Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

 

U najnovijem Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u procesu pristupanja EU, objavljenom sredinom aprila ove godine, znatno veća pažnja je posvećena problemima u uspostavljanju krivične pravde za zločine počinjene tokom oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, kao i nastavku uskraćivanja prava civilnih žrtava ratova 90-ih.

Pored primedaba da se kasni sa primenom Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina i da strategija Tužilaštva za ratne zločine još uvek nije ni usvojena, Komisija podseća Srbiju da nije promenila pravni okvir koji za sada samo manjem broju žrtava ratnih zločina garantuje socijalne beneficije. Komitet UN za ljudska prava i Komesar Saveta Evrope za ljudska prava već su ranije kritikovali Zakon o civilnim invalidima rata. Ovaj zakon predstavlja najgrublju institucionalnu duskriminaciju desetina hiljada civilnih žrtava rata i njihovih porodica.

Po procenama Fonda za humanitarno pravo u Srbiji trenutno živi između 15 i 20.000 civilnih žrtava rata. Međutim, postojeći zakon koji je donet još u vreme Slobodana Miloševića, 1996. godine, pri definisanju ko se može smatrati civilnom žrtvom rata isključuje osobe sa stepenom fizičkog invaliditeta manjim od 50 odsto (za ratne vojne invalide prag je 20 odsto), preživele žrtve silovanja i drugih oblika seksualnog nasilja, nestale osobe ako nisu proglašene za umrle… Civilne žrtve rata ne mogu biti ni građani nesrpske nacionalnosti koji su bili žrtve srpskih državnih ili paradržavnih snaga, jer je jedan od uslova da se neko može smatrati civilnom žrtvom rata to da je povredu ili pogibiju morao prouzrokovati „neprijatelj“. To znači da gotovo nijednu žrtvu koja nije srpske nacionalnosti ovaj zakon neće uvažiti, jer su one, po pravilu, stradale od ruku snaga koje država Srbija smatra „prijateljskima“. Među njima nisu Fatima Sarač, Uzeir Bulutović i Mušan Husović, poginuli tokom minobacačkog i pešadijskog napada „prijateljskog“ Užičkog korpusa VJ na sandžačko selo Kukurović 1993. godine.

Ni Ustavni sud, najviša sudska instanca proevropske Srbije, nije imao primedbe na Zakon koji ne priznaje prava desetinama hiljada ljudi koji su žrtave torture, seksualnog nasilja, nečovečnog postupanja, nezakonitog pritvora, prinudne mobilizacije i “prijateljske” ruke srpske vojske i policije. U maju 2017. Ustavni sud je definitivno odbacio inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o pravima civilnih invalida rata, koju je Fond za humanitarno pravo podneo godinu dana ranije. Iz obrazloženja se jasno vidi stav Ustavnog suda –on u najproblematičnijim odredbama Zakona o pravima civilnih invalida rata ne vidi ništa sporno.

Od predstavnika vlasti se često može čuti primedba da je “lako kritikovati, a treba nesto i uraditi”. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je nešto uradilo 2014, a bolje da nije. Naime, ono je tada predstavilo Nacrt zakona koji je zadržavao sve nedostatke postojećeg zakonskog okvira, koji je bio izrađen bez ikakvog učešća udruženja žrtava i organizacija koje se bave zaštitom prava žrtava, a takozvana javna rasprava trajala je samo 20 dana. Tada, kao i mnogo puta pre i posle, oglasile su se organizacije civilnog drustva okupljene u Koaliciju za borbu protiv diskriminacije i Koaliciju za pristup pravdi i upozorile na sve negativne posledice ovog političkog performansa pripremljenog samo za oči EK.

Osim detaljnog obrazloženja zbog čega Nacrt treba povući iz procedure, Fond za humanitarno pravo i Centar za unapređenje pravnih studija su još pre 3 godine ponudili svoj “Model zakona o pravima civilnih žrtava rata u vezi sa oružanim sukobima koji su se dogodili 1991-2001 na teritoriji bivše Jugoslavije, koji danas žive u Srbiji”. Rešenja predložena ovim modelom bila su prilagođena potrebama žrtava, a zasnovana su na analizi uporedih rešenja u oblasti reparacija za žrtve teških kršenja ljudskih prava, kao i na analizi svih nedostataka postojećeg zakonskog okvira u Srbiji. Namera predlagača da se novi zakon uskladi sa postojećim međunarodnim standardima nije impresionirala tadašnjeg ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Aleksandra Vulina. On nije video ništa sporno u postojećem zakonu koji je donet u vreme vladavine Slobodana Miloševića, jer da jeste, njegovo ministarstvo u u nacrtu novog zakona ne bi ponavljalo najgore odredbe starog. Za tadašnjeg ministra, u čijoj nadležnosti je i rešavanje problema civilnih žrtava rata, između Miloševićeve i proevropske Srbije nema nikakve razlike. Za civilne žrtve rata svakako nema. Sve do danas. To je u svom najnovijem Izveštaju o napretku, diplomatskim jezikom, konstantovala i Evropska komisija.

 

on-off, 03.05.2018.