Đurica Stankov: Ja već 14 godina živim sa HIV-om, 7 godina uzimam terapiju, i mogu da kažem: ljudi koji znaju da imaju HIV i koji su na terapiji žive najnormalnije. Oko toga vlada opšte neznanje, pa onda ljudi i dan danas misle, bez obzira što smo već u 2017, da kad neko ima HIV to mu piše na čelu. Valjda misle da on izgleda kao da se raspada, a u stvari nije tako.

Mila Paunić: Kada osoba na bilo koji način dobije HIV, a postoje samo 3 načina na koja može da dobije, ta osoba postaje HIV pozitivna, odnosno ima HIV infekciju. Dugo godina može da bude bez ikakvih simptoma i tek nakon najčešće niza godina HIV infekcija prelazi u klinički stadijum koji nazivamo AIDS ili SIDA. Mi iz sve snage pokušavamo da do te poslednje faze dođe što kasnije, odnosno, ako je ikako moguće, da to izbegnemo. A kako to uspevamo? Ukoliko osoba na vreme uradi test na HIV, ukoliko na vreme započne i pridržava se tarapije, može da živi dugo i vrlo kvalitetno i njen život se ni po čemu neće razlikovati od života ostalih ljudi, osim što će naravno redovno uzimati lekove.

Đurica Stankov: U 24. godini sam prilikom rutinskih testiranja u Mađarskoj dobio neodređen rezultat. Doktor mi je rekao “keine positive, keine negative”, to jest da nisam ni pozitivan ni negativan. Imao sam osećaj tada… znate, kao kada je čovek u pijanom stanju, pa mu se sve vrti, a ja sam imao obrnut osećaj: sve je stalo oko mene, a ja sam se vrteo u mestu neverovatnom brzinom, kao da sam samom sebi kopao rupu u koju propadam. Morao sam odmah da se vratim za Beograd.

U to vreme sam bio jedan od onih koji misle da kompjuteri zaglupljuju ljude, pa nisam imao gde da se informišem. Neka logika mi je govorila da se obratim Infektivnoj klinici. Otišao sam tamo i kada sam ušao u dvorište i video zgradu koja je izgledala kao da će se srušiti svakog trenutka, sa ogromnim rešetkama na prozorima, uplašio sam se. Kao šćućuren sam se okrenuo i izašao – imao sam osećaj kao da me svi doktori u toj zgradi gledaju. A onda sam jednog svog tadašnjeg prijatelja koji je imao kompjuter pitao gde bih mogao da ponovo odradim testove. Proguglao je i rekao: “Evo imaš gradske zavode, a imaš i privatne laboratorije. Jeftino je, dobijaš brzo rezultate”. I tako sam otišao u privatnu laboratoriju i urado test. Nakon tri dana, kada sam došao po rezultate, doktorka mi je uručila rezultat i rekla: “s vama je sve u redu”.

Međutim, onog trenutka kada je trebalo da mi uruči rezultat, videla je napomenu doktora ispod, gde piše da neka sumnja ipak postoji, i da moram da se obratim nekoj državnoj instituciji. Normalno, odmah su me uputili na Infektivnu kliniku. Ja sam rekao: “molim vas, samo ne tamo! Da li može negde drugde?” Kaže: “Studentska poliklinika”. Rekao sam: “Da, ali ja nisam iz Beograda, iz Vršca sam, a i nisam student”. “Ne treba da ste student”. Ja tada nisam znao da tamo mogu da idu svi i da im ne treba ni lična karta, ni zdravstvena knjižica, ništa. Otišao sam tamo i tada sam upoznao doktorku Milu Paunić. Od svih doktora koje sam upoznao, ona je jedina osoba koja je prosto rođena za taj posao. Ima tako topao i mio pristup ljudima. Uradio sam test i istog dana sam dobio rezultat. “Vaš rezultat je negativan, međutim, na kraju tunela se pojavljuje sivilo. Moguće je da se kod vas dešava jedan fenomen koji mi nazivamo ‘period prozora’.”

