Masha Gessen u svom stanu u Moskvi početkom 1990-ih, foto: Igor Stomakhin

Masha Gessen u svom stanu u Moskvi početkom 1990-ih, foto: Igor Stomakhin

 

Prilagođeni tekst Robert B. Silvers predavanja koje je autorka održala u Njujorškoj javnoj biblioteci 18. decembra 2017.

1. Fetus

Temu ovog predavanja odredio je današnji datum. Pre 39 godina moji roditelji su odneli svežanj dokumenata u jednu kancelariju u Moskvi. Bio je to naš zahtev za vizu s kojom smo mogli da napustimo Sovjetski Savez. Na vizu smo čekali preko dve godine, a od dana kada nam je izdata svuda me je pratilo osećanje neizvesnosti udruženo sa osećanjem velikih mogućnosti. Ta dva osećanja idu u paru.

Ponovo sam emigrirala kao odrasla osoba. Godine 2016. sam čak nazvana „velikim imigrantom“, što sam shvatila kao priznanje veštini koju sam stekla praksom – mada je malo verovatno da je ta počast imala veze s tim. U međuvremenu sam odgajila i sopstvenu decu. Sa svakim novim korakom u svom životu sve više sam se divila hrabrosti koja je mojim roditeljima bila potrebna da bi zakoračili u ambis. Sećam se kako su sedeli u kuhinji udubljeni u atlas sveta. Za njih je Amerika bila obris na papiru, mreža tankih ljubičastih linija. Pročitali su nekoliko američkih knjiga, videli nekoliko holivudskih filmova. Jedan prijatelj ih je zadirkivao pitanjem da li su sigurni da zapad zaista postoji.

Istina je da to nisu mogli znati. Znali su da ako odu iz Sovjetskog Saveza nikada neće moći da se vrate (poput nekih drugih „znanja“ koja prihvatamo kao retke izvesnosti i ovo se pokazalo pogrešnim). Moraće da stvore dom na drugom mestu. Mislim da ih to nije plašilo: kao Jevreji, nikad se nisu osećali kod kuće u Sovjetskom Savezu – a kad dom nije tamo gde si rođen ništa nije predodređeno. Sve je moguće. Zato su moji roditelji svoj skok u nepoznato uvek shvatali kao veliku avanturu.

Ja nisam bila tako sigurna. Ali mene niko nije pitao.

2. Ranjiva

Kao trinaestogodišnjakinja sam se našla na šumskoj čistini izvan Moskve, na tajnom sastanku jevrejskih kulturnih aktivista – moglo bi se reći na underground sastanku, mada se sve zbivalo na otvorenom. Ljudi su izlazili, jedan, dvoje, nekolicina u isto vreme, s gitarama i bez njih i pevali nam pesme iz svog ograničenog repertoara na hebrejskom i jidišu. Što znači da su stalno ponavljali tri-četiri pesme. Melodije su pokrenule nešto u meni, zagolicale organ – smešten tik iznad grudne kosti – čijeg postojanja nisam bila svesna i probudile osećanje pripadnosti. Bila sam okružena neznancima; sedeli smo na panjevima razmeštenim po travi i do dan-danas nisam zaboravila njihova lica. Gledala sam ih i mislila: Ovo sam ja. „Ovo“ je značilo „Jevrejka“. Trideset sedam godina kasnije, sa svoje današnje osmatračnice, dodala bih: „u sekularnoj kulturnoj zajednici“ i „u Sovjetskom Savezu“, ali tada je prostor bio premalen da bi iziskivao elaboraciju. Sve u vezi s tim je izgledalo očigledno – čim sam saznala ko sam, odlučila sam da ću to i biti. U stvari, ljudi oko mene koji su pevali te pesme tragali su za odgovorom na pitanje kako biti Jevrejin u zemlji koja je izbrisala jevrejstvo. Sada rado zamišljam da su ti ljudi zapravo učili kako da ustanove identitet koji sam i sama prihvatila.

Nekoliko meseci posle toga otišli smo iz Sovjetskog Saveza.

