Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

 

Iako je Ustavom i zakonom zabranjena, diskriminacija prema bračnom i porodičnom statusu je sasvim uobičajena pojava u Srbiji. Ona se retko javlja kao direktna, očigledna diskriminacija, a češće kao posredna, prikrivena diskriminacija koja je najčešće rezultat diskriminatornih politika poslodavaca.

Teško je utvrditi šta motiviše poslodavce na ovakvo postupanje. Bez obzira na vrstu poslova koje obavljaju, trudnice i porodilje će odsustvovati onaj period vremena koji je – na primer – potreban da se završe master studije, ili dođe do neke slične diplome u inostranstvu. I dok će poslodavac biti relativno nezainteresovan da se pita (ili plaši) činjenice da će zaposleni provesti (o svom trošku) neko vreme van rada na stručnom usavršavanju, istovremeno će ići u najneverovatnija pomeranja granice kršenja prava na privatnost da bi saznao da li kandidatkinja za posao ima u planu zasnivanje ili proširenje porodice. Nije ni finansijski momenat presudan – u slučaju da zaposlena bude privremeno sprečena za rad, poslodavac će kao i kod svakog bolovanja snositi troškove samo za prvih 30 dana odsustva sa rada, nakon toga je trudnica „na teretu“ države, odnosno Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Kada koristi pravo na porodiljsko odsustvo ili odsustvo radi nege deteta, trudnica/porodilja je takođe plaćena od strane države, ne od strane poslodavca – prema rešenju iz novog Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, poslodavac nema čak ni administrativne obaveze za vreme trajanja ovih odsustva.

Čak i da trudnoću poslodavac ne percipira kao značajan „nedostatak“ zaposlene, u horor priči koja dominira u glavi prosečnog gazde njegove nevolje počinju nakon porođaja. Zaposlena će više odsustvovati zbog nege i bolesti deteta, neće moći da se fokusira na posao, da ide na teren, da ostaje prekovremeno… Pri ovakvom razmišljanju se međutim u potpunosti gubi iz fokusa da ista prava (u smislu radnog prava) odnosno obaveze (u smislu učešća u porodičnom životu) ima i otac deteta. Zašto onda diskriminisati žene? Pretpostavka je da je to najpre zbog toga što je dominantna predrasuda patrijarhalnog okruženja u kojem se nalazimo, da je briga o detetu ženski posao a ne podjednaka dužnost oba roditelja. Jedna predrasuda sledi drugu, pa tako na kraju muškarci u istim okolnostima (zasnivanja ili proširenja porodice) bivaju u daleko lakšem faktičkom položaju. Tako će veoma retko (mada se i to dešava) muškarac biti diskriminisan na razgovoru za posao zbog činjenice da planira uvećanje porodice, iako su oba roditelja izjednačena u Zakonu o radu kada je reč o potencijalnom korišćenju prava na odsustvo radi nege deteta. Kada je reč o pojedinim pravima iz ove oblasti, ne samo da postoje predrasude da su ona rezervisana za majke, nego očevi koji žele da ih ostvare nailaze na nepremostivu prepreku – državu.

Političari ne pomažu mnogo celoj situaciji. Tako smo više puta bili svedoci da se novi zakon kojim će biti regulisana rodna ravnopravnost najavljuje i izjavama tipa „sada poslodavac više neće moći da pita ženu da li planira daostane u drugom stanju“. A takva zabrana izričito stoji u Zakonu o radu već godinama. To što ljudi koji su zaduženi da se staraju o primeni propisa ne znaju šta u njima piše, dovoljno govori o ozbiljnosti kojom se pristupa problemu.