To je ono što je bitno da ljudi znaju: nije sigurnost otići sa partnerom ili partnerkom na test, dobiti rezultate da ste zdravi i onda imati seks bez zaštite, zato što kada dođe do infekcije, potrebno je da prođe minimum 2 meseca da bi se testom otkrio HIV. U to vreme, jer su tada bili malo lošiji testovi nego danas, pojedinim osobama je bilo potrebno i do 6 meseci. I tada je počeo pakao: šta ako bude rezultat pozitivan, šta ću da radim. Došao nakon dva meseca, rezultat je ponovo bio isti: negativan, ali sa tendencijom da bude pozitivan. Tek sledeći put, opet nakon dva meseca, kada sam se pojavio, dobio sam konačne rezultate da sam pozitivan.

Imao sam osećaj kao da mi je pao veliki kamen sa srca koji me je tih 6 meseci pritiskao. Bilo je to 6 meseci iščekivanja, zebnje, straha, a prosto nemate kome da se obratite i koga da pitate. Sledeći korak je odlazak na Infektivnu kliniku, tako nalaže procedura. Nisam imao drugog izbora. Otišao sam. Oni su se zaista trudili, ali to nije bilo dovoljno. Prosto, uvek vam je potrebna još neka informacija. Od tada kada god odem na Infektivnu kliniku, ja se osećam kao da sam došao u svoju kuću, u svoju porodicu.

Mila Paunić: Pacijenti koji žive sa HIV-om koji se vrate u Savetovalište vrate se najčešće zbog toga što im je vrlo udobno, sigurno da budu u našem Savetovalištu, i vrlo često iznose svoje brige, imaju brojna pitanja, jer oni praktično i nemaju gde sve to da pitaju. Lekari opšte medicine zaista nemaju vremena, ja potpuno razumem kolege iz opšte prakse koji su prebukirani. Sad zamislite, napolju vas čeka 30 pacijenata, a vi treba sa pacijentom da razgovarate o puno stvari, između ostalog nešto što je njima veoma važno, a to je njihov seksualni život, kako će ga oni uopšte dalje voditi.

Meni je bilo vrlo simpatično kad me jednom kolega pitao “pa koleginice, pa zašto im vi onda ne kažete da oni dalje ne mogu da imaju seksualni život?” To, naravno, nije tako. Samo je vrlo važno objasniti im da osoba koja živi sa HIV-om treba da nastavi da ima seksualne odnose sa kondomom, čak i ako ima partnera ili partnerku koja je isto HIV pozitivna. Dakle, ljudi koji žive sa HIV-om imaju potrebu da razgovaraju sa onima koji ih razumeju. Vrlo često kažu da je to možda jedino mesto, i da smo mi jedine osobe, nas nekoliko koji radimo u Savetovalištu, koje znaju da su oni HIV pozitivni.

Đurica Stankov: Ja sam napravio, kako mi se tada činilo, kardinalnu grešku, jer sam svim prijateljima, drugovima, drugaricama, poznanicima sa kojima se na bilo koji način družim i dolazim u kontakt, rekao. I desilo se da su svi ljudi za koje sam negde verovao da su mi prijatelji ili drugovi, ne okrenuli leđa nego pobegli glavom bez obzira od mene.
Mila Paunić: Definitivno mislim da je uzrok tom strahu neznanje. Vrlo je važno reći kako se HIV prenosi, to jest da se ni na koji drugi način ne može preneti nego nezaštićenim seksualnim odnosom i razmenom igala ili špriceva koji su inficirani krvlju.

Đurica Stankov: I ne samo to, nego kao da su bili plaćeni da tu vest koju su čuli od mene šire dalje. I to me je jako bolelo. Međutim, nisam znao da će kasnije to početi da se ispoljava i u drugim sferama života.