U autobiografskim knjigama izgnanika trenutak emigriranja obično se pominje na samom početku – čak i ako se dogodio pre autorovog rođenja. Uzela sam knjigu Vladimira Nabokova Govori, sećanje da bih potražila odgovarajući citat na uobičajenom mestu. To je potrajalo jer se tražena rečenica nalazila tek na 250. od 310 strana. Evo je: „Prelom u mojoj sudbini omogućio mi je kasnije sinkopalno uzbuđenje kojeg se ni za šta na svetu ne bih odrekao.“

Ovo je često citirana rečenica iz knjige koja je prava riznica citata. Kulturna kritičarka i moja prijateljica, pokojna Svetlana Boym analizirala je Nabokovljevu upotrebu reči „sinkopa“ koja ima tri različita značenja: u lingvistici označava skraćivanje reči izostavljanjem nekog glasa ili sloga u sredini; u muzici promenu ritma i pomeranje akcenta na inače nenaglašen ton; a u medicini kratkotrajan gubitak svesti. „Sinkopa je“, pisala je Svetlana, „suprotnost simbolu i sintezi.“

Suketu Mehta u knjizi Maximum City piše:

„Životom svake osobe dominira jedan središnji događaj koji oblikuje i izobličuje sve što posle njega dolazi. Za mene je to bilo preseljenje u Ameriku u četrnaestoj godini. U tom uzrastu je teško promeniti zemlju. Još nisi prestao da rasteš tamo gde si bio, a ne osećaš se dobro u svojoj koži tu gde si se doselio.“

Mehta me nije izneverio: navedeni odlomak nalazi se na prvim stranama njegove čudesne knjige; uz to, on se preselio u Ameriku u istom uzrastu kao ja. Mada mislim da možda greši kad kaže svake osobe, sigurna sam da se to bez izuzetka odnosi na emigrante: taj prelom oboji sve što se dogodilo pre i posle njega.

Svetlana Boym je imala ličnu teoriju: život emigranta nastavlja se u zemlji iz koje je otišao kao paralelna priča. U jednom neobjavljenom tekstu pokušala je da zamisli paralelne živote svog sovjetsko-rusko-jevrejskog Ja koje je ostavila za sobom. Pred kraj njenog života to praćenje i zamišljanje postalo joj je neka vrsta opsesije. Imala je i teoriju o meni: vratila sam se zato da bih povratila prekinuti život. U svakom slučaju, o jednom životu može se ispričati mnogo priča.

3. Različitost

Na Dan zaljubljenih 1982 – tada sam imala 15 godina – otišla sam na gej igranku na Jejlu. U kampusu više nije bilo strašno biti queer, ali je život homoseksualnih osoba još bio polutajan na vrlo uzbudljiv način. Ne sećam se da sam igrala i čak se ne sećam ni da li sam nekom zapala za oko. Drugim rečima, prilično sam sigurna da me niko nije primetio. Začudo, to me nije potreslo. Sećam se da sam stajala na nekom slabo osvetljenom mestu naslonjena na nekog i da sam se osećala kao deo zajednice. Sećam se da sam pomislila: Ovo bih mogla da budem.

Sinkopa emigracije za mene je značila razliku između otkrivanja ko sam bila (doživljaj u šumi kraj Moskve) i otkrivanja ko bih mogla da budem (doživljaj na igranci). Zahvaljujući „prelomu moje sudbine“, bila sam svesna da je to za mene trenutak izbora.

4. Prava i slobode

Ovde se moja lična priča razilazi s pričom američkog gej i lezbejskog pokreta. Taj pokret se zasnivao na nepostojanju izbora. Neke odluke ćemo možda morati da branimo – naravno, čovek mora biti spreman da brani svoje pravo na izbor – dok se tvrdnja da si tako rođen ili rođena poziva na ljudsko saosećanje ili barem osećaj za pristojnost. Ono istovremeno stavlja tačku na sopstvene sumnje i isključuje buduće mogućnosti. Uglavnom nam je udobno kad nemamo mnogo izbora – baš kao što bih ja bila sigurnija da se moji roditelji nisu zaputili u svoju veliku emigrantsku avanturu.

Kad sam otišla iz Moskve jedna od mojih baka je morala da krije činjenicu da smo emigrirali – počinili smo čin izdaje, što je moglo ugroziti one koji su ostali. U gradiću u kom je živela i gde sam u detinjstvu provodila leta nastavila je da obaveštava moje prijatelje o životu koji nisam vodila. U sovjetskom životu sam polagala prijemni za fakultet i nisam uspela da se upišem. Završila sam na nekakvom tehničkom poslu koji je zvučao vrlo prosečno.

