Foto: Predrag Trokicić

 

„Ne bih rekla da je baš naš način života, iako je diskriminacija zaista prisutna u brojnim sferama našeg života“. Ovako je na ključno pitanje Peščanikove tribine održane 26. februara 2018. da li je diskriminacija naš način života, odgovorila poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković. U NUNS-ovom Medija centru, gostujući zajedno sa Jelenom Stojanović iz Saveza slepih, Dašom Duhaček sa Fakulteta političkih nauka, Jovanom Vuković iz NVO Jednakost i Sašom Gajinom iz Centra za unapređenje pravnih studija (CUPS), Janković je naglasila i da se „za neke društvene grupe može reći da su zaista neprimereno često izložene diskriminaciji“.

„Međutim, ne bi bilo ni tačno ni adekvatno, a u krajnjem slučaju ne bi bilo ni dobro za društvo kada bismo rekli da je to nekakav apsolutni okvir u kome mi svi živimo“, konstatovala je Janković dodavši da je veoma važno to što, za razliku od pre nekoliko godina, ne pobijamo činjenicu da je diskriminacija prisutna i da je postavljena visoko na agendi javnog diskursa.

Ona je rekla i da su prema izveštajima njene kancelarije nekoliko godina unazad iste društvene grupe najizloženije diskriminaciji. Reč je o osobama sa invaliditetom, romskoj populaciji, ženama na tržištu rada i LGBT+ osobama. „I u poslednje vreme se izdvaja po broju pritužbi i pojava diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja i godina starosti, uključujući i mlade i starije“, kaže poverenica za zaštitu ravnopravnosti.

Jelena Stojanović, predstavnica Saveza slepih, rekla je da su „uprkos Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, ustavnoj zabrani diskriminacije, postojanju zakona o sprečavanju diskriminacije, osobe sa invaliditetom jedna od najdiskriminisanijih grupa u našoj državi“. U kontekstu predstojećih izbora za beogradsku skupštinu, Stojanović je primetila da se godinama unazad u izbornim kampanjama zloupotrebljavaju osobe sa invaliditetom.

„Uglavnom se daju određene vrste obećanja da će se njihov položaj popraviti i obilaze se određena udruženja osoba sa invaliditetom. Svi smo svedoci činjenice šta se kasnije desi i koliko se položaj osoba sa invaliditetom unapredi. Naravno, on je u poslednjih nekoliko godina nešto bolji nego ranije, u tom smislu što se usvajaju zakoni i što nas ipak neko čuje, ali je veliki problem to što se zakoni ne sprovode u praksi“, kaže Stojanović uz zaključak da je „upravo činjenica da se zakoni ne sprovode razlog da osobe sa invaliditetom i dalje pripadaju ugroženoj grupi“.

Stojanović je iznela lični primer, rekavši da je iako je diplomirani pravnik i zaposlena, većina tretira kao „slepu pravnicu Jelenu Stojanović“. „Sve dok je to tako, sve dok se svest ljudi ne podigne na viši nivo, sve dok postoje brojne predrasude i stereotipi u našoj državi i društvu – osobe sa invaliditetom će biti diskriminisane“. Ona smatra i da osobe sa invaliditetom treba da rade na tome da se oblik i stepen diskriminacije prema njima smanji kroz prepoznavanje oblika diskriminacije i blagovremeno reagovanje na načine koji su dozvoljeni zakonom.

„U evidenciji Saveza slepih Srbije ima oko 12.000 članova i oni koji žive u manjim sredinama suočavaju se sa mnogo većom diskriminacijom nego na primer ljudi koji žive u Beogradu. Ako idemo u detalje, žene sa invaliditetom su na primer dvostruko diskriminisane, i kao žene i kao pripadnice društvene grupe osoba sa invaliditetom. Slepe i slabovide osobe su najviše diskriminisane od institucija, pre svega u bankama, poštama, kada treba da podignemo platu koju smo zaradili ili penziju koju imamo. Iako je prema važećim zakonima predviđeno da možemo da koristimo faksimil kao sredstvo potpisa, mi se i dalje borimo za to da to zaživi i u praksi. Nas bukvalno smatraju i tretiraju kao nepismene. Jer ako ja kao obrazovana osoba, koja ima punu poslovnu sposobnost, ne mogu da odem u banku i otvorim tekući račun, gde ću primati svoju zaradu, nego mi traže da ovlastim neko drugo lice, koje će u moje ime i za moj račun otvoriti tekući račun, na koji će se prelivati moja zarada, to je van pameti.
I onda, naravno, ja nekako uspem da se izborim sa njima, ali šta radi onaj slep čovek u Pirotu, u Vranju, u Nišu, neko ko je neobrazovan, ko nema toliko dodira sa zakonom, kako on da se izbori sa birokratijom?“, upitala je Jelena Stojanović, iznevši lični primer kada je u banci prilikom podnošenja zahteva za kredit bilo problema da ona upotrebi faksimil. Tek pošto je „zapretila“ da će slučaj prijaviti Poverenici za zaštitu ravnopravnosti, ministarstvu finansija i NBS, banka je prihvatila faksimil, ali je zatražila da se procedura obavi uz dva svedoka koji su garantovali njen identitet. Stojanović smatra da su za prepoznavanje diskriminacije veoma važni mediiji, ali i edukacija, naročito u manjim sredinama.