Mila Paunić: Nije lako imati HIV u Srbiji, jer vas pogađa stigma, diskriminacija. Ukoliko ste HIV pozitivni i ako to kažete svojoj okolini, nećete biti prihvaćeni kao što biste bili da imate neku drugu, socijalno prihvatljiviju bolest. Na primer, ako imate komšinicu i sa njom pijete svakog dana kafu. I kažete joj na primer: “bila sam juče na pregledu i ustanovili su da imam tumor na dojci” ili nešto tako, ta komšinica će biti puna pažnje, želeće da vam pomogne, iz sve snage će vas podržati i stvarno će saosećati sa vama.

Ali ako joj kažete: “juče sam uradila test na HIV i ja sam HIV pozitivna”, više vas nikada neće pozvati na kafu. To je ta velika razlika. Dešavalo se da pacijenti čiji pretpostavljeni saznaju da oni imaju HIV infekciju dobiju otkaz. To je naravno neprihvatljivo. Apelujem da se to više ne dešava, jer osoba koja je u socijalnom kontaktu, a HIV je pozitivna, ni na koji način ne ugrožava svoju okolinu.

Aleksandar Prica: Koliko god osobe koje žive sa HIV-om imaju problema, recimo u Beogradu, Novom Sadu, Nišu ili Kragujevcu, još više problema imaju u malim sredinama, kao i druge ranjive populacije, naročito ukoliko su višestruko vulnerabilne. Ukoliko imamo osobu koja je gej i HIV pozitivna, nije isto ukoliko je ona Srbin sa dobrom platom ili osoba romske nacionalnosti bez dokumenata. A sve to je još teže u malim sredinama.

Đurica Stankov: HIV pozitivna osoba je kao i svaka druga: razboljeva se od svega drugog kao i svi ostali. Na Infektivnoj klinici postoje lekari infektolozi koji leče isključivo HIV i ništa drugo. Ako ali HIV pozitivna osoba koja slomi nogu ide kod ortopeda, ako imao problema sa očima kod oftalmologa, ako sa zubima kod stomatologa. E, tu nastaje problem, i velika dilema među HIV pozitivnim ljudima: da li biti čovek, pošten, iskren i reći, posebno svom stomatologu, ili biti neiskren i samo sesti u zubarsku stolicu.

Mila Paunić: Napravljena je anketa gde su ljudi pozivali stomatološke ordinacije i govorili da se radi o HIV pozitivnim pacijentima. Prvo bi rekli da bi trebalo da urade tu i tu stomatološku intervenciju – bio su uključeni i privatni i državni sektor. I listom nakon što su rekli: “Ali samo da kažem na kraju, ja sam HIV pozitivan pacijent”, dobijali su odgovor: “O izvinite, nemamo dovoljno instrumenata”, “Ipak smo prebukirani”. Zubari su pokušavali da izbegnu da rade sa pacijentom koji je HIV pozitivan.

Đurica Stankov: Dok su postojali oni zaštitnici pacijenata u okviru određenog doma zdravlja, i ako biste se vi požalili na lekara, to ne bi imalo efekta. Onda su ljudi prestali da se žale i tako imate neke od njih koji kažu: “ja sam bitan samome sebi, ja idem kod lekara, ja nikom ne govorim ništa i dobijam normalnu zdravstvenu uslugu, i kod stomatologa i ako su u pitanju hirurške intervencije“.

Aleksandar Prica: Recimo, na transfuzijama krvi u upitniku stoji pitanje: “da li ste u poslednjih 6 meseci imali analni seksualni odnos”. Time se šalje pogrešna poruka onima koji imaju vaginalne ili oralne seksualne odnose da je to sasvim u redu raditi bez zaštite. Ja sam pred kancelarijom Zaštitnika građana pokrenuo inicijativu protiv Transfuzije, da se preispita taj upitnik, jer i oralni, i analni, i vaginalni seksualni odnos treba da budu sa zaštitom, je su svi rizični za po nešto. A što se tiče analnog seksualnog odnosa, ne piše “nezaštićeni”, već “da li ste u poslednjih 6 meseci imali analni seksualni odnos?”