Zabolela me je predvidljivost priče koju je moja baka izabrala za mene. U Sjedinjenim Državama živela sam uzbudljivim i rizičnim životom – prestala sam da pohađam školu, pobegla od kuće, živela u Ist Vilidžu, raznosila pošiljke biciklom, napustila fakultet, radila u gej štampi, u 21. postala urednica magazina, bila uhapšena zbog učestvovanja u protestima organizacije ACT UP, seksualno i romantično eksperimentisala, ponašala se užasno, bila dobar prijatelj – ili barem pokušavala da to budem – ali u ogledalu koje je držala moja baka nije se razlikovalo samo mesto na kom sam živela, već i mogućnost izbora u mom životu.

Posle 10 godina u Americi došla sam u Moskvu po novinarskom zadatku. Mislila sam da će mi ta zemlja biti tuđa, ali dogodilo se neočekivano: osećala sam se vrlo prijatno – kao da se moje telo sve vreme odmaralo u prostoru koji je za njega ostao otvoren – i čak sam se naknadno ljutila što nisam učestvovala u odlučivanju o odlasku. Nastavila sam da dolazim i na kraju sam se prekvalifikovala u novinarku koja piše na ruskom. Pretvarala sam se da bih takav život vodila da nikada nisam otišla, ali u dubini duše sam verovala da je moja baka bila u pravu: postojala je neka paralelna ja koja je tavorila na nekom besmislenom inženjerskom poslu. To me je činilo dvostrukom lažnom pretendentkinjom na život koji sam zaista vodila.

Nisam sigurna kada sam odlučila da ostanem u Rusiji, ali se sećam da sam čula kako rečenica koja izražava tu odluku izlazi iz mojih usta i zapanjila se, kao što to ponekad biva kad se odluka obznani. Živela sam tu već godinu dana i razgovarala s bliskim prijateljem koji je i sam tu proveo godinu dana na doktorskim studijama i sad se vraćao kući. „Mislim da ću ostati“, rekla sam. „Naravno da hoćeš“, odgovorio je kao da to uopšte nije bila stvar izbora.

Otprilike u isto vreme intervjuisao me je jedan mladi ruski novinar: zbog odluke da se vratim u Rusiju postala sam dovoljno egzotična da je o meni vredelo pisati. Pitao me je šta više volim da budem: Ruskinja u Americi ili Amerikanka u Rusiji. Naljutila sam se – smatrala sam da sam Ruskinja u Rusiji i Amerikanka u Americi. Trebalo mi je mnogo godina da zavolim to što sam autsajder gde god da odem.

Posetila sam svoje dve bake koje nisam videla od tinejdžerskih dana i počela da ih intervjuišem. Taj projekat je prerastao u knjigu o njihovim životnim izborima. Baka koja je smatrala da nije trebalo da odemo bila je cenzorka, što je, kako mi je objasnila, bio moralni izbor. Školovala se za nastavnicu istorije, ali po završetku studija je bila uverena da bi kao nastavnica istorije u Sovjetskom Savezu morala svakog dana da laže decu. Cenzura joj je pak izgledala kao posao koji bi mogao da obavlja i robot: svaki cenzor mora da precrta isti red ili zapleni istu pošiljku (prvi posao joj je bio cenzura štampanog materijala u pošiljkama iz inostranstva) dok svaki nastavnik istorije koristi drukčiji šarm i veštinu ubeđivanja da bi svojim đacima nametnuo pogrešno razumevanje prošlosti.

Drugu baku sam znala kao buntovnicu i disidentkinju, beskompromisnu osobu. Ali dok sam s njom razgovarala, saznala sam da je prihvatila posao (prevodioca) u tajnoj policiji čim joj je bio ponuđen. To je bilo u vreme Staljinove takozvane antikosmopolitske kampanje, kada su Jevreji isterivani iz svih sovjetskih ustanova. Nije mogla da nađe posao i spase sopstveni život ili, tačnije, život svog malog sina. Mogućnost izbora nije postojala, rekla mi je: morala je da prehrani dete. Nikad nije počela da radi taj posao jer nije prošla medicinski pregled.

Međutim, ključna ličnost u knjizi je njen otac, koji je poginuo u Majdaneku. Znala sam da je učestvovao u pobuni Bjalistoškog geta. Ali tek tada sam otkrila da je služio u jevrejskom veću (Judenrat) pre nego što je odlučio da pomogne pobunjenicima.