U prethodnih petnaestak godina, vidljivi su sledeći oblici diskriminisanja prema bračnom i porodičnom statusu:

Prethodna diskriminacija postoji kada poslodavac ni ne omogući trudnici, ili ženi sa malim detetom, da dođe u poziciju da predstavi svoja znanja, iskustva i veštine u postupku zapošljavanja. Danas se retko dešava da se prethodna diskriminacija vrši kroz oglašavanje slobodnih poslova. Daleko češće će to biti slučaj kada se prijave kandidatkinja za posao odbacuju bez ocene njihove stručnosti za obavljanje poslova, samo zbog toga što njihova biografija koju su poslale poslodavcu sadrži podatke koji upućuju na „nezgodno“ bračno i porodično stanje. Koliko se u Srbiji smatra normalnim da žene otkriju takve podatke, govori i činjenica da se na internetu mogu pronaći obrasci za pisanje radne biografije koji sadrže i polja koja se odnose na bračni status, broj i uzrast dece.

Nedozvoljena pitanja na razgovoru za posao verovatno su najčešći oblik diskriminisanja prilikom zapošljavanja žena. Iako su zabranjena Zakonom o radu (uprkos činjenici da političari to ne znaju) poslodavci veoma često na perfidne i indirektne načine pokušavaju tokom razgovora da dođu do podataka o bračnom i porodičnom statusu, planiranju porodice, i slično. Ono što je najgore u celoj situaciji jeste da kandidatkinje za posao mogu da reaguju samo na dva načina – odbijanjem da odgovore, ili davanjem odgovora. U prvoj situaciji je jasno da će poslodavac „uzeti za zlo“ takvo ponašanje, dok će u drugoj doći do podataka koji su mu potrebni da bi odlučio da li je porodični status kandidatkinje prepreka, ili nije. I u jednom i u drugom slučaju diskriminacija je izvršena postavljanjem pitanja čak iako poslodavac ne iskoristi podatke koje je dobio da bi eliminisao kandidatkinju. Zakon o radu je takođe jasan, zabrana postoji, i samo postavljanje pitanja predstavlja prekršaj. Problem je naravno u tome što većina građana ili ne zna kako može da se zaštiti ili ne veruje u sredstva zaštite koja su im dostupna. Takođe ono što je porazno u smislu zaštite interesa diskriminisane žene, jeste činjenica da će sud dosuditi moralnu (objavljivanje presude da je izvršena diskriminacija) pa i materijalnu naknadu (načinjena nematerijalna šteta) ali neće, niti može, naložiti poslodavcu da zaposli kandidatkinju. Najviše što ona može dobiti u tom slučaju jeste ponavljanje konkursa, ako ga je uopšte inicijalno bilo. Ovo pravno pitanje bi moralo biti detaljnije regulisano Zakonom o radu, jer je postojeća praznina veoma nepovoljna po žrtve diskriminacije.

Klauzule zabrane trudnoće postojale su u jednom periodu pre desetak godina; nakon jedne sudske odluke kojom je poslodavac kažnjen i veoma burne reakcije javnosti kada je cela priča dospela u medije, poslodavci koji su ih upotrebljavali su odustali od nezakonite prakse. Ove klauzule se međutim još uvek mogu ponekad sresti u ponuđenim ugovorima o radu, mada znatno ređe. Njihova suština je u tome da se žena zaključenjem ugovora o radu obavezuje da u nekom narednom periodu neće ostati u drugom stanju. Nije teško zaključiti da je tako nešto višestruko nezakonito (i duboko nemoralno) – klauzule ovog tipa suprotne su i Zakonu o radu i Zakonu o zabrani diskriminacije; čak i da ne postoji poseban režim predviđen za radne odnose, bile bi suprotne i klasičnim pravilima ugovaranja iz Zakona o obligacionim odnosima. Samim tim su apsolutno ništave i ne mogu da proizvode bilo kakvo dejstvo. One su međutim istovremeno i dobar pokazatelj da ne postoji donja granica nemorala, kada je reč o načinima i sredstvima da se diskriminišu i ponize žene na tržištu rada.

Diskriminacija zbog održavanja trudnoće se neretko događa, kada poslodavac uslovljava zaposlenu da mora da nastavi da radi iako je u takozvanoj rizičnoj trudnoći i preporučeno joj je odsustvo sa rada zbog održavanja trudnoće. Stvari su se u ovom pogledu popravile 2013. godine kada je Zakon o radu izmenjen i kada je postalo praktično nemoguće ucenjivati na ovaj način trudnicu koja je u radnom odnosu na određeno vreme. Ipak, veoma je indikativno da veliki procenat trudnica/porodilja kojima se na ovaj način produži trajanje radnog odnosa, dan nakon isteka roka zakonske zaštite dobija rešenje o prestanku radnog odnosa (ugovor o radu se više ne produžava).

