Foto: Zdenko Petrovski, CRD

Foto: Zdenko Petrovski, CRD

 

„Dete si, pa si žena. Devojka nisi nikada!“, rekla je mlada devojka iz neformalnog naselja u centralnoj Srbiji. „Udala“ se sa 13 i postala majka sa 14. Danas sanja da njena ćerka ima detinjstvo, da završi fakultet, da bude uspešna žena koja će imati šansu da bira svoju budućnost.

Danas, 28 godina nakon usvajanja Konvencije o pravima deteta i dalje se susrećemo sa nerazumevanjem osnovnih principa prava deteta. I dalje se kršenje prava devojčica i dečaka na razvoj i pravovremeno obrazovanje opravdava običajnim pravom romske zajednice i prećutno dozvoljava da dečji, rani i prinudni brakovi budu svakodnevica za značajan broj romske dece. Deci se uskraćujue mgućnost da uživaju u detinjstvu i slobodi izbora.

Formalno, razlikuju se dečji, rani i prinudni brakovi. Po definiciji Saveta Evrope iz izveštaja objavljenog 2014. godine, dečji brak je brak u kojem je bar jedan od partnera dete, odnosno osoba mlađa od 18 godina. U zemljama koje dozvoljavaju sklapanje braka maloletnom licu, koje je dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku, među kojima se nalazi i Srbija, rani brak predstavlja brak u kom partner ima manje od 18 godina. Prinudni brak se definiše kao bilo koji brak sklopljen bez pune i slobodne volje jednog ili oba partnera.

Dečji, rani i prinudni brakovi predstavljaju grubo kršenje prava deteta, posebno devojčica. Ugrožavaju njihovo psiho-fizičko zdravlje i izlažu ih riziku od apatridije, nasilja u porodici, trgovine ljudima, dovode do povećane stope ranog napuštanja školovanja, a kasnije i do siromaštva i ekonomske zavisnosti. Ometaju ih da ostvare svoj pun potencijal i da uživaju u svim pravima koja im pripadaju. Sputavaju ih da se igraju i školuju. Ne dozvoljavaju im da budu deca.

U svetu, dečji, rani i prinudni brakovi predstavljaju fenomen koji je karakterističan uglavnom za najsiromašnije zemlje među kojima prednjači Indija sa 47 procenata devojčica koje su stupile u brak pre svog 18. rođendana. Svake godine više od 15 miliona devojčica u svetu postaju žrtve dečjih, ranih ili prinudnih brakova.

U Srbiji, nalazi UNICEF-ovog MICS istraživanja za 2014. godinu ukazuju na to da je ova pojava pre svega prisutna kod romske populacije, gde procenat devojčica mlađih od 18 godina koje su stupile u dečji brak iznosi 57, a mlađih od 15 godina čak 18 odsto.

Ako pitate Rome i Romkinje zašto rano stupaju u brak reći će vam da je to deo njihove tradicije. Takođe će vam reći da kult nevinosti u romskoj tradiciji predstavlja oličenje čestitosti i da se čuvanjem nevinosti do braka čuva i obraz, čast i poštenje svoje porodice. Otuda se devojčice udaju sa prvim manifestacijama seksualnosti, jer devojka mora ući u brak nevina. Neki će vam reći i da ih siromaštvo nagoni da svoje ćerke udaju još dok su devojčice. Tako sam siguran da će imati šta da jede, rekao je roditelj iz neformalnog naselja u Srbiji.

Takođe će vam reći i da su ih roditelji naterali na brak, da su oni morali da ih poslušaju, jer roditelji ipak znaju šta je najbolje za decu. Ali, ako pitate majke, koje su i same bile žrtve dečjih, ranih i prinudnih brakova, da li bi isto poželele svojim ćerkama, uvek dobijate isti odgovor: Ne bih volela da se moje dete rano uda i ne završi školu. Ako ja nisam uspela, ne želim da i ona to doživi. Želim da se školuje i da bude uspešna.

Deca kažu da ne znaju šta je običajno pravo, ali da znaju da neke devojčice napuštaju školu zbog rane udaje. Kažu da žele da završe školu, jer znaju da bez škole neće moći da nađu posao, a bez posla neće moći da prehrane porodicu. Poručuju da treba zaustaviti dečje, rane i prinudne brakove, zato što štete zdravlju devojčica i zato što u tim godinama one ne mogu vaspitavati decu, jer su same deca.

