Prеmа zvаničnim pоdаcimа, u Srbiјi živi 2.369 ljudi sa HIV-om. Tom broju, prema procenama Instituta za javno zdravlje Batut, trebalo bi dodati još oko 1.000 onih koji ne znaju da su inficirаni. Od januara do novembra 2017. dijagnostifikovano je 105 novih slučajeva HIV pozitivnih i 38 obolelih o AIDS-a. Od te bolesti tokom ove godine je umrlo devetoro ljudi. Iako je broj lekova na pozitivnoj listi danas veći nego ranije, inovativnu terapiju dobijaju samo oni koji su rezistentni na druge lekove. Ipak, najveći problem za ove ljude u Srbiji ostaju stigma i diskriminacija.

“Vlada opšte neznanje. Ljudi i dan danas, bez obzira na to što smo već u 2017. godini, misle da kad neko ima HIV, to mu piše na čelu. On se valjda raspada ili ne znam šta. Zaista mogu da kažem da ljudi koji znaju da imaju HIV i koji su na terapiji, žive najnormalnije“. Đurica Stankov sa HIV-om živi 13 godina. Za svoj status saznao je kada je imao 24 godine, najpre tokom rutinskog testiranja u Mađarskoj, kada je dobio rezultat koji nije bio „ni pozitivan ni negativan“. „Morao sam odmah da se vratim za Beograd. Neka logika mi je govorila da se obratim Infektivnoj klinici. Kada sam ušao u dvorište i video zgradu koja samo što se ne sruši, sa ogromnim rešetkama na prozorima, uplašio sam se. I nekako, kao šćućuren sam se okrenuo i izašao.“

Posle testiranja u privatnoj laboratoriji, rezultati ponovo nisu bili jasni i bio je upućen na državnu instituciju. „Tada sam saznao da na Studentsku polikliniku mogu da idu i oni koji nisu studenti, da im ne treba ni lična karta, ni zdravstvena, ništa. Uradio sam test i doktorka mi je rekla da je moguće da se kod mene dešava fenomen koji se naziva ‘period prozora’. Bitno je da posebno mladi ljudi znaju da kada dođe do infekcije, potrebno je minimum dva meseca da bi se testom otkrio HIV. Tada je počeo moj pakao. Posle dva meseca, rezultat je ponovo bio isti. Tek sledeći put, opet nakon dva meseca, dobio sam konačne rezultate da sam pozitivan. Imao sam osećaj kao da mi je pao veliki teret koji me je tih 6 meseci pritiskao. To iščekivanje, zebnja, strah, a nemate kome da se obratite i koga da pitate.“

U savetovalište Studentske poliklinike u Beogradu, prema rečima načelnice Mile Paunić, ljudi sa HIV-om se vraćaju jer su oni koji tamo rade često i jedine osobe koje znaju za njihov status. „Oni praktično i nemaju gde da pitaju sve što ih zanima. HIV ne može da se prenese ni na koji drugi način osim nezaštićenim seksualnim odnosom i razmenom igala ili špriceva koji su inficirani krvlju. Dugo godina može da bude bez simptoma i tek nakon niza godina HIV infekcija prelazi u klinički stadijum koji nazivamo AIDS ili SIDA. Ukoliko osoba uradi test na vreme i ukoliko na vreme započne tarapiju, i ako se pridržava te terapije, zaista može da živi dugo i vrlo kvalitetno, i ni po čemu se njen život neće razlikovati osim što će imati taj momenat vezan za uzimanje lekova.“

Đurica Stankov je jedan od retkih ljudi u Srbiji koji o svom HIV statusu javno govori. „Tada sam mislio da sam napravio kardinalnu grešku, jer sam svim prijateljima i poznanicima rekao. I desilo se da su mi svi oni ljudi za koje sam verovao da su mi prijatelji, ne samo okrenuli leđa, nego su pobegli glavom bez obzira. I ne samo to, nego kao da su bili plaćeni da tu vest koju su čuli od mene, šire dalje. To me je jako bolelo. Nisam znao da će tek kasnije to početi da se ispoljava i u drugim sferama života.“