Dok sam proučavala arhive – sačuvano je neobično mnogo dokumenata iz Bjalistoškog geta – shvatila sam da je moj pradeda bio jedan od vođa jevrejskog veća. Bio je odgovoran za dopremanje hrane i uklanjanje smeća u getu, a našla sam i pouzdano svedočanstvo da je učestvovao u sastavljanju spiskova za likvidaciju. Našla sam i pisana sećanja jednog člana otpora u kojima se govori o nastojanjima mog pradede da suzbije otpor. Kasnije je očigledno promenio mišljenje i počeo da pomaže otporu da prokrijumčari oružje u geto. Pre rata je bio izabrani zvaničnik, član oba gradska veća i jevrejskog veća, pa mi je bilo jasno da je svoje dužnosti u Judenratu shvatao kao logičan nastavak službe za koju je izabran. Mogla sam da sagledam putanju izbora i odluka svog pradede.

Moja baka nije želela da objavim deo o Judenratu i dugo smo vodile bitku oko toga čiju priču treba ispričati – njenu, moju ili obe. Na kraju je ona imala samo jedan zahtev: da izostavim jedan citat iz Ajhmana u Jerusalimu Hane Arendt. U tom neslavnom citatu se tvrdi da holokaust ne bi bio moguć bez saradnje jevrejskih veća.

Videla sam to kao priču o nemogućim, mučnim odlukama koje je moj pradeda ipak uporno donosio. Totalitarni režimi teže da onemoguće izbor i tada me je upravo to zanimalo. Bila sam zapanjena jazom između sopstvene moći da donosim odluke zasnovane na rasuđivanju i nepodnošljivo ograničenih mogućnosti s kojima su se suočavali moji praroditelji. Usredsredila sam se na ideju „nemogućnosti izbora“ i „nemanja izbora“. Sad me zanima nešto drugo: mislim da otpor može da se uobliči kao insistiranje na izboru čak i onda kad se mora birati između dve neprihvatljive opcije.

5. Naučno utemeljeno

U Sjedinjenim Država avantura mojih roditelja se završila 11 godina nakon dolaska. Majka je umrla od raka u leto 1992. Posle još 11 godina prihvatila sam poziv da predajem na univerzitetu – i da godinu dana budem Ruskinja u Americi. Tokom te godine uradila sam genetski test i on je pokazao da imam genetsku mutaciju koja je ubila moju majku i, pre toga, tetku. „Takva sam se rodila“ – rodila sam se da dobijem rak dojke ili jajnika, ili i jedno i drugo. Savetnici za genetiku i lekari su me pitali šta želim da uradim. Morala sam da biram između „agresivne kontrole“ – traženja prvih znakova raka koji će se, po rečima lekara, sigurno pojaviti – i preventivne hirurgije.

Na kraju sam počela da pišem, najpre niz članaka a onda i knjigu o donošenju odluka u doba genetskog testiranja. Razgovarala sam s ljudima koji su se suočili s daleko drastičnijim izborom nego što je bio moj. Ti ljudi su odlučili da žive bez tako važnih organa kao što su želudac ili pankreas, dok su meni lekari savetovali da uklonim samo dojke i jajnike. Izabrala sam da uklonim dojke i stavim inplante. Birala sam veličinu grudi i svoju sudbinu!

Lekari su smatrali da to nije dobar izbor: oni su se zalagali za odstranjivanje jajnika pre nego dojki jer su smatrali da je to važnije. Našla sam ubedljive dokaze u prilog zadržavanju jajnika još neko vreme, ali posle dve i po godine sam uklonila i njih. Otprilike u to vreme mi je lekar rekao da više nemam izbora.

6. Transrodnost

Posle dve decenije provedene u Rusiji opet sam otišla odande. Bio je to jedan od onih nemogućih izbora koji ne izgledaju kao izbor: bila sam jedna od mnogih koji su izbačeni iz zemlje posle protesta 2011-2012. i uvođenja represivnih mera. Nekima je ostavljeno da biraju između emigracije i zatvora. Mogla sam da biram između dve mogućnosti: da emigriram ili da o mojoj deci brinu socijalne službe zato što sam queer.

Šta se dogodilo s životom koji je moje diskontinuirano Ja vodilo u Americi dok sam ja živela u Rusiji? Moj spisateljski život je manje-više napredovao – dok sam živela u Rusiji, objavljivala sam u Sjedinjenim Državama. Društveno gledano, ko sam ja bila? Koji narod je bio moj? Gde sam pripadala? Izgubila sam neke prijatelje i stekla neke druge. Neki prijatelji su postali par, neki se rastali, ponovo se vezali, imali decu. Ja sam raskinula jednu vezu, ušla u drugu i takođe sam imala decu.