Đurica Stankov: Problem je nastao kada je trebalo da pijem terapiju. Ja sam onda morao da idem svakog meseca u Vršac. Sad tu dolazimo do jednog od ključnih problema, koji je i danas zastupljen, a to je da ljudi iz unutrašnjosti, pošto u Srbiji postoji nekoliko centara za HIV: u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Beogradu, i nigde drugde. Znači, svi ljudi koji žive u manjim mestima moraju svakog meseca da odu kod lekara opšte prakse po uput za određeni grad. Onda taj uput ide na overu kod direktora klinike ili doma zdravlja. Pa onda taj uput ide na konzilijum lekara na odobravanje, pa u centar za socijalni rad… pa onda zamislite u malom mestu, kada taj uput prođe sve te instance i za vaš HIV status sazna… dovoljno je i dvadesetak ljudi…

Aleksandar Prica: I veoma često smo onda u prilici mi koji se bavimo aktivizmom da naše klijente i klijentkinje kojima izdajemo HIV pozitivne rezultate u stvari prijavljujemo na naše kućne adrese, kako bi ih recimo iz Sremske Mitrovice prijavili u Šapcu, pa oni da urade u Zavodu za javno zdravlje Šabac testiranje, da izbegnu mogućnost da se njihov HIV status otkrije. Jer veoma često osobe koje žive sa HIV-om, ukoliko se njihov HIV status otkrije, izgube posao, prijatelje, veoma često i porodicu.

Đurica Stankov: Bio mi je problem da svakog meseca putujem za Vršac, da se tamo sazna… I šta sam uradio? Ja sam u stvari zamolio neke od prijatelja da li mogu da me prijave na njihovoj adresi. Niko od tadašnjih prijatelja nije mogao, ali su uspeli da nađu čoveka koji je želeo… Znači, ja sam i danas prijavljen na toj adresi fiktivno samo zato da bih mogao normalno da uzimam terapiju, da ne moram da idem u Vršac. Međutim, problem je za ljude koji žive u unutrašnjosti, jer neki prosto nemaju mogućnosti da se prijave na drugom mestu. Neće svako da prijavi nepoznatu osobu na svoju adresu. Mi smo negde pronašli način da im u tome pomognemo, tako što uz njihovu saglasnost i u komunikaciji sa lekarima podižemo lekove za njih i onda im ih šaljemo. Međutim to u stvari nije dozvoljeno, ne bi trebalo tako da se radi. To nije sistemsko rešenje, već više na ljudskoj osnovi.

Aleksandar Prica: Dečko od 21 godinu je preminuo zato što mu njegovi roditelji, koji u tom malom mestu imaju pekaru, nisu dali, iako su znali da postoji mogućnost da umre od AIDS-a, da uradi potvrdni test, jer su se bojali da će im propasti posao. I on je umro u 21. godini.

Đurica Stankov: Znači, opet dolazimo do tog momenta za ljude u unutrašnjosti, koji zaista moraju svakog meseca da prođu čitav taj proces, znači da izgube dan-dva-tri, da svakog meseca traže od poslodavca slobodno… naravno, trećeg meseca će poslodavac početi da postavlja pitanja. Zbog toga se mnogi ljudi odlučuju da ne uzimaju terapiju, jer im je važnija egzistencija porodice. To dotle ide. Tako da se mi pacijenti među sobom snalazimo i domunđavamo, da pomognemo jedni drugima.

Mi očekujemo da će se to na sistemskom nivou rešiti u narednom periodu, kao što je to slučaj u mnogim zemljama Evropske unije, gde recimo dobijete terapiju za 6 meseci. Možete da je podignete u bilo kojoj apoteci, dok ste u Srbiji donedavno mogli samo u tim gradovima, i samo u jednoj, glavnoj državnoj apoteci. U poslednje dve godine HIV terapiju korisnici mogu da podignu i u pojedinim privatnim apotekama.