Svako dete ima pravo na život, pravo na razvoj, na igru, obrazovanje, slobodu mišljenja, pravo na izbor i pravo na zaštitu, i kao društvo smo odgovorni da osiguramo poštovanje prava svakog deteta, da im pomognemo da ostvare svoj pun potencijal i uživaju u svim pravima koja im pripadaju.

I od predstavnika nadležnih institucija čujemo da su ovakvi brakovi deo romske tradicije i kulture. Zbog takvog stava izostaje adekvatno reagovanje koje bi za cilj imalo prevenciju i/ili kažnjavanje kršenja prava deteta nastalo usled dečjih, ranih i prinudnih brakova. Iako je Srbija potpisala i ratifikovala brojne međunarodne ugovore koji su značajni za prevenciju i eliminaciju dečjih, ranih i prinudnih brakova, do sada nije pokazala odlučnost u iskorenjivanju ove neprihvatljive i štetne pojave. Postojeći nacionalni, zakonodavni i strateški okvir zahteva dogradnju, ali ipak stvara i mogućnost i obavezu za nadležne organe da učine mnogo više nego što je do sada učinjeno u cilju sprečavanja ovog problema. Tako Ustav Republike Srbije garantuje ravnopravnost polova i politiku jednakih mogućnosti, kao i pravo na slobodnu odluku o zaključenju ili sklapanju braka i propisuje da se brak zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organima.

Posebnim članom Ustav svakom detetu garantuje da uživa ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, u smislu da svako dete bude zaštićeno od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja. Pored Ustava, u Srbiji postoji nekoliko zakona čije odredbe nedvosmisleno definišu postupak reagovanja u slučaju dečjih, ranih i prinudnih brakova i ne ostavljaju prostora nadležnim institucijama da nagađaju da li je reč o tradiciji ili kršenju prava deteta. U Krivičnom zakoniku su prepoznata tri krivična dela – obljuba nad detetom, vanbračna zajednica sa maloletnikom i novo krivično delo: prinudno zaključenje braka, uvedeno Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koje su stupile na snagu u junu 2017. godine (član 187a). Sva tri krivična dela sankcionišu se zatvorskom kaznom.

Dečji, rani i prinudni brakovi ozbiljan su društveni problem, a ne samo stvar porodice i tradicije, i kao takvom mu moramo pristupiti. Kao prvi korak u rešavanju ovog problema nameće se nužnost sagledavanja ove pojave van konteksta romske tradicije i kulture, a posebno van fenomena stvari koja nas se ne tiče, jer se ne dešava nama i našoj porodici. Dečji, rani i prinudni brakovi jesu deo romske kulture i tradicije, ali ujedno i štetna tradicionalna praksa koja grubo krši prava deteta. Zbog toga je neophodno podizati svest o štetnim efektima, kako stručne i opšte javnosti, tako i romske zajednice, koju istovremeno treba i osnaživati da aktivno učestvuje u prevenciji ove pojave.

Takođe je neophodno postupiti po preporuci Komiteta za prava deteta i obezbediti zakonsku definiciju pojma „dete“, izmeniti Porodični zakon kako bi se uklonili svi izuzeci koji dozvoljavaju brak pre 18. godine, i obezbediti sistematsko prikupljanje podataka i sistem evidentiranja podataka o dečjim brakovima u relevantnim državnim institucijama. Obezbediti deci žrtvama sklonište i adekvatnu rehabilitaciju i savetodavne usluge. Nadležne institucije (centri za socijalni rad, škole, zdravstvene ustanove, policija i tužilaštvo) dužne su da, u skladu sa svojim ovlašćenjima, reaguju u cilju prevencije i eliminacije ove štetne pojave. Organizacije civilnog društva i mediji, kao važni pokretači promena, nesumnjivo mogu dati značajan doprinos. Samo zajedničkim i koordinisanim delovanjem i konstantnim podizanjem svesti o štetnim posledicama dečjih, ranih i prinudnih brakova, možemo doprineti da se oni sagledaju kao grubo kršenje prava deteta i kao takvi dobiju adekvatnu reakciju svih relevantnih aktera.

 

Autorka je koordinatorka programa za dečija prava u Praxisu.
on-off, 30.11.2017.