Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

 

Da bi se sagledao položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji, dovoljno je na primer ispratiti dva naslova u medijima: „Najveći problemi osoba sa invaliditetom nezaposlenost i siromaštvo“1 i „Osobe sa invaliditetom najviše se žale na siromaštvo i nezaposlenost“.2 Iako je problem dakle identičan, između ova dva novinarska teksta/priloga proteklo je pet godina (prvi je iz 2013. a drugi iz 2018). Ništa se ne menja. U slučaju položaja osoba sa invaliditetom, može se reći da ove četiri reči sasvim adekvatno i detaljno određuju rezultat njihovih napora da se prepoznaju kao ravnopravni članovi društva. U odnosu na periode od pre deset, dvadeset godina, izmenjena je terminologija, doneti su zakoni i sačinjene razne strategije, postignuti neki formalni pomaci – ali opet bez vidljivih dugoročnih i sistemskih rezultata.

Zakon o radu se ne može pohvaliti mnogobrojnim humanim izmenama iz 2014. godine, kada je gotovo dve trećine zakona izmenjeno u korist poslodavaca. Kao posebno kontroverzno rešenje se međutim svakako ističe ono prema kojem je poslodavac dužan da zaposlenom kod kojeg nastupi umanjenje radne sposobnosti, pronađe odgovarajući posao ili da ga otpusti kao višak zaposlenih. Krajnje ironično, ove odredbe sadržane su u članovima 101 i 102 koji se nalaze u delu o posebnoj zaštiti zaposlenih. Kako se to zaposleni štiti otpuštanjem, niko nikada nije uspeo da objasni. Sasvim je međutim izvesno da ovakvo rešenje ima bar dve negativne posledice. Sa jedne strane, zaposleni kod kojih dođe do umanjenja radne sposobnosti vrlo lako mogu da postanu višak zaposlenih – tako oni gube posao i teraju se na nezahvalno tržište rada na kojem je teško snaći se i nezaposlenima sa punom radnom sposobnošću. Ovim rešenjem je zapravo ozakonjena praksa prema kojoj poslodavci imaju vrlo malo solidarnosti sa svojim zaposlenima koji se nađu u takvoj situaciji – oni su u prošlosti najčešće dobijali otkaz bez ikakvog obrazloženja.

Izmenama Zakona o radu je uvedena obaveza da poslodavac proglasi zaposlenog za višak i isplati mu otpremninu (koja je tim istim izmenama zakona drastično smanjena). Zato je čak tadašnji ministar (ili neko od predlagača) stidljivo izjavio i da je ovo napredak, zapravo povoljno rešenje po zaposlenog. Kako je moguće da se zaposleni otpusti samo zbog zdravstvenog stanja, odnosno invalidnosti, i kako je moguće da to ne bude neustavno kao diskriminatorno postupanje, donosioci zakona nisu pojasnili. Druga posledica je međutim još gora – zaposleni kod kojih dođe do umanjenja radne sposobnosti i koji više nisu sposobni da obavljaju poslove na kojima rade, kriju tu činjenicu od poslodavca i svejedno nastavljaju da rade na istim zaduženjima čak i ako to uzrokuje dalje pogoršanje njihovog zdravstvenog stanja. Ovo pre svega zbog toga što se plaše da će im se dogoditi ono što je opisano par redova naviše – otkaz po kratkom postupku. U praksi se dešavalo da se otkaz daje čak i kada postoje poslovi koje zaposleni sa umanjenom radnom sposobnošću može da obavlja, ali se na njima nalazi drugi izvršilac. Poslodavci u takvim situacijama nemaju čak ni malo osećaja da bi se njhovom rotacijom mogla oba zaposlena zadržati u radnom odnosu – gotovo uvek se samo mehanički konstatuje nepostojanje slobodnih poslova (radnih mesta) i radni odnos prestaje.

Tako je osobama sa invaliditetom omogućeno da lako izgube posao ali je jako teško da se zaposle. Iako je diskriminacija osoba sa invaliditetom zabranjena i Zakonom o zabrani diskriminacije i drugim propisima, postoje značajne poteškoće u realizaciji i primeni tog principa. Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom uveo je kvote u zapošljavanje – one se praktično ne poštuju, niti ih iko efektivno kontroliše (ako se ne računa redovna kontrola inspekcije rada koju poslodavac može da očekuje jednom u nekoliko godina). Postoje čak i inicijative da se cela stvar potpuno obesmisli, uvođenjem izuzetaka od obaveze zapošljavanja izuzimanjem pojedinih delatnosti iz primene ovog Zakona. Zakon o socijalnim preduzećima sa druge strane još uvek nije donet, a dosadašnje verzije se takmiče samo u tome koja će se predstaviti kao više ograničavajuća za razvoj socijalnog preduzetništva. U prošlosti su zabeleženi i slučajevi da je radni odnos osoba sa invaliditetom trajao samo onoliko dugo koliko su trajale subvencije poslodavcu – nije se dakle radilo na promeni svesti o realnoj potrebi poslodavca da ima kvalitetnog zaposlenog, propis se sprovodio samo mehanički. Nije postojala ni šansa da takva praksa uzrokuje promenu načina posmatranja radnih sposobnosti osoba sa invaliditetom, već se sve svodilo na ispunjavanje formalnih uslova za ostvarivanje beneficija.

