praksa sudova

Foto: Predrag Trokicić

 

Malo šta zadaje toliko glavobolje sudijama, kao što je to institut prebacivanja tereta dokazivanja u postupku povodom diskriminacije. Naime, Zakonom o zabrani diskriminacije (dalje: ZZD) propisano je (član 45. stav 2): „Ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi.“

Ratio takvog rešenja je pre svega u tome da se lice koja smatra da je diskriminisano procesno osnaži, budući da je diskriminaciju veoma teško dokazati i da se veoma često dokazi svode na razgovore u četiri oka, usmeno prenete instrukcije, i tome slično. Zbog toga je omogućeno tužiocu da „učini verovatnim“ postojanje diskriminacije, odnosno da pokaže na osnovu činjeničnog stanja i dostupnih dokaza kako je potencijalno postojala diskriminatorna posledica ponašanja tuženog.

Sudije u Srbiji ne shvataju šta ovo znači. Možda je i sama terminologija kriva, opšteprihvaćeni izraz „prebacivanje tereta dokazivanja“ ponekad može da navede (i zavede) na činjenicu da tužilac uopšte ne mora imati dokaze da je do diskriminacije došlo. Ovo naravno nije tačno i zato bi se moglo razmišljati o promeni terminologije – čini se da bi bliži sudijskom razumevanju bio termin „preraspodela tereta dokazivanja“.

Sudovi su u situaciji kada nisu sasvim sigurni šta bi trebalo da urade, odlučili da ovaj institut jednostavno ignorišu. Tako je Zakon o parničnom postupku postao mantra, primenjuje se bez izuzetka i svaki pokušaj da se prebacivanje tereta dokazivanja pojasni završava se „krunskim argumentom“ da ZZD ne može derogirati Zakon o parničnom postupku, konkretno njegov član 8. kojim se normira da „Sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane“. Ovo naravno nije poenta postojanja odredbe iz člana 45. stava 2. ZZD, niti je tako nešto potrebno. Ignorantski i isključivi pristup suda dovodi do pogrešne primene zakona, koja u mnogim slučajevima ima odlučujuću ulogu prilikom donošenja presude. Tako je u istraživanju iz 2017. godine (Studija o primeni Zakona o zabrani diskriminacije u Srbiji) konstatovano da se sud na posmatranom uzorku od 87 predmeta, u samo šest odluka uopšte osvrće na dokazni postupak i kritičku analizu izvedenih dokaza. Kao primer dobre prakse svakako se može navesti presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, koji je ukinuo prvostepenu presudu upravo zbog činjenice da u njoj nisu razmatrani izvedeni dokazi i da nije jasno na čemu se bazirao postupak odlučivanja prvostepenog suda. Primera loše prakse je međutim daleko više, pa se ni u jednoj od razmatranih presuda u toj analizi ne obrazlaže kada je i zbog čega došlo do prebacivanja tereta dokazivanja, odnosno u kojem trenutku i kako je tužilac „učinio verovatnim“ da je diskriminacija počinjena u konkretnim okolnostima slučaja. Najbliži tome je opet bio Apelacioni sud u Novom Sadu, navodeći u jednom predmetu da je tužilac dokazao da je verovatno da je došlo do diskriminacije, dok tuženi nije pružio niti jedan dokaz da to opovrgne. U ostalim odlukama suda, sudije se uglavnom zadovoljavaju iznošenjem liste svih dokaznih sredstava koja su izvedena, preskačući opis logičke operacije izvođenja zaključka iz tih dokaza i jednostavno formulišući da je „na osnovu izvedenih dokaza“, sudska odluka takva-i-takva.