Uz to, neke od žena koje sam poznavala su postale muškarci. Većina transrodnih osoba to ne bi tako rekla; u datom jeziku nema izbora: ljudi kažu da su uvek bili muškarac ili žena i da se sad samo pojavilo njihovo pravo sopstvo. To je isti onaj pristup „takav rođen ili takva rođena“ koji su gej i lezbejski pokreti tako dobro politički koristili u vreme dok sam bila odsutna i koji je queer osobama otvorio institucije kakve su vojska i brak.

Standardna priča ide otprilike ovako: u detinjstvu sam se uvek osećala kao dečak, ili nikad se nisam osećala kao devojčica, a onda sam pokušala da budem lezbejka, ali zapravo nije bila posredi seksualna orijentacja već rod, tačnije „istinski rod“, koji se sad može osvojiti promenom pola. Shvatila sam da me te priče nerviraju. I ja sam se uvek osećala kao dečak! Morala sam da se potrudim da bih uživala u tome što sam žena (šta god to značilo) – i uspela sam, naučila sam kako da to budem. Ipak: bila sam tu, suočena s mogućnošću da bih, u paralelnom životu koje je moje ostavljeno ja vodilo u Sjedinjenim Državama dok sam ja živela u Rusiji, izvršila taj prelaz. Autentični rod (šta god to značilo) nije imao mnogo veze s tim, ali mogućnost izbora jeste. Nekako mi je promakla činjenica da ta mogućnost postoji.

Napisala sam celu knjigu o odlukama povezanim sa odstranjivanjem delova tela koji su me naizgled činili ženom: dojki, jajnika, materice. A nisam dovela u pitanje uobičajenu pretpostavku da osoba posle mastektomije razmišlja o rekonstrukciji dojki, a da se posle radikalne histerektomije pita da li da prima hormonsku terapiju, tačnije estrogen. Izvršila sam rekonstrukciju i uzimala estrogen. Žalosno sam previdela opciju da svoje odluke, donete pod izvesnim pritiskom neprijatnih okolnosti, shvatim kao mogućnost za avanturu. Nisam uspela da razmotrim nastanjivanje drugačijeg tela onako kako bi čovek mislio o odlasku u drugu zemlju. Kako zamišljam osobu koja sam sada?

Odustala sam od estrogena i počela da uzimam testosteron. Imala sam problema sa naučnim istraživanjima o tome jer sam otkrila da svi objavljeni radovi o korišćenju testosterona kod ljudi koji su započeli kao žene spadaju u jednu od dve kategorije: ili nastoje da pokažu da će osobe koje primaju testosteron doživeti sve željene maskulinizirajuće promene ili pak nastoje da pokažu da žene neće doživeti maskulinizirajuće promene od kojih strahuju. Primam malu dozu i pojma nemam kako će to uticati na mene. Glas mi je postao dublji. Moje telo se menja.

S druge strane, tela se sve vreme menjaju. U knjizi Argonauti Maggie Nelson citira svog partnera, umetnika Harryja Dodgea koji je rekao da nikud ne ide – da ne doživljava nikakvu tranziciju, već samo postaje ono što jeste. Poznato mi je to osećanje, mada bih verovatno rekla obrnuto: 39 godina, otkad su moji roditelji odneli ona dokumenta u kancelariju za izdavanje viza, osećala sam takvu nesigurnost da nisam polagala nikakvo pravo na to da budem „ono što zaista jesam“. Osobu čini niz odluka i pravo pitanje je zapravo: Da li će moja sledeća odluka biti svesna i da li će moja sposobnost da je donesem biti neometena?

7. Zasnovano na svedočanstvu

Morala sam da uložim mali napor da bih nažvrljane beleške za ovo predavanje organizovala oko 7 reči čije je korišćenje Trumpova administracija zabranila Centrima za kontrolu bolesti. Svih sedam reči – od „fetus“ do „zasnovano na svedočanstvu“ – odražavaju se na naše razumevanje pojma izbora.

