavljaju mnogo nade da će se u skorijoj budućnosti desiti nešto pozitivno, kvalitetno i održivo na dugi rok, što bi uticalo na trajniju promenu položaja Roma u Srbiji.

 

on-off, 13.01.2019.

____________________

  1. http://backapalankavesti.com/2018/09/17/odbila-da-pregleda-bolesno-dete-jer-je-bila-gladna/
  2. Mario Reljanović, Studija o primeni Zakona o zabrani diskriminacije u Srbiji, str. 39-40.
  3. http://www.politika.rs/sr/clanak/363403/Drustvo/Diskriminacija-romske-dece-i-devojcica-i-decaka-sa-invaliditetom; http://zadecu.org/protiv-segregacije-diskriminacije-romske-dece/
  4. Videti vesti iz različitih godina u poslednjoj deceniji, koje same po sebi govore koliko su građani Srbije zarobljeni u vremenu (i netoleranciji): https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Stanovnici-Medosevca-najavili-proteste-zbog-izgradnje-kuca-za-Rome.sr.html; http://www.novosti.rs/vesti/beograd.74.html:223499-Ni-Ovca-nece-Rome; http://balkans.aljazeera.net/vijesti/protest-protiv-roma-u-beogradu; https://www.blic.rs/vesti/beograd/novi-protest-u-resniku-zbog-preseljenja-roma/vx12b38; https://moravainfo.rs/2018/04/mestani-kosutnjaka-organizuju-protest-zbog-najave-gradnje-zgrade-za-rome/.
  5. Mario Reljanović, Diskriminacija u zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom
  6. Sofija Mandić, Rad oslobađa