U jednoj presudi, sud je konstatovao da derogacija Zakona o parničnom postupku i pomenutog člana 8. od strane ZZD, nije moguća. Odnosno, da je tužilac svakako dužan da iznese sve dokaze koje poseduje. Tumačenje da je potrebno derogirati Zakon o parničnom postupku ne samo da nije tačno, već stvara privid nesaglasnosti odredbi tog zakona i ZZD. Ova nesaglasnost zapravo ne postoji, osim očigledno u shvatanjima suda. Poenta članova 7. i 8. Zakona o parničnom postupku jeste da se pokaže da se sud pri odlučivanju vodi isključivo činjenicama koje su izvedene u vidu dokaznih sredstava pred tim sudom. Nema dakle pri odlučivanju proizvoljnosti, subjektivnosti, pristrasnosti – sve je zasnovano na činjenicama koje su sudu prezentovane u postupku. Svrha rešenja iz člana 45. stava 2. ZZD međutim uopšte nije u derogiranju, poništavanju ovih normi Zakona o parničnom postupku, već se njima uređuje specifičan modalitet njihove primene u antidiskriminacionim parnicama. Dokazi se dakle naravno izvode i tužilac je dužan da ukaže na postojanje dokaza i da ih priloži ili ukaže sudu gde se oni mogu pribaviti, još prilikom podnošenja tužbe. Ovi dokazi će biti izvedeni u skladu sa procesnim pravilima i nikakvo „zaobilaženje“ ili „poništavanje“ Zakona o parničnom postupku nije moguće. Ali sama ocena dokaza je takva da je uloga suda drugačija nego u klasičnom parničnom postupku. Najpre, moguća je situacija kada tužilac neće imati dovoljno dokaza da van svake sumnje uveri sud da je do diskriminacije došlo. Moguće je i da dokazi uopšte ne postoje ali postoji posledica koja je nastala pod „sumnjivim“ okolnostima i koja ukazuje na postojanje diskriminacije. Ovo će možda i najčešće biti slučaj – gotovo da je nemoguće zamisliti primer posredne diskriminacije u kojem će tužilac raspolagati svim potrebnim dokazima. Stoga je stepen uverenja koji bi trebalo stvoriti kod suda takav da sud posumnja na potencijalnu nezakonitost. Tužilac dakle izvodi dokaze i u zavisnosti kakav je njihov broj i kvalitet, takva parnica može sasvim podsećati na opšti postupak dokazivanja (ali ne mora). Kada sud razmotri dokaze koje je tužilac izneo, procenjuje da li je on „učinio verovatnim“ da je došlo do diskriminacije. Ovaj stepen uverenja će ponekad biti veoma lako postići, a ponekad je značajno teže.

Na primer, ukoliko je tužilac konkurisao za posao a u samom oglasu stoji da je konkurs otvoren samo za muškarce, tužilac će prezentovanjem oglasa praktično dokazati diskriminatorsko postupanje tuženog poslodavca – jer je diskriminacija izvršena već samim objavljivanjem konkursa takve sadržine. Ako je međutim oglas rodno neutralan i dozvoljava konkurisanje pripadnicima oba pola, a tužiteljki je na razgovoru za posao usmenim putem (bez ostavljanja pisanog traga) saopšteno da neće biti primljena na posao zato što je žena, onda će postupak dokazivanja biti značajno teži – jedini dokaz koji tužiteljka poseduje jeste upravo njena reč, protiv reči poslodavca. Tada će dokazi biti ne samo značajno slabiji (reč protiv reči, kao i konačan rezultat konkursa na kojem je poslodavac zaposlio muškarca) već i praktično nedovoljni da se postigne odgovarajući efekat ubeđenja suda da su u pitanju nezakonite radnje poslodavca. Stoga je važno da sud primeti da u okolnostima koje je tužiteljka iznela postoji verovatnoća da je do diskriminacije došlo – ne samo zato što ona tako tvrdi, već i zbog konačnih rezultata konkursa na kojem zaista nije primljena osoba ženskog pola. Ovo bi moralo da bude dovoljno da sud pozove tuženog poslodavca da ovaj iznese dokaze da do diskriminacije nije došlo. Pa će tako poslodavac morati da pokaže sudu da je lice muškog pola koje je primljeno na konkursu zaista bilo najkvalitetniji kandidat, prema objektivnim parametrima koji isključuju polnu/rodnu pripadnost i okolnosti koje bi navele sud da utvrdi da je poslodavac zaista bio motivisan polom ili rodom kao parametrima koji nisu bili od značaja za obavljanje konkretnih poslova.

Šta se međutim dešava u praksi? Sudovi zanemarujući ove objektivne teškoće dokazivanja diskriminacije, zbog kojih je i uvedena preraspodela tereta dokazivanja, cene samo izvedene dokaze u klasičnom smislu. Tako se mogu pronaći apsurdni primeri da Vrhovni kasacioni sud, kao najviše sudska instanca u predmetima povodom diskriminacije, u svojim odlukama piše o tome kako tužilac „nije dokazao postojanje diskriminacije u postupku zapošljavanja“, iako ga zakon ne obavezuje da diskriminaciju dokaže, već samo da je učini verovatnom. Poseban kuriozitet u nizu loših sudskih odluka u tom smislu je sasvim sigurno postupanje suda u slučaju „Pfajfer“ koji se vodi povodom diskriminacije na radu na nacionalnoj osnovi. Sud je naime u postupku koji (za sada) traje preko devet godina, što je samo po sebi poražavajuće, zatražio od tužioca da izvede ni manje ni više nego 137 dokaza. Ovime sud ne samo što destimuliše tužioca, kao i potencijalne druge žrtve diskriminacije koje bi se obratile sudu ali neće to učiniti kada shvate kakva je praksa postupanja, već i krši zakon i obesmišljava ceo dokazni postupak, praktično se rugajući žrtvi. Očigledno je da sudije u Srbiji moraju još mnogo toga da nauče, kada je reč o specifičnostima dokaznog postupka u parnicama povodom diskriminacije.

 

on-off, 01.11.2018.