Saša Gajin iz CUPS-a je pomenuo „raspravu među ministrima u vladi Srbije o zakonu o ravnopravnosti polova“. On je rekao da je to „pokazatelj nezadovoljavajućeg stanja“ i da je „najveći deficit zakona upravo u njegovom nazivu“ koji se odnosi na ravnopravnost polova: „Ovaj zakon koji se priprema bi trebalo da se bavi rodnom ravnopravnošću, i u tom smislu bismo mogli da očekujemo neke dodatne informacije o tome kako recimo zakon izlazi na kraj sa priznavanjem rodnog idetiteta, rešavanjem problema sa kojima se suočavaju oni koji imaju takozvanu rodnu disforiju. Dakle, to je čitav jedan kompleks problema koji se ne vezuje samo za promenu imena. U uporednom pravu su prisutna rešenja koja daleko prevazilaze pitanje promene podataka u ličnim dokumentima.

Radi se o pitanju koje se vezuje za društveni položaj ove grupe ljudi, odnose koje oni razvijaju sa drugim ljudima, unapređivanje tih odnosa i tako dalje. Naši razgovori sa ministarstvom koje je nadležno za vođenje matičnih knjiga i za upis eventualne promene pola, odnosno promene imena, nisu bili obećavajući. Ministarstvo nije spremno da uvaži sve argumente koji se odnose i na pitanja rodnog identiteta. Mislim da ovo što se dešava već više od godinu dana sa zakonom o rodnoj ravnopravnosti ne obećava.“

Na pitanje koliko je javna rasprava o Zakonu o ravnopravnosti polova obesmišljena činjenicom da su kao „ključni“ argumenti uvažavani oni koji su došli iz Naftne industrije Srbije ili Privredne komore, koji su insistirali da se pored „nasilja nad ženama“ uvede i pojam „nasilje nad muškarcima“ kako bi se poštovala ravnopravnost polova (na šta je svojom analizom ukazala Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra), Daša Duhaček, profesorka Fakulteta političkih nauka je odgovorila da će „pokušati da bude velikodušna pa će reći da svi imaju pravo da se uključe u javnu raspravu, pa i NIS. Ono što zabrinjava je pozicija sa koje dolaze ovakve primedbe. Ako se rodno zasnovano nasilje imenuje kao nasilje u kojem su dominantne žrtve žene – gde su tu muškarci? Veliki je stepen nerazumevanja i potpunog nedostatka uvida u to koje nasilje, i kojih razmera žene trpe. One trpe nasilje i u drugim zemljama, s tim što su tamo mere suprotstavljanja prepoznate i mnogo efikasnije. Opšte je mesto, za bilo koga ko i najmanje ulazi u ovu oblast da je nasilje nad muškarcima, kada je reč o porodičnim odnosima, takoreći zanemarljivo. Najčešće se javlja kao samodbrana, posle decenija nasilja koje trpi žena. Ali procenat pojave takvog nasilja gotovo je zanemarljiv.“

Duhaček se složila da se kroz „javnu debatu“ o promenama Zakona o rodnoj ravnopravnosti, vraćamo na „elementarno tumačenje ravnopravnosti. Bez obzira na sve mere koje se preduzimaju zapravo se samo zagrebe po površini i ono što je kod nas još neupitno je najoštrija manifestacija patrijarhalnih paradigmi koje se uopšte ozbiljno ne dovode u pitanje. Ja jesam zagovornica toga da zakoni apsolutno moraju da budu na prvoj liniji odbrane ravnopravnosti. U tom smislu i državne institucije imaju najveću odgovornost. Ali bilo kakve sistemske, dugoročne promene moraju da počivaju i na promeni obrazovnih sistema“. I Duhaček i poverenica su se složile da se pitanje rodne ravnopravnosti mora rešavati paralelno sa ostalim ključnim problemima u društvu i da nema važnijih i manje važnih tema već da je to pitanje u fokusu održivog razvoja zajednice.