Aleksandar Prica: Što se tiče samog lečenja osoba koje žive sa HIV-om, ono što je dobro je da svaka osoba koja želi da se leči – ima besplatnu terapiju. Ono što jeste problem je što, iako imamo dva inovativna leka na pozitivnoj listi, oni su dostupni samo osobama kojima se dokaže rezistencija na ostalu terapiju, a oni, po evropskim smernicama, u stvari treba da budu u prvoj liniji lečenja, zato što su kvalitetni, zato što se pije samo jedna tableta u toku dana, dok se, sa druge strane, u kombinaciji drugih lekova pije dosta, što otežava funkcionisanje osoba koje žive sa HIV-om, kojima recimo niko ne zna – ne znaju roditelji, ne znaju na poslu… Oni moraju da piju lekove u tačno određeno vreme i veoma često moraju te lekove da drže u frižideru, pa me pitaju: “kako da objasnim, ne mogu stalno govoriti da pijem neke vitamine”.

Đurica Stankov: Mi imamo lekove koji su prva generacija, ali koji deluju toliko dobro da smanjuju prenos HIV infekcije čak za 96 odsto. Međutim, ta stara generacija lekova ima puno neželjenih efekata i štetnih dejstava i onda ljudi prosto počinju da se razboljevaju od pratećih efekata lekova, a ne od HIV-a. I onda često zbog tih lekova izgledaju bolesno, jer budu jako mršavi i ekstremiteti se stanje. E, država Srbija je u poslednjih par godina uvezla, odnosno stavila na pozitivnu listu veći broj novih lekova.

Aleksandar Prica: Imamo sve više mladih osoba koje su HIV pozitivne, koje koriste tu neadekvatnu terapiju, pa neće biti radno sposobne. Zato država treba da prepozna da novi lekovi treba da budu dostupni svim osobama koje žive sa HIV-om od samog početka lečenja. Ne treba čekati da oni postanu rezistentni na ostale terapije i da im zdravstveno stanje bude ugroženo, a i sam kvalitet života. Iako sam član republičke komisije, koja se sastala dva puta, zaista ne znam zašto ovi lekovi nisu u prvoj liniji lečenja, jer koliko sam uspeo da saznam, oni uopšte nisu skuplji od ostalih terapija. U cilju javnog zagovaranja za HIV preventivne programe, ja sam tražio od Republičkog zavoda za zdravstveno osigurnanje liste lekova, kombinacije lekova i cene, kako bih dokazao donosiocima odluka na lokalnom nivou da je cena prevencije u stvari mnogo niža od cene lečenja posledica, i tu sam video da ti lekovi uopšte nisu skuplji.

Čini mi se da država uopšte ne radi na prevenciji, iako ona mnogo manje košta nego lečenje posledica. A posledica nekada može biti i gubitak nečijeg života. A ono što zapažam u mom 14-ogodišnjem aktivizmu je da organizacije civilnog društva nekada više rade na implementaciji državne strategije od same države. Na ministarstvu zdravlja i na nekim drugim ministarstvima je da donesu strategiju. A onda veoma često nema novca za implementaciju, mada to nije opravdanje, jer imamo razne fondove za to. Ako organizacije civilnog društva mogu da nađu fondove da finansiraju aktivnosti iz strategije, ja verujem da to može da uradi i država. Što se tiče strategije za HIV, ona je istekla 2015. i to dovoljno govori o tome koliko Srbija radi na prevenciji HIV-a.

Znači, nacionalna strategija za HIV je istekla 2015. godine. Sada se trenutno radi na novoj i ja se nadam da će biti završena do kraja 2017. Član sam republičke komisije za HIV i tuberkulozu koja se u poslednje 3 godine sastala samo 2 puta. Ministarstvo zdravlja nikada nije ni finansiralo HIV preventivne programe, već ih je 8 godina finansirao Globalni fond iz Švajcarske. Godine 2014. to finansiranje je prestalo. Od 2014. Asocijacija DUGA je uspela da od nekoliko jedinica lokalnih samouprava i od nekoliko kompanija dobije finansijska sredstva za prevenciju HIV-a; od IAS-a i od nekoliko međunarodnih donatora, ali ministarstvo zdravlja ni u jednom trenutku nije odvajalo apsolutno nikakva finansijska sredstva za prevenciju HIV-a u vulnerabilnim populacijama, što je jako bitno.