Ovo nije „socijalno prihvatljiva bolest“ u Srbiji. Istraživanja Unije organizacija koje se bave zaštitom osoba koje žive sa HIV/AIDS-om pokazuju da više od 35 posto ovih ljudi živi na granici siromaštva. „Dešavalo se da kada pretpostavljeni saznaju, ti ljudi dobiju otkaz. To je potpuno neprihvatljivo. Ovo je moj apel da se to više ne dešava jer ni na koji način osoba koja je koja je HIV pozitivna u socijalnom kontaktu ne može ugroziti drugu osobu“, navodi Mila Paunić. Najviše problema je u zdravstvenom i sistemu socijalne zaštite. Aleksandar Prica iz udruženja Duga navodi primer upitnika koji se popunjava prilikom transfuzije krvi. Jedno od pitanja je – da li ste u poslednjih šest meseci imali analni seksualni odnos? „Ne piše nezaštićeni, već da li ste imali analni seksualni odnos? Pokrenuo sam to pred kancelarijom Zaštitnika građana, jer oralni, analni i vaginalni seksualni odnos treba da budu sa zaštitom i svi su rizični.“

Diskriminacija u zdravstvenim ustanovama ove ljude stavlja pred dilemu – reći ili ćutati. Situaciono testiranje u državnim i privatnim stomatološkim ordinacijama, koje je sprovela Kancelarija poverenika za zaštitu ravnopravnosti, za rezultat je imalo da su gotovo sve ordinacije u kojima su intervenciju pokušali da zakažu ljudi koji su naveli da su HIV pozitivni, bili odbijeni. „Često se to završavalo na tome da su to pojedinačni slučajevi, naša reč protiv njihove… I ljudi su prosto prestali da se žale, negde su se pomirili sa tim. Ne samo kod stomatologa, nego bilo gde, posebno ako su u pitanju hirurške intervencije. Ljudi sa kojima radim i sa kojima se družim, su imali mnogobrojna iskustva“, kaže Đurica Stankov.

Svi ljudi u Srbiji koji žive sa HIV-om terapiju preuzimaju u čеtiri rеgiоnаlnа cеntrа – u Bеоgrаdu, Nоvom Sаdu, Nišu i Кrаguјеvcu. Za one iz manjih sredina, ovo je jedan od najvećih problema. „Svi koji žive oko tih gradova moraju svakog meseca da odu kod lekara opšte prakse po uput. Onda taj uput ide na overu kod direktora klinike, ili doma zdravlja. Pa onda na konzilijum lekara na odobravanje, pa u centar za socijalni rad… pa onda zamislite u malom mestu, kada taj uput prođe sve te instance, i za vaš HIV status sazna, dovoljno je i dvadesetak ljudi. Oni svakog meseca moraju da prođu čitav taj proces, da izgube dan-dva-tri, da traže od poslodavca slobodno, i naravno da će ga na kraju pitati zašto svakog meseca oko istog datuma tražiš slobodne dane“, navodi Stankov.

U strahu da ne ostanu bez posla, i da okolina ne sazna, mnogi ljudi odlučuju da preskaču ili čak i odustanu od terapije. „Imamo i drastične primere. Dečko od 21 godinu je preminuo zato što njegovi roditelji, koji žive u malom mestu, imaju pekaru i nisu mu dali da uradi potvrdni test zato što su smatrali da ukoliko se sazna da je HIV pozitivan, posao će im propasti. I on je umro sa 21 godinom“, kaže Aleksandar Prica. Aktivisti ovaj problem pokušavaju da premoste tako što ih prijavljuju na svoje adrese. Očekuju sistemsko rešenje i navode primere zemalja Evropske unije, gde se terapija, koja se može podići u bilo kojoj apoteci, dobija za šest meseci unapred.