Diskriminacija zbog porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta se najčešće ogleda u tome da poslodavac „kažnjava“ zaposlenu nakon što se vrati sa odsustva. Njeno sankcionisanje može biti raznovrsno – od otkazivanja ugovora o radu po osnovu viška zaposlenih (što je relativno česta pojava) do toga da se zaposlena premesti na slabije plaćene poslove, ponekad i one koji uopšte ne odgovaraju njenom stepenu obrazovanja i dotadašnjem radnom iskustvu. Osim ovih primera, bili su poznati i primeri zakonom utvrđene diskriminacije u pojedinim profesijama – na primer, u policiji ili državnoj upravi se godina provedena na porodiljskom odsustvu i odsustvu radi nege deteta nije uračunavala u godine službe potrebne za napredovanje; u državnoj upravi i naučnim institucijama ta godina se ženama računala kao godina u kojoj su ostale neocenjene, što se nikako nije moglo dobro odraziti na njihov status i potencijalno napredovanje. Ove anomalije u pravnom sistemu su uglavnom ispravljene i ne predstavljaju više izvor diskriminisanja.

Čemu nam služe zakoni u celoj ovoj priči? Oni su dobri, može se čak reći i odlični. Zakonom o zabrani diskriminacije, kao i Zakonom o radu, zabranjene su sve navedene situacije. Problem je naravno u implementaciji normi, kao i u mnogim drugim sličnim slučajevima. Naročito zabrinjava što inspektori rada najčešće odbijaju da preuzmu ozbiljiniju ulogu u slučajevima kada postoji diskriminacija, pa se tako dešava da se oglase nenadležnim, ili da uopšte ne reaguju (na primer, vanrednim nadzorom nad poslodavcem) kada postoje indicije na osnovu informacija koje su dobili da se kod poslodavca sprovodi diskriminatorna politika. Nije lako u takvim situacijama proceniti koja bi reakcija bila najefikasnija, a svakako nije lako ni u okvirima postojećih ovlašćenja i mehanizama delovanja poslodavca odučiti i sankcionisati za takvo nezakonito ponašanje. Ali je najlakše i najpogrešnije zažmuriti na podatke o kršenju zakona i zakloniti se iza nenadležnosti (kao posledice najuže moguće interpretacije postojećih zakonskih rešenja). Ni sudovi se ne proslavljaju kada je reč o efikasnosti, tumačenju propisa i ukupnom utisku da su u stanju da zaštite roditelje i porodicu od diskriminacije. Čini se da za sada ostaje samo Poevrenik za zaštitu ravnopravnosti kao institucija koja obavlja svoj posao onako kako je zakonom predviđeno. Na žalost, u nekim slučajevima to nije dovoljno da se diskriminatorna praksa obustavi a poslodavac adekvatno kazni.

Novi Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, kao što je već o tome pisano, produbio je mogućnosti institucionalne, državne diskriminacije. Zašto bi se onda poslodavci osećali manje vlasnim da krše Ustav Republike Srbije i zakone? Čini se da smo dosta nazadovali kada je reč o pravnom sistemu i vladavini prava u prethodnih nekoliko godina, u svakom smislu pa i u smislu zaštite porodice od diskriminacije. Možda najgori aspekt cele priče jeste što se pored opisanih pravnih i faktičkih radnji diskriminisanja, uporno radi na održavanju devetnaestovekovne partijarhalne matrice rodnih uloga i uporno se podgreva ta bajata nacionalistička filosofija „ona će da rađa“ (a „on“ će valjda sve ostalo). Koliko će nam još trebati da se u mentalno oslobodimo standarda življenja iz XIX veka, ostaje da se vidi (ali i istovremeno uporno radi na tome).

 

on-off, 15.09.2018.