Čim je Globalni fond otišao, praktično je sve prestalo. Mi veoma često iskoristimo velike sume novca za neke programe; više od 20 miliona evra je potrošno u tom periodu, za uspostavljanje preventivnih programa u Srbiji, među različitim ranjivim populacijama, ali 2014. je sve prestalo. Od 8 mobilnih medicinskih jedinica koje mi imamo u Srbiji, samo su dve registrovane. To se vidi na terenu. Godine 2015. u odnosu na 2014. mi smo u Srbiji imali povećanje za 38% novootkrivenih slučajeva HIV infekcija.

Đurica Stankov: Ja lično nisam imao taj problem, ali pojedine kolege imaju probelm da kada postoji projekat koji je finansiran, onda na određeno predavanje ili tribinu, edukaciju mladih, 5 lekara hoće da dođe da priča, 5 aktivista, 5 socijalnih radnika. A kad je u pitanju ta ista aktivnost, ali bez novca, bez donacije, kada znači nema honorara, onda se često dešava da se pronalaze raznoraznin razlozi, “prezauzet sam”, “e, da si mi javio dan ranije” i tako to.

Aleksandar Prica: Često i od ljudi koji rade u kancelarijama za mlade, ili u kancelarijama Crvenog krsta kažu “kakvo testiranje, pa mi odemo na Transfuziju i damo krv”. Ja pitam: “Dobro, a da li ste ikada čuli za period prozora?” Oni me gledaju bledo. A period prozora je u stvari period od 2 meseca kada nijedan test ne otkriva antitela koja organizam proizvodi da bi se odbranio od HIV-a, i test može biti lažno negativan. Oni to ne znaju. Ukoliko ne znaju te sitnice, zaista ne mogu da se bave prevencijom. I to može biti vrlo opasno.

Mila Paunić: Edukacija je nešto što zaista definitivno nedostaje u Srbiji, gde već 14, 15 godina unazad retki entuzijasti u ovoj oblasti pokušavaju da uvedu zdravstveno vaspitanje u škole. U jednom trenutku, negde 2007-2008. je i uvedeno na godinu dana, kao fizičko i zdravstveno vaspitanje. Nakon toga je nestalo. Ja sam bila direktno uključena, zato što sam i specijalista zdravstvenog vaspitanja, i pokušavala sam u više navrata da nešto uradimo na tom polju. Pokušaji neki postoje, ali ne znam da li je nešto urađeno. Zdravstveno vaspitanje je neophodno od 1. razreda osnovne škole i sve vreme školovanja, jer roditelji možda nisu toliko obrazovno snažni da svojoj deci mogu sve da objasne.

To je jedno, a drugo, imaju sve manje vremena, snage… Svi mi, polazim od sebe, danas radimo mnogo više, ja sigurno radim duplo više nego što sam radila pre desetak, 15 godina. Mnogo manje slobodnog vremena imam, tako da kad bih imala sada malu decu ne bih imala vremena da im se toliko posvetim da im sve to objasnim. Zato je tu škola koja bi trebalo da preuzme i vaspitnu ulogu, znači ne samo obrazovnu, jer definitivno nam je zdravstveno vaspitanje na jako niskom nivou.

Aleksandar Prica: Mi imamo povećanje inficiranih osoba koje su heteroseksualne, jer većina njiha kaže: “ma to je za gej ljude, nemam ja potrebe da se testiram zato što sam strejt”.

Đurica Stankov: I onda kažu “on je promiskuitetan”; ili ona, a nije tako. Ja često kažem da je HIV kao bingo. Čovek može da ima hiljadu seksualnih odnosa sa HIV pozitivnom osobom koja ne zna da ima HIV; i koja nije na terapiji, i da ne dobije HIV, a može da bude i jedan i koban. Imam dosta prijatelja koji su bili upravo te nesreće, koji su onaj prvi seksualni odnos imali, veoma mladi, i dobili HIV.