Jovana Vuković iz NVO Jednakost konstatovala je da se različite manjinske grupe suočavaju sa različitim problemima i da ne treba „upasti u zamku licitacije“ – kome je gore, ko je najdiskriminisaniji: „Prema podacima organizacije iz koje dolazim zapravo se Romi i Romkinje i LGBT+ osobe susreću sa posebnim vidom diskriminacije s kojima se druge manjinske grupe ne suočavaju. Dakle, niko danas u glavnom gradu bilo koje evropske zemlje ne živi u kartonskoj kutiji, bez pristupa pijaćoj vodi i struji, niko nije izložen masovnim prinudnim iseljenjima kao što su to Romi. Nijedna druga društvena grupa nema status pravno nevidljivih lica, niko nije izložen rasnom profilisanju na granici, niko nije protivno sopstvenoj volji preseljavan u mesto poslednjeg prebivališta, kao što su to ljudi koji su raseljavani iz Beograda. To su neke činjenice i neki vrlo dramatični primeri diskriminacije i kršenja osnovnih prava kojima su Romi izloženi, a kojima druge grupe nisu. Na drugoj strani LGBT+ populacija ne može da organizuje javne događaje, ne može slobodno da se okuplja, a da ih neko ne prebije zbog njihove seksualne orijentacije. Tako da mislim da su različite manjinske grupe izložene različitim vidovima diskriminacije.“

Vuković smatra da je veoma važno „ne abolirati državu, koja je pre svega odgovorna da garantuje svim građanima jednakost i da garantuje ostvarivanje svih prava“. Upućujući na odgovornost za položaj romske nacionalne zajednice, ona je zaključila da je tu predominantna odgovornost države. U kontekstu države i društva, Saša Gajin je rekao da zabrana diskriminacije postoji da bi stvorila društvo u kome su ljudi jednako slobodni. On je kroz primer u Kanu nagrađenog švedskog filma „Skver“ konstatovao da ne postoji društvo koje nema problem sa diskriminacijom:

„U Nemačkoj recimo kada tamošnja vlada dobije izvešaj Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije (ECRI) o diskriminaciji, ona u znak zahvalnosti zbog toga što je joj je ukazano na probleme diskriminacije uplati 50.000 evra donacije ECRI-u. U brojnim oblastima naše društvo je okrenuto na drugu stranu. Postavlja se pitanje kako da izađemo iz stanja u kome postoji segregacija kojoj su izložena recimo romska deca u Leskovcu? Kako je moguće da ja u centralnoj beogradskoj školi na Vračaru nisam video nijedno dete sa invaliditetom za osam godina koliko je moj sin išao u tu školu? Da li na Vračaru nema dece sa invaliditetom? Da li ta škola nije adekvatna za decu sa invaliditetom? Da li bi ona trebalo da budu izmeštena u neke druge škole, iako stanuju preko puta baš te škole? Dakle, to je pitanje orijentacije društva. Uz to, imamo naravno i problem vladavine prava.“

Gajin je rekao da istraživanja govore da smo na začelju zemalja u pogledu vladavine prava i da je sudska zaštita na tom polju manjkava. On se pozvao i na ustav Srbije u kome piše da je „pravo na sudsku zaštitu ljudskog prava Ustavom zajamčeno pravo“ uz opasku da ako to „pravo ne može da se ostvari onda ne možemo daleko odmaći, jer nas ta situacija koči, drži na kratkom povdniku i onda ne možemo da se razvijamo kao društvo.“

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti primetila je da „postoji zabluda kako se ljudska prava mnogo više poštuju u ekonomski razvijenim zemljama“. Rekla je da „na svakom koraku postoje kršenja ljudskih prava i u tim zemljama, ali da se kritika takvog ponašanja drugačije doživljava“. Ona je govoreći o godišnjim izveštajima svoje kancelarije rekla da oni ukazuju na broj pritužbi, ali da taj broj nikada ne odražava realno stanje:

„Prva naša preporuka u izveštaju uvek je da se uspostavi sistemski centralizovana evidencija podataka, ne samo o pritužbama, nego i da se evidentiraju i sve sudske presude, kojih nema u dovoljnoj meri. Zato je vrlo teško i nezahvalno rangirati diskriminaciju na osnovu izveštaja, a to se posebno odnosi na romsku populaciju i na LGBT+ populaciju, jer se ne prijavljuju svi slučajevi. Želela bih da dodam da je Kancelarija počela da koristi sve mehanizme koji nam stoje na raspolaganju. Intenzivirali smo parnice u poslednje vreme smatrajući da ćemo time dati doprinos bogaćenju sudske prakse i poslati poruku građanima da uživaju sudsku zaštitu, da prosto pomognemo. Smatramo da će to biti jedan od mehanizama koji bi mogao stvari pokrenuti nabolje, pa čak nekada i ukazati na sam besmisao nekog propisa. Dakle, krenuli smo da malo koristimo više taj mehanizam, naravno, uz redovno podnošenje krivičnih prijava. Njih smo najviše imali kada je u pitanju LGBT+ populacija.“

Profesorka Daša Duhaček ukazala je na kraju da ne samo da ne može da se pravi hijerarhija među onima koji su diskriminisani, već istovremeno mora da se vodi računa i o specifičnim okolnostima pod kojima različite grupe trpe diskriminaciju. Profesorka je zaključila i da je od velike važnosti da različiti zakonski mehanizmi u ovoj oblasti moraju biti primenjivani zajedno. Duhaček je pored zakona naglasila značaj edukacije kao ključne pretpostavke za bilo kakve dugoročne i sistemske promene.

 

on-off, 07.04.2018.

Srodni link: VIDEO Diskriminacija kao način života + transkript