Konačno, Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom sadrži i duboko nemoralnu odredbu prema kojoj će roditelji teško bolesne dece (uključujući i onu sa invaliditetom) morati da izaberu da li žele da rade ili žele da provode više vremena sa svojom decom. Član 12 stav 7 ovog Zakona je neumoljiv: Pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada radi posebne nege deteta ne može se ostvariti za dete za koje je ostvareno pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica. Svako ko ostvaruje dodatak za pomoć i negu neće dakle primati bilo kakvu drugu naknadu po osnovu rada.3

Ništa bolje ne izgleda ni sudska praksa. Iako postoje pozitivne i progresivne odluke kada je reč o tretmanu osoba sa invaliditetom, pomenuti zakonski okvir, kao i sve češći stav sudija da svojim delovanjem brane državu, a ne pravni sistem kako su se zakleli, dovode do raznih loših praksi – uključujući i one koje se ne mogu opravdati nedostatkom sredstava ili opštom nepovoljnom ekonomskom situacijom.

Na primer, takozvano razumno prilagođavanje je bilo predmet nekih dobrih sudskih odluka. Tako je Apelacioni sud u Nišu zaklјučio je da je Ministarstvo pravde Srbije prekršilo zabranu diskriminacije kada nije ispunilo zahteve osobe sa invaliditetom za prisustvovanje sudskom postupku. Sednice suda održavane su na drugom spratu u zgradi bez lifta, iako nije bilo realne prepreke da se postupak preseli u prizemlje. Osoba sa invaliditetom, koja je u ovom konkretnom slučaju bila tužilac, obično je uzimana iz invalidskih kolica i odnošena u sudnicu. Apelacioni sud je sasvim ispravno zaklјučio da je to diskriminacija u toku postupka pred organima državne uprave/pravosudnim organima, kao što je propisano članom 11 Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom.4 Ali je zato povodom sličnih okolnosti Vrhovni kasacioni sud ocenio da ne postoji uskraćivanje mera za stvaranje pristupačnog okruženja osobama sa invaliditetom iz člana 13 istog Zakona, u slučaju kada je odlučio o tome da grad Novi Sad nije izvršio diskriminaciju protiv tužioca (kao i protiv drugih lica sa invaliditetom) neomogućavanjem pristupa svim javnim prostorima i objektima za osobe sa invaliditetom, kao što je propisano u članu 17 stav 2 Zakona o zabrani diskriminacije i u članu 13 Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom. Sud je naveo da činjenica da ne postoje zadovolјavajući načini prevoza za osobe sa invaliditetom u Novom Sadu nije diskriminatorska, jer su uklanjanje arhitektonskih prepreka i obezbeđivanje prevoza i slobodnog kretanja osoba sa invaliditetom „dugotrajni procesi uslovlјeni finansijskim potencijalima zajednice“.5 Ovo donekle podseća na ironičnu priču o tome da ste lopov ako ukradete čokoladicu u samoposluzi, ali da ste biznismen ako ukradete čitavu samoposlugu. Ako dakle ne omogućite licu da dostojanstveno dođe do sudnice, ima diskriminacije. Ali ako mu uopšte ne omogućite da dođe do zgrade suda, diskriminacija ne postoji jer nema para da se stvari promene. Evropski sud za ljudska prava je u ovakvim slučajevima pokazivao vrlo nizak stepen tolerancije prema državi kao tuženoj – nema razloga da se misli da će i u ovakvim slučajevima protiv Srbije, kada budu došli na red, postupiti po istim kriterijumima. A do tada, zakonske odredbe će ostati mrtvo slovo na papiru, sa klasičnih hiljadu opravdanja zašto nešto ne može biti implementirano – i naravno, bez sankcija za kršenje zakona od strane države.