Mogućnost izbora je veliki teret. Poziv da zamišljamo svoj život, da to neprestano radimo, može zvučati kao nepodnošljivo težak zahtev. Totalitarni režimi nastoje da ponište mogućnost izbora, a pojedinci koji teže položaju autokrate obećavaju ljudima da će ih osloboditi potrebe da biraju. To obećanje je sadržano u sloganu „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ – ono doziva čari imaginarne prošlosti u kojoj je čovek bio slobodan da ne bira.

Prošle godine me je iznenadilo to što oživljavanje interesovanja za neke klasične knjige o totalitarizmu nije vratilo u središte pažnje divnu knjigu Ericha Fromma Bekstvo od slobode (mada su Fromma, koji je bio psihoanalitičar i socijalni psiholog, ponovo otkrili mnogi ljudi koji se profesionalno bave mentalnim zdravljem jer je on uveo pojam „maligni narcizam“). U uvodu se Fromm izvinjava zbog onog što smatra aljkavošću koja je, kao što kaže, proizašla iz potrebe da brzo napiše tu knjigu jer je osećao da svet srlja u katastrofu. Fromm je to pisao 1940. godine.

Fromm kaže da postoje dve vrste slobode: „sloboda od“, koju svi želimo – svi želimo da nam roditelji više ne govore šta da radimo – i „sloboda za“, koja može biti teška, pa i neizdrživa. To je sloboda da se zamisli sopstvena budućnost, sloboda biranja. Fromm kaže da u nekim periodima ljudske istorije teret „slobode za“ postaje suviše težak i da većina ljudi ne može da ga podnese, te zato rado prenosi svoju moć odlučivanja na nekog drugog čim se ukaže prilika – bilo na Martina Luthera, Adolfa Hitlera ili Donalda Trumpa.

Nije neobično što je Trump opsednut ljudima koji otelotvoruju mogućnost izbora. Imigranti su njegov najstrašniji zamišljeni neprijatelj, onaj koji se mora „ekstremno kontrolisati“, zaustaviti zidom, čiji se zločini moraju prijavljivati na posebnu vruću liniju i čije se porodice moraju držati van zemlje. Podseća me na „agresivnu kontrolu“ raka koji će se sigurno pojaviti. Transrodni ljudi su bili druga meta Trumpovog očigledno spontanog istresanja – doživeli smo da im bude onemogućen pristup vojsci, da budu opozvane mere zaštite transrodnih studenata, a sad i da bude zabranjena sama reč „transrodno“.

Ali kad govorimo o imigrantima, skloni smo da u prvi red istaknemo nepostojanje izbora kao i kad govorimo o queer ili transrodnim osobama. Usredsređujemo se na razliku između izbeglica i „ekonomskih migranata“, a ne pitamo se zašto se strah od gladi i bede smatra manje važnim razlogom za migraciju nego što je to strah od zatvora ili umiranja od vatrenog oružja – i to samo onda kad su meci ispaljeni iz političkih ili verskih razloga. Ali još važnije od toga, zašto usvajamo sledeći stav: što je ograničenija mogućnost neke osobe da bira, to je ona podobnija da uđe u zemlju koja slobodu ličnog izbora proglašava za jedan od svojih ideala?

Imigranti biraju, donose odluke. Hrabrost nije ostajanje po ceni da te pogodi metak, hrabrost je odluka da se to izbegne. U Sovjetskom Savezu većina disidenata je smatrala da osoba koja je suočena s nemogućim izborom između napuštanja zemlje i odlaska u zatvor treba da izabere ono prvo. Manje dramatično, hrabrost je sposobnost da se sopstveni izbor doživi manje kao bekstvo, a više kao avantura. Hrabrost je biti živi podsetnik na mogućnosti izbora u životu – nešto što imigranti i većina transrodnih osoba zaista jesu, bilo da njihov lični narativ govori o izboru ili ne.

Volela bih da mogu da završim tonom nade, na primer ovako: ako samo budemo insistirali na svom pravu na izbor, uspećemo da odagnamo mrak. Nisam sigurna da je tako. Ali zaista mislim da će nam korišćenje mogućnosti izbora i, što je još važnije, zamišljanje drugih, boljih izbora, dati najbolje moguće šanse da izađemo iz mraka bolji nego što smo bili kad smo u njega ušli. To donekle liči na emigriranje: odluka da se ode retko se doživljava kao slobodan izbor, ali naše odluke o životu u novim predelima (ili promenjenim telima) zahtevaju imaginaciju.

 

The New York Review of Books, 08.02.2018.

Prevela Slavica Miletić

 

on-off, 23.03.2018.