Aleksandar Prica: Mi imamo informacija na internetu koliko god hoćemo. Ali one nisu potpune. Ono što mi je karakteristično u ovoj evropskoj nedelji testiranja: imao sam izuzetno veliki broj devojaka koje su rekle da neće da koriste prezervative zato što su alergične. Ili, da neko koristi dva prezervativa u isto vreme, misleći da će biti sigurniji. Ja pitam “pa gde ste to čuli?”, pa kaže, “pročitao sam na internetu”. Internet je odlična stvar, tu zaista možemo doći brzo do mnogih informacija, ali veoma često i do netačnih informacija. I kada radim savetovanja sa devojkama i kad hoću da im dam prezervative, one kažu “pa to treba da ima muškarac”. Zašto, gde piše? Ti čuvaš svoje zdravlje. I kada ih pitam “da li vi znate da su devojke u heteroseksualnim odnosima u mnogo većem riziku nego muškarci, i da bi u stvari bolje bilo da vi stalno imate prezervative, pa ako on kaže da ga nema, vi ga izvadite iz džepa i kažite “ja imam”. Svi smo odgovorni pre svega za svoje zdravlje.

Mila Paunić: Ali ima i rizika koji su zaista ekstremno visoki, znači, nešto što je moderno poslednjih nekoliko godina, a stiglo je i u Srbiju, a to su mreže za upoznavanje. Postoji jedna mreža koja se zove Grajnder, ili Grinder, koja je zapravo platforma za upoznavanje, koja je postala eufemizam za seksualne odnose. Znači, ona nije samo za upoznavanje i za razgovore, nego zapravo poziv na seksualne odnose i to je nešto na šta mi moramo kao društvo da odgovorimo. Čini mi se da je jako važno nešto na tom polju uraditi, jer neke ankete koje smo prošle godine radili pokazuju da je najveći broj novih HIV pozitivnih pacijenata koristio Grajnder.

U Holandiji i još nekim zemljama su tome stali na put tako što su u isto vreme kad se ta aplikacija instalira – to je inače aplikacija na kojoj možete da vidite na mobilnom telefonu na kojoj udaljenosti se nalazi osoba koja želi seksualni odnos – paralelno sa tim se desi da na telefonu dobijete jedan oblačić u kome piše da se najveći broj HIV infekcija prenosi upravo ovim putem, ili najveći broj sifilisa ili nekih polno prenosivih infekcija, koje možete dobiti ukoliko koristite Grinder. To je zaista jako važno. Mislim da mi tu nismo spremni. Ja sam nedavno na nekom našem kongresu prikazala upravo te rezultate. Ljudima je bilo zanimljivo, i to je sve. Mnogi su se nasmejali, bilo im je duhovito, ali mislim da je jako važno ozbiljno prići ovom problemu i objasniti mladim ljudima koliko velike rizike to nosi.

Aleksandar Prica: Problem je u samom prosvetnom sistemu. Vršnjačko nasilje ili digitalno nasilje, ili neki drugi problemi, sve se gura pod tepih i kaže se da je u našim školama sve u redu.

Đurica Stankov: Mi često radimo na edukaciji mladih, srednjoškolaca, studenata, povremeno i osnovaca… Da bi se uradila edukacija, vi morate imati odobrenje škole, pa roditelja… Primera radi, prošle godine je Grad Beograd zajedno sa mojim udruženjem AS centar sproveo čak 21 trening za učenike iz 37 srednjih škola u Beogradu. 311 vršnjačkih edukatora smo edukovali i sad oni imaju zadatak da znanje koje su stekli prenesu svojim vršnjacima. I to je bilo prošle godine. Ove godine je to u mnogo manjem obimu, ali se pokazalo jako dobro, bila je i velika zainteresovanost đaka.

Organizacije koje se time bave često imaju velike probleme: ili škola neće da učestvuje, neće da odobri takve aktivnosti, ili ako škola odobri, onda roditelji neće. Mi smo se zaista iznenadili da smo imali toliko veliki odziv i toliko puno odobrenja od strane roditelja. E, to su oni momenti zbog kojih negde moj život sada ima smisla, i negde, ovaj HIV, koliko god je opasna bolest, u stvari me je načinio boljim čovekom i usmerio me ka tome da sve one greške, i one loše momente koje sam imao, i one loše odluke koje sam kroz život doneo, pretočim tako da iste te stvari ne uradi ta mlada osoba.

Mila Paunić: Mislim da zdravstveno vaspitanje ne smemo prepustiti entuzijazmu pojedinaca. Ono mora da bude sistematično, mora da bude uvedeno za svu decu, ne samo za onu koja imaju profesore koji su entuzijasti, nego zaista mora da bude sistematično uvedeno za svu decu u Srbiji.

Aleksandar Prica: Ljudi su malo upoznati sa HIV-om. Ljudi se plaše. Čak i same osobe koje žive sa HIV-om, koje sam savetovao, kojima sam izdao HIV pozitivan rezultat, i koje znaju praktično sve načine prenosa, veoma često imaju tu vrstu autostigme. Da bi sačuvali svoju porodicu oni često nose asepsol ili vlažne maramice i onda ako se uhvate za nešto za šta znaju da će se uhvatiti njihova majka, otac, brat ili sestra, oni to brišu, iako znaju da na taj način HIV ne može da se prenese, ali prosto žele da sačuvaju druge.

I onda kada gledam te ljude koji žive sa HIV-om i koji imaju apsolutno sve informacije, nekada mi nije ni čudo što ih drugi izbegavaju zato što oni imaju još manje informacija. I koliko je kriva država toliko smo krivi i mi koji se bavimo ovim poslom, jer smatram da još nismo dovoljno uradili da razbijemo tu stigmu, predrasude koje vladaju i prema osobama koje žive sa HIV-om, i prema drugim vulnerabilnim populacijama. Mislim da ipak još ne radimo dovoljno, i tu bi na prvom mestu zaista trebalo da nam partneri budu mediji koji mogu dosta toga da prenesu široj javnosti.

Mila Paunić: Samo napravite neku analizu, koliko će ljudi u medijima izgovoriti ili napisati “ta i ta osoba je priznala da je HIV pozitivna”, ili se često kaže “priznao da je gej”. Priznanje, priznati nešto je obično vezano za policiju, kada uradite nešto loše, nešto što nikako nije prihvatljivo. I kada kažete “priznao da je HIV pozitivan”, nesvesno kod ljudi pravimo stigmu. Jer time što je priznao on je neku krivicu priznao, nešto je loše uradio i on je automatski stigmatizovan. A to se nekako i odomaćilo, i vrlo često i kolege, i mi lekari profesionalci u ovom poslu nekada to izgovorimo. Meni to, naravno, jako smeta i odmah registrujem, ali vidim da mnogi ljudi to možda ne registruju, ne shvataju da je to tiha stigma koja se dešava mimo nečega čega smo svesni.

Kad držim seminare i predavanja za kolege navodim primer novinskog članka o mladiću koji je prošao pakao zbog testa na HIV posle odnosa sa HIV pozitivnom devojkom. I sad vi možda saosećate sa njim, ali kroz celu priču je provučena neverovatna stigma prema osobi koja je HIV pozitivna. I time se nanosi ogromna šteta. Na prvi pogled vi imate empatiju prema osobi koja je išla da uradi test, koja je čak razmišljala da izvrši samoubistvo ako je HIV pozitivna, i tako dalje. Vrlo je dramatično napisan tekst, ali ceo je u službi stigmatizovanja osobe koja živi sa HIV-om. To je proces koji će trajati, a jedan naš čuveni naučnik je rekao da će stigma sa pasti onog momenta kada svako od nas bude imao nekoga koga puno voli, a ko je HIV pozitivan.

 

on-off, 07.01.2017.