Vrhovni kasacioni sud nije briljirao ni u drugom slučaju, koji je karakterističan zbog toga što pokazuje koliko sudije najviše sudske instance u zemlji ne znaju razliku između jednakosti i ravnopravnosti. U pitanju je bio radni spor protiv Narodne banke Srbije, nakon što je bivši zaposleni tužio zbog pogoršanja zdravstvenog stanja i konačno potpunog gubitka radne sposobnosti, do kojeg je došlo nakon što je premešten na poslove za čije obavljanje nije bio radno sposoban. Prvostepeni Osnovni sud u Pančevu je našao da diskriminacije nije bilo, ali je Apelacioni sud u Novom Sadu ovakvu odluku preinačio.6 Vrhovni kasacioni sud je konačno našao da diskriminacije ipak nije bilo i potvrdio odluku prvostepenog suda. Obrazloženje sudija Vrhovnog kasacionog suda je više nego zanimljivo – poslodavac nije načinio štetu zaposlenom, jer nije po zakonu imao obavezu da ga pošalje na vanredni lekarski pregled, a nije mogao bez odluke lekara da zna da je posao koji mu je dodelio nepodoban po zaposlenog i da će dovesti do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja.7 Vrhovni kasacioni sud je zanemario činjenice da je poslodavac mogao da po zahtevu zaposlenog obavi lekarski pregled (a zahteva zaposlenog je bilo nekoliko) kao i da je zaposleni već bio narušenog zdravlja zbog čega nije mogao da obavlja dodeljene poslove. Sud pri odlučivanju propušta da konstatuje da formalno jednako postupanje prema svim zaposlenima, koje je podrazumevalo određeni raspored obavljanja zdravstvenih pregleda, nije dovoljno da bi poslodavac poštovao zakonsku obavezu jer je na taj način obezbedio jednakost ali ne i ravnopravnost tretiranja zaposlenih koji se nalaze u različitim situacijama kada je reč o zdravstvenom stanju i radnoj sposobnosti. Takođe, Sud konstatuje da je poslodavac postupao u skladu sa obavezama iz Zakona o radu ali to nije tačno – budući da i sam Zakon o radu sadrži odredbe protiv diskriminacije, koje sudije očigledno nisu umele da primene na konkretne okolnosti slučaja.

Čini se da ne postoji iskreno interesovanje države zašto su osobe sa invaliditetom materijalno i socijalno ugrožene u daleko većem procentu nego neke druge socijalne grupe u Srbiji i kako se ta situacija može preokrenuti. Ovoj kategoriji lica oduzeto je pravo da žive život ispunjen ostvarivanjem svojih potencijala i ništa se značajno neće promeniti u tome sve dok se ne promeni način percepcije osoba sa invaliditetom. Inkluzija bi trebalo da omogući širi pristup obrazovanju ali i lakši pristup tržištu rada. Otuda bi se sistemsko rešenje moralo osvrnuti i na postojeća rešenja iz Zakona o radu. Uloga države nije da reguliše odnose u korist poslodavca, jer je u radnom odnosu prevaga ionako na njegovoj strani. Ovo se posebno odnosi na ranjive i teže zapošljive grupe, koje su – kada su ostavljene bez zaštite – praktično bez budućnosti u sistemu rada koji je isključivo okrenut stvaranju profita. Otuda se regulativa obaveza poslodavaca mora oslanjati na solidarnost sa osobama sa invaliditetom – dakle ne samo na inkluziju koja bi ih dovela u približno isti početni položaj, već i na održavanje tog položaja sprečavanjem onako otvoreno diskriminatornih rešenja kakvo je sada aktuelno u zakonu. Istovremeno, morala bi se pojačati uloga države u podržavanju socijalnih preduzeća i generalno svih poduhvata koji bi osobe sa invaliditetom predstavile u konkurentnom svetlu na tržištu roba i usluga, istovremeno poboljšavajući položaj jednog dela osoba sa invaliditetom na tržištu rada.

Čini se, imajući u vidu u kojem pravcu se forsiraju politika zapošljavanja, politika investiranja i socijalna politika Srbije u poslednjih par godina, da je izvesno da osobe sa invaliditetom ne mogu računati na opisane mere, kao ni na bolji tretman u bliskoj budućnosti.

 

on-off, 21.01.2019.

____________________

  1. http://www.belami.rs/najveci-problemi-osoba-sa-invaliditetom-nezaposlenost-i-siromastvo/
  2. http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/osobe-sa-invaliditetom-najvise-se-zale-na-siromastvo-i-nezaposlenost_902684.html
  3. Detaljnija kritika ovog sramotnog rešenja: Mario Reljanović, Zakon o finansijkoj propasti porodice sa decom
  4. Presuda Apelacionog suda u Nišu 6Gž. 2374/13 od 19. novembra 2013, citirano prema: Mario Reljanović, Studija o primeni Zakona o zabrani diskriminacije u Srbiji, str. 25.
  5. Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 361/2014 od 23. oktobra 2014. godine, citirano prema: M. Reljanović, str. 25.
  6. Presuda Osnovnog suda u Pančevu, presuda P1 497 / 12 od 28. januara 2013. godine i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1252/13 od 18. jula 2013. godine. Citirano prema: M. Reljanović, str. 41.
  7. Presuda Vrhovnog kasacionog suda rev2. 361/2014 оd 23. oktobra 2014. godine. Citirano prema: M. Reljanović, str. 41.