A šta kada nasilje sprovodi država?

 

Prema statističkim podacima svaka druga žena u Srbiji preživi neki oblik nasilja, a nasilje često ostaje „nevidljivo“ sve dok se ne desi tragičan ishod. Iako žene najčešće zlostavljaju njihovi bivši i sadašnji partneri, treba ukazati da nasilje nad ženama sprovodi i država.

Ako ste žena, a pri tom imate i neki oblik invaliditeta država može dovesti u pitanje vašu podobnost da budete majka te vam postaviti dodatne uslove kako biste „dokazali“ da možete brinuti o svom detetu. Međutim, ako su vaše teškoće intelektualne ili psihosocijalne prirode možete završiti iza zaključanih vrata, biti lišeni svih svojih prava, a vašu decu mogu dati usvojiteljima bez vašeg znanja i saglasnosti.

U Srbiji 18.250 osoba živi u nekom obliku kolektivnog smeštaja, a preko 11.000 osoba ima neki oblik invaliditeta. Iako polovinu ovih osoba čine devojčice i žene, ne postoji sveobuhvatno istraživanje o položaju žena i devojčica sa invaliditetom u rezidencijalnim i psihijatrijskim ustanovama.

Međunarodni i nacionalni zakoni i politike u vezi sa osobama sa invaliditetom istorijski su zanemarivali rodni aspekt, dok su zakoni i politike koji se bave ženama tradicionalno zanemarivali invaliditet. Zbog toga se održavala situacija višestruke i intersekcijske diskriminacije žena i devojčica sa invaliditetom.

Opštim komentarom br. 3,1 Komitet za prava osoba sa invaliditetom ukazuje na posebno težak položaj žena i devojčica sa invaliditetom i na prepreke sa kojima se susreću u svim oblastima javnog i privatnog života. Komitet je posebno izrazio zabrinutost u vezi sa nasiljem, seksualnim i reproduktivnim zdravljem i diskriminacijom žena i devojčica sa invaliditetom.

Žene sa invaliditetom u većem su rziku od nasilja, eksploatacije i zlostavljanja u odnosu na širu populaciju žena, a nasilje može biti interpersonalne, institucionalne i/ili strukturalne prirode. Pojedini oblici nasilja mogu se smatrati okrutnim, nehumanim, ponižavajućim postupanjem i kažnjavanjem, u skladu sa međunarodnim konvencijama.

Izbori žena sa invaliditetom, posebno žena sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom često se ignorišu, oduzima im se poslovna sposobnost, čime im se ukidaju sva ljudska prava i povećava rizik od nasilja i institucionalizacije. Postoje brojna istraživanja koja ukazuju da institucionalizacija može da izloži osobe sa invaliditetom nasilju i zlostavljanju, a u posebnom riziku su žene. Oblici rodno specifičnog nasilja mogu biti, između ostalog, nasilna i/ili nevoljna trudnoća ili sterilizacija, kontracepcija i abortus bez slobodnog i informisanog pristanka. Seksualno uznemiravanje i seksualno nasilje takođe spadaju u oblike rodno specifičnog nasilja kojem su žene sa invaliditetom u institucijama izložene, a ono može da se poveća prinudnom kontracepcijom i sterilizacijom jer u tim slučajevima neće doći do trudnoće kao posledice seksualnog nasilja, što dodatno otežava njihovo dokumentovanje.

Žene sa invaliditetom suočavaju se stereotipima i diskriminacijom u smislu da se često sumnja u verodostojnost njihovih izjava i do odbacivanja njihovih prijava. Sve ovo može dovesti do nekažnjivosti i nevidljivosti problema, što omogućava da nasilje i dalje traje. Pored toga, žene sa invaliditetom ponekad se boje da prijave nasilje jer su zabrinute da bi mogle da izgube neophodnu podršku. Situacija je dodatno otežana za žene u institucionalnom okruženju jer su počinioci svesni da je mali rizik od otkrivanja dela i kažnjavanja, s obzirom da je ovim ženama veoma otežan pristup vaninstitucionalnim uslugama podrške.

U svojim Zaključnim zapažanjima o Srbiji,2 Komitet za prava osoba sa invaliditetom izrazio je zabrinutost povodom položaja osoba sa invaliditetom i ostvarivanja određenih prava, uključujući i zabrinutost zbog položaja žena sa invaliditetom, zbog čega je Srbiji uputio niz preporuka.

Posebno je problematočno to što staratelj kod žena lišenih poslovne sposobnosti može da odobri medicinsku meru, uključujući i sterilizaciju, bez pristanka te žene. Pored toga, osobe sa invaliditetom koje su lišene poslovne sposobnosti mogu protiv svoje volje biti podvrnute kontraceptivnim tretmanima, abortusima, sterilizaciji, naučnim istraživanjima, terapiji elektrošokovima i psihohirurškim intervencijama. Takođe, veoma zabrinjava i to što se žene sa invaliditetom, posebno žene sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom, razdvajaju od dece i proglašavaju nepodobnim majkama na osnovu svog invaliditeta (lišenje poslovne sposobnosti, lišenje roditeljskog prava).

Svaki oblik nasilja nad ženama je neprihvatljiv, uključujući i nasilje nad ženama sa invaliditetom u rezidencijalnim i psihijatrijskim ustanovama, koje su nevidljive u društvu a izložene su različitim oblicima nasilja. Neophodno je da država obezbedi obuku zaposlenih u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti i drugim relevantnim resorima, kao i da kreira javne politike i usvoji propise koji su adekvatni za sprečavanje, zaštitu i efikasno kažnjavanje učinilaca fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja, bez obzira na to ko je počinilac i bez obzira na to da li žrtva ima invaliditet i da li je smeštena u instituciju.

Uz podršku Fonda Ujedinjenih nacija za suzbijanje nasilja nad ženama, a u okviru projekta „Deinstitucionalizacija i sprečavanje nasilja nad ženama sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama“

on-off, 07.03.2017.

____________________

  1. Opšti komentar br. 3 Komiteta za prava osoba sa invaliditetom o ženama i devojčicama sa invaliditetom, CRPD/C/GC/3 od 2. septembra 2016. godine
  2. Zaključna zapažanja Komiteta za prava osoba sa invaliditetom u vezi sa Inicijalnim izveštajem Republike Srbije o primeni Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, CRPD/C/SRB/CO/1, maj 2016. godine.