Iako je i ove godine proširena lista registrovanih lekova koji su besplatni, one inovativne mogu da koriste samo ljudi kod kojih je dokazana rezistencija na postojeće lekove. „To su lekovi sa kojima se stari, tako ih zovemo, i zbog toga je jako bitno da država prepozna da i ovi lekovi treba da budu dostupni osobama koje žive sa HIV-om od samog početka lečenja, a ne da se čeka da postanu rezistentni na ostale terapije i da im zdravsteno stanje bude ugroženo“, navodi Prica.

Nacionalna strategija za borbu protiv HIV-a istekla je 2015. Aleksandar Prica je član Republičke komisije za HIV i tuberkulozu, koja se, kako kaže, u poslednje tri godine sastala svega dva puta. „Ministarstvo zdravlja nikada nije finansiralo HIV preventivne programe. Njih je osam godina finansirao Globalni fond iz Švajcarske. A kada je 2014. godine otišao, praktično je sve prestalo. Od osam mobilnih medicinskih jedinica koje imamo u Srbiji, samo su dve registrovane. To se vidi na terenu. Godine 2015. u odnosu na 2014. imali smo povećanje za 38 odsto novootkrivenih slučajeva HIV infekcija“, rekao je Prica.

Uz prevenciju koja izostaje, edukacija se smatra najvažnijim vidom sprečavanja širenja HIV-a. „To je nešto što nam definitivno nedostaje. Već nekih 14, 15 godina unazad, retki entuzijasti pokušavaju da uvedu zdravstveno vaspitanje u škole. Ono je neophodno od 1. razreda osnovne škole i sve vreme školovanja, jer roditelji možda nisu ni obrazovno toliko jaki da svojoj deci objasne sve, i imaju sve manje vremena“, kaže Mila Paunić.

Оd 2002. gоdinе rеgistruје sе pоrаst mlаdih od 15 do 29 godina koji su inficirani HIV-om, a najčešći način prenosa (u skoro 90 posto slučajeva) je seksualnim putem. „Imamo i povećanje broja obolelih osoba koje su heteroseksualne. Kada radimo ulično testiranje, većina njih kaže – ma to je za gej osobe, nemam ja potrebe da se testiram. Oni dosta čitaju na internetu. Imao sam veliki broj devojaka koje su rekle da ne koriste prezervative zato što su alergične. Ili da neko koristi dva prezervativa u isto vreme jer misli da će tako biti sigurniji, a to je nesigurnije. Onda ih pitam gde su to čuli, kažu – pročitao sam na internetu. Veoma često kada devojkama hoću da dam prezervative, one kažu – pa to treba da ima muškarac“, navodi Prica.

Mila Paunić ukazuje i na rizik društvenih mreža, poput Grinder-a. „Ankete koje smo prošle godine radili pokazuju da je najveći broj novih HIV pozitivnih pacijenata koristio Grajnder. Nedavno sam na jednom našem kongresu prikazala te rezultate. Bilo je ljudima zanimljivo, mnogi nisu ni čuli, malo su se nasmejali, bilo je duhovito, i to je sve“. Ona govori i o ulozi medija u borbi protiv diskriminacije. „Samo napravite analizu, koliko će ljudi u medijima izgovoriti ili napisati – ta i ta osoba je priznala da je HIV pozitivna. Priznati nešto je obično u policiji, kad uradite nešto loše. I kada tako kažete, nesvesno kod ljudi već pravite početak stigme. Mislim da je to proces koji će trajati. Jedan naš čuveni naučnik je rekao da će stigma pasti onog momenta kad svako od nas bude imao nekoga koga puno voli, a ko je HIV pozitivan.“

Rezultati anketa Unije organizacija koje se bave zaštitom osoba koje žive sa HIV-om govore da se 30 posto mladih ne bi družilo sa HIV pozitivnom osobom. Više od 60 posto njih je ne bi primilo u svoj dom.

 

on-off, 